Словеначка турнеја Рамуша Харадинаја

Српска потерница прекинула је прошле недеље путовање Рамуша Харадинаја Европом у словеначкој престоници, што је покренуло власти у Љубљани да приону креативном решењу проблема, све како би некадашњи командант ОВК из Крања отишао као слободан човек

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Рамуш Харадинај, лидер Алијансе за Косово, провео је три дана прошле седмице на принудном боравку у Словенији захваљујући потерници СЦГ из 2004. године. Словеначка погранична полиција га је „скинула“ с транзита из Немачке за Приштину, на љубљанском аеродрому. Није, међутим, завршио са лисицама на рукама (што би сваки други криминалац, са Интерполове потернице) нити је ноћио у затвору, као што би се могло закључити из драматичних речи косовског премијера Исе Мустафе, који је алармирао јавност тврдњама да је Харадинај ухапшен. Напротив, Харадинај је боравио у луксузном хотелу уз обиље ића и пића, за разлику од његових жртава, српских цивила, које су његови камеради 1998. и 1999. године побили по Косову. У то време је Рамуш Хајрадинај као командант ОВК руководио „оперативном зоном Дукађини“ чији је штаб био у селу Јабланица, а по подацима српских истражних органа он је и лично учествовао у злочинима.
[restrictedarea]

КРЕАТИВНО РЕШЕЊЕ Власти у Београду оптужиле су Харадинаја да је одговоран за бројне злочине над Србима на КиМ и расписале потерницу. Оптужен је за масовно истребљење Срба на подручју Глођана, где је у лето 1998. године откривено више од 20 лешева. Према судским списима на основу којих је покренута истрага, Харадинај је наредио да се у подрумима хотела „Паштрик“ начини импровизовани затвор у који су припадници ОВК затварали цивиле неалбанске националности. У ноћи између 13. и 14. јуна 1999. године Харадинајеви подређени силовали су малолетну Б.Ш, а сумња се да је управо он наредио да се српски цивили, који су дан раније заустављени у колони сватова, муче, силују и, на крају, покољу и стрељају. Они су прво одведени у подрум хотела „Паштрик“, где је малолетну младу силовао, како се сумња, и Харадинај. Једној жртви ножем је одсечено уво, а потом су други терани да то уво поједу. Сви, осим младе, стрељани су на путу између Ђаковице и Призрена…
Српска потерница прекинула је Харадинајево путовање Европом у словеначкој престоници, што је покренуло власти у Љубљани да приону креативном решењу проблема, све како би Харадинај из Крања отишао као слободан човек. Томе је припомогла и протестна нота органа привремених институција Косова, којом се Приштина досетила да накнадно обавести словеначке колеге да је вођа косовске опозиције тобоже у некаквој „дипломатској мисији“. Те га, као таквог, од даљег клистирања суда у Крању (надлежног за љубљански аеродром) штите „дипломатски статус и међународне конвенције“.
Марија Маринка Јерај, виша државна тужитељка суда у Крању, обавестила је домаће медије да је приликом (привременог) одузимања слободе Харадинају испоштована законска процедура а да је полиција поступала у складу са својим дужностима. Ствар је почела да се захуктава када је разјарена руља трећег дана Харадинајевог „задржавања“ у Словенији почела да напада и уништава испоставе словеначких предузећа по Косову, после чега се он напрасно сетио да има „дипломатски пасош“, чега се, према извештавању словеначких медија, није досетио приликом привођења на љубљанском аеродрому. Али ни то није омело словеначку полицију и правосуђе да поступе по закону, јер, како су истакли, „поседовање дипломатског пасоша у случају међународне потернице – не искључује поступак“ пред судом, нарочито јер је Харадинајева потерница „сасвим валидна, укључена у глобалну базу података, и није била повучена“.
Интерпол броји 190 чланова међу којима су (од држава које почињу на слово „К“) Казахстан, Кенија, Кореја, Кувајт и Киргистан, али не и Косово, па се деловање Интерпола на Косову, упркос тзв. „независности“, одвија преко УНМИК-а у сарадњи са ЕУЛЕX-ом. За пријем у Интерполово чланство, неки ентитет мора да буде држава, а потребна је и двотрећинска већина других чланова. Уз све то, правни документи Интерпола, чак и његов устав, забрањују да врши икакве прогоне на основу политичких, војних, религиозних или расних разлога, па су и с те тачке гледишта депласиране Харадинајеве изјаве, дате словеначким новинарима, да је његово ограничавање слободе кретања повезано са некаквим „политичким“ разлозима.

ИЗВИЊЕЊЕ АЛБАНЦИМА Политика је, зато, имала пуне руке посла иза кулиса целе те шараде. Словеначка власт се нашла у небраном грожђу. Прво су препустили надлежним органима да „раде свој посао“. Како и треба.
Суд и полиција у Крању поступали су професионално. Одолели су притиску не само премијера Мире Церара него и његових министара, на челу са министром спољних послова Карлом Ерјавцем и министром правосуђа Гораном Клеменчичем, који су се у „случају Харадинај“ понели крајње срамно. Све је кулминирало када је разјарени Харадинај оптужио Словенце за заверу са Србима те да су „исти као Срби“ јер су „њихова браћа“, уз алудирање на некакву словеначку „носталгију према Београду“; потом су на Косову хулигани (према извештавању љубљанских електронских медија – радило се о „навијачима“) напали седиште Љубљанске банке и мобилног оператера „Ипко“ који је у власништву словеначког Телекома. Из Косова су пут Словеније почеле да пристижу разне увреде, затражен је и бојкот словеначке робе, на шта се одазвао министар спољних послова Карел Ерјавец. Он је дрхтавим гласом поручио партнерима на Косову да се нада да овај „непотребни инцидент“ неће лоше утицати на привредну сарадњу и подсетио да Словенија „ионако све време подржава Косово на европском путу“.
То је био знак за старт; одмах су и други словеначки политичари почели да се утркују ко ће први да се извини Албанцима због „инцидента“ око Харадинаја. Свима су била пуна уста бриге „шта ће Албанци да мисле?“, при чему се нико, ни једне секунде, није запитао шта ли ће тек Србија мислити ако оптуженик за најтеже злочине одшета из Словеније. Министар спољних послова није зазирао ни да се умеша у рад судства, па је јавно изразио наду да ће Харадинају што пре бити омогућен повратак у Приштину, при чему није крио да његово министарство преиграва „варијанте“ како би Харадинаја спасло из канџи словеначког правосуђа. Суд у Крању се оглушио о захтеве политичара, па је стамено затражио да му се достави и допуна оптужнице против Харадинаја, после чега је словеначко Министарство спољних послова овом суду проследило косовску ноту о Харадинајевој „специјалној дипломатској мисији“. Када ни то није било довољно, министар спољних послова се опет огласио у медијима и рекао да је министар правосуђа Горан Клеменчич већ одлучио да ће, без обзира на одлуку суда, дозволити да Харадинај отпутује из Словеније! Унеређивању врха словеначке политике на крају је допринео и доктор права, човек који је пре годину дана изабран за председника словеначке владе баш због свог заузимања за „правну државу“ – премијер Миро Церар. „Срећан сам што је утврђено да нема разлога за било какво задржавање Харадинаја у Словенији, да му је враћен пасош и да може слободно да напусти нашу државу,“ обавестио је Церар јавност. Била је то показна вежба како у Словенији (али и ЕУ, чији је део) стоје ствари са „разграничењем власти“ и правном државом. Словенија је држава чији стручњаци чак „помажу“ Србији да се приближи „европском моделу“. И какав је тај „ЕУ модел“? Уместо да судови самостално и аутономно одлучују, а да извршна власт спроводи одлуке независних судова, у случају Харадинај је извршна власт оличена у министру спољних послова (и министру правосуђа) узела правду у своје руке и тако поручила јавности да се не треба увек „држати закона као пијан плота“. Па је воља извршне власти згазила судску одлуку. А пошто ни службени Београд у насталој ситуацији није показао интерес да се бави Харадинајем (иако је ухапшен на основу српске потернице) није чудо да је на крају и суд у Крању, како би избегао даље учешће у харакирију свог ионако срозаног ауторитета, одлучио онако како је власт диктирала.
Оно што јесте узнемиравајуће, јесте правна несигурност. Наравоученије овог примера је да је правна сигурност релативна, а да политичари, под утиском „узнемиравајућих вести“ о уништавању словеначке имовине у Приштини и широм Косова – могу у трену да згазе атрибуте правне државе, само како би „заштитили национални интерес“. А словеначки „национални интерес“ на Косову није скроман – Словенија је на Косову покуповала све што је иоле вредело (саобраћајну и другу инфраструктуру, банке, телекомуникације…) а командант контингента словеначке војске у КФОР-у Добран Божич похвалио се да је словеначка војска на Косову зато да брине за – економске интересе Словеније. „Ослобађање“ Харадинаја после уништавања словеначке имовине на Косову је тако свима у региону послало поруку да неки, којима међународна заједница увек гледа кроз прсте и који су тако изнад судова и закона – могу да постигну све што желе. Харадинај је на крају преузео свој (дипломатски) пасош и отишао на љубљански аеродром Брник, али је закаснио на авион за Приштину. Запео да што пре напусти Словенију, одбио је да чека на наредни авион већ је из истих стопа радије одлетео за Тирану…
[/restrictedarea] срочный займ на карту оформить займ через контактэкспресс займ в санкт петербургезайм срочно по паспорту