Почетна / БРОЈ 373 / Славица Гароња – Паклени ритам наших ратова

Славица Гароња – Паклени ритам наших ратова

Разговарала Мила Милосављевић
Предуго није било никаквог литерарног ни научног трага, свести да је тамо, у Славонији, било толико ратних страдања и да је постојао изузетно јак Народноослободилачки покрет у којем су учествовали готово сви, од детета до старца. Ништа, све до 1991. Онда су поверовали, али је већ било касно

Да не бисмо стално имали топос кућних згаришта, требало је одавно, већ на почетку 20. века, имати заокружену етничку државу, заштићену територију, наравно, пре свега, народ у њој. Јер то је био сан најумнијих српских глава и песника у 19. веку. Ту нарочито мислим на заувек пропуштен историјски тренутак када је Краљевина Србија као победница у Првом светском рату, са милионским жртвама, могла да бира границе – и у свој састав да уведе све динарске Србе. Уместо њих добили смо браћу Хрвате и Словенце као носиоце власти и у имену нове Краљевине, а што је све резултирало огромним српским жртвама у Другом светском рату, управо са овог подручја. Превише жртава за један век, каже у интервјуу за наш лист Славица Гароња, један од овогодишњих добитника Награде „Печат времена“.

Одлуком жирија у категорији књижевност, који је оцењивао на конкурс приспеле романе, „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње у издању „Српске књижевне задруге“ овенчан је престижним признањем.

Овом својом књигом Славица Гароња се враћа у завичај предака, изгубљени свет детињства, чији су топоними згаришта, угашена огњишта, гробови невиних страдалника од усташке каме.

„Повратак у Аркадију“ на јединствен, чудесан начин открива и златну ризницу језика српског, брижљиво чуваног кроз народна предања упркос свим пошастима и ветрометинама кроз којима су били изложени они што су тим језиком говорили.

У самом наслову вашег романа налазимо веома дубоку и јасну симболику, повратак у бајковитост и невиност детињства. Нажалост, ова шарена слика урамљена је црним рамом породичне и националне трагедије, а окачена на крвави зид злочина, поновљеног три пута у веку. Како сте се као писац, али и као неко ко веома лично проживљава поновни повратак у изгубљени завичај носили са суровошћу чињеница, попут те да је ваша породица побијена од стране усташа?

Као лично искуство подвлачим, сем срећног проналаска наслова (и то тек три године након прве верзије рукописа) и значај прве реченице: „Отишла сам тамо у једно позно и жарко лето, када су сва путовања већ одавно била завршена.“ Она је одјекивала две-три године у мени, пре но што сам села и на њеној интонацији започела уводно поглавље, које је највише и поправљано, сигурно кроз десетак верзија. И знала сам тек тада да је то роман. За плодоносно откриће наслова послужила ми је студија Тијане Тропин, коју сам случајно добила од колегинице. Био је то симбол који је идеално покривао, као „кров куће“, све што сам желела рећи и складно решавао то преостало, крупно и нерешено питање. Овај наслов ме је чудесно хранио и одржавао да не посустанем када и по годину дана нисам стизала ни да пипнем рукопис, а камоли да се удубим и радим на њему. Увек ме је држао „спремну“ и приправну – да наставим и после не знам какве паузе − управо тамо где сам стала – јер тим симболом је све дошло на своје место. Како? Отклон од стварне географије дао ми је могућност да се упутим у потпуно фикционални текст, лишен реалних конотација (које су, насупрот упечатљивим топонимима околине, овде могле засметати).

Аркадија – као што је у изврсном предговору навео и Душко Бабић – много је шири митски и универзални појам златног века човечанства и архетипа среће. Конкретно, овде је појам заменио стварно географско село у центру Пожешке котлине (Златне долине) − Кулу, али се метафизички односи и на целу Славонију, нарочито на њену Малу Влашку – која по благим планинама, водама и шумама не уступа грчкој Аркадији, и представља то идеално просторно одређење мита, а где су углавном до 1991. живели Срби.

Но, у „мојој Аркадији“, читаоци ће приметити и деконструкцију овог митског појма – тј. његов оксиморон. То је био простор изванредне среће за дете (предели, људи, животиње, деца) и изворне природне лепоте и питомине, али истовремено, то су и предели Славоније на којима су се у Другом светском рату догодила тешка ратна страдања, масовне погибије и усташки злочини, који нису заобишли ни моју породицу по мајци − а што ће се метафизички показати, ово неће бити и једини рат на овом простору. Рат се, изгледа, циклично понавља у правилним временским размацима, са комплетним изменама становништва.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *