Почетна / Интервју / Славица Гароња – Паклени ритам наших ратова

Славица Гароња – Паклени ритам наших ратова

Разговарала Мила Милосављевић
Предуго није било никаквог литерарног ни научног трага, свести да је тамо, у Славонији, било толико ратних страдања и да је постојао изузетно јак Народноослободилачки покрет у којем су учествовали готово сви, од детета до старца. Ништа, све до 1991. Онда су поверовали, али је већ било касно

Да не бисмо стално имали топос кућних згаришта, требало је одавно, већ на почетку 20. века, имати заокружену етничку државу, заштићену територију, наравно, пре свега, народ у њој. Јер то је био сан најумнијих српских глава и песника у 19. веку. Ту нарочито мислим на заувек пропуштен историјски тренутак када је Краљевина Србија као победница у Првом светском рату, са милионским жртвама, могла да бира границе – и у свој састав да уведе све динарске Србе. Уместо њих добили смо браћу Хрвате и Словенце као носиоце власти и у имену нове Краљевине, а што је све резултирало огромним српским жртвама у Другом светском рату, управо са овог подручја. Превише жртава за један век, каже у интервјуу за наш лист Славица Гароња, један од овогодишњих добитника Награде „Печат времена“.

Одлуком жирија у категорији књижевност, који је оцењивао на конкурс приспеле романе, „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње у издању „Српске књижевне задруге“ овенчан је престижним признањем.

Овом својом књигом Славица Гароња се враћа у завичај предака, изгубљени свет детињства, чији су топоними згаришта, угашена огњишта, гробови невиних страдалника од усташке каме.

„Повратак у Аркадију“ на јединствен, чудесан начин открива и златну ризницу језика српског, брижљиво чуваног кроз народна предања упркос свим пошастима и ветрометинама кроз којима су били изложени они што су тим језиком говорили.

У самом наслову вашег романа налазимо веома дубоку и јасну симболику, повратак у бајковитост и невиност детињства. Нажалост, ова шарена слика урамљена је црним рамом породичне и националне трагедије, а окачена на крвави зид злочина, поновљеног три пута у веку. Како сте се као писац, али и као неко ко веома лично проживљава поновни повратак у изгубљени завичај носили са суровошћу чињеница, попут те да је ваша породица побијена од стране усташа?

Као лично искуство подвлачим, сем срећног проналаска наслова (и то тек три године након прве верзије рукописа) и значај прве реченице: „Отишла сам тамо у једно позно и жарко лето, када су сва путовања већ одавно била завршена.“ Она је одјекивала две-три године у мени, пре но што сам села и на њеној интонацији започела уводно поглавље, које је највише и поправљано, сигурно кроз десетак верзија. И знала сам тек тада да је то роман. За плодоносно откриће наслова послужила ми је студија Тијане Тропин, коју сам случајно добила од колегинице. Био је то симбол који је идеално покривао, као „кров куће“, све што сам желела рећи и складно решавао то преостало, крупно и нерешено питање. Овај наслов ме је чудесно хранио и одржавао да не посустанем када и по годину дана нисам стизала ни да пипнем рукопис, а камоли да се удубим и радим на њему. Увек ме је држао „спремну“ и приправну – да наставим и после не знам какве паузе − управо тамо где сам стала – јер тим симболом је све дошло на своје место. Како? Отклон од стварне географије дао ми је могућност да се упутим у потпуно фикционални текст, лишен реалних конотација (које су, насупрот упечатљивим топонимима околине, овде могле засметати).

Аркадија – као што је у изврсном предговору навео и Душко Бабић – много је шири митски и универзални појам златног века човечанства и архетипа среће. Конкретно, овде је појам заменио стварно географско село у центру Пожешке котлине (Златне долине) − Кулу, али се метафизички односи и на целу Славонију, нарочито на њену Малу Влашку – која по благим планинама, водама и шумама не уступа грчкој Аркадији, и представља то идеално просторно одређење мита, а где су углавном до 1991. живели Срби.

Но, у „мојој Аркадији“, читаоци ће приметити и деконструкцију овог митског појма – тј. његов оксиморон. То је био простор изванредне среће за дете (предели, људи, животиње, деца) и изворне природне лепоте и питомине, али истовремено, то су и предели Славоније на којима су се у Другом светском рату догодила тешка ратна страдања, масовне погибије и усташки злочини, који нису заобишли ни моју породицу по мајци − а што ће се метафизички показати, ово неће бити и једини рат на овом простору. Рат се, изгледа, циклично понавља у правилним временским размацима, са комплетним изменама становништва.

[restrictedarea]

Чудесна је снага језика којим проговарате у овом роману. Заправо, у језику вашег романа сачуван је читав један свет, и то је својеврсна књижевна магија која траје пред очима читалаца?

Да, мислим да је и мене водила магија, енергија и интонација тих речи и реченица, њихов емотивни набој (у времену када је емоција протерана!) Расла сам у том духовном окружењу, бака, тетака, вршњака, и у мене се утиснуо тај језик пре свега као мелодијски феномен (реченице, нагласак, лексика) па тек онда и логички. Тамо је готово свако женско и мушко одличан приповедач или певач. Знала сам сав тај свет, односно, дете све упија, не памти. Колико сам тога упила, постала сам свесна тек у писању. Језик, такорећи, води овде писца и морам да кажем, куљао је из подсвести (многе реченице, њихову интонацију, из првих поглавља, знам, рецимо, напамет). Језик је максимално посредован, „пуштала“ сам речи, реченице и сцене да их сами јунаци кажу. „Умешала“ сам се у тај језик само на нивоу коментара, када сам урбаном читаоцу желела да сугеришем, објасним поједину реч. Те речи су дале живот овој прози, односно, биле су уживање и мени да их поново вратим у контекст из којега су биле ишчупане (ратом, расејањем, нестанком носилаца тог говора). Језик је заиста врло важно и моћно средство у овом роману, а мени се чини да сам писала више по неком музичком императиву и такту него по логичком. Истовремено, многе од тих речи нестају или су већ нестале са самим народом измештеним из свог природног окружења и сада већ помешаним са другим срединама. Речи су, дакле, почеле да нестају из живе употребе, па ако их не забележимо, и то у контексту, нестаће без трага.Слушајући разговоре, записивала сам све (или памтила па после бележила) а да нико од мојих ближњих није знао да све што причају записујем – тиме је постигнута максимална аутентичност овог говора, а и контекста речи. Такође, снажна, драмска, емотивна места, боје и детаљи слика исказаних тим говором сведоче и о емоцији, душевности оних који говоре па, ако хоћете, и о огромном колективном и вековном животу тог народа. Ако је ово и друге потресло, онако како је мене потресало док сам писала, дакле као потврђено снажно дејство текста, истоветно за све, онда се то може назвати магијом језика и поступка.

Колективно памћење преточили сте у причу, као сведочанство трајања народног предања и неспорне снаге коју оно поседује. Колико је томе допринео казивачки дар ваше баке који са нескривеним поносом истичете?

Озбиљније сам се свему томе посветила током студија књижевности, кроз сусрет са бакином феноменалном меморијом и казивачким даром. Звала се Марија Ћурчија (потом и Радивојевић). До тада ми је она била само бака, која се воли највише на свету, а сада одједном, биле су ту њене тако драгоцене народне песме, којих се она, након свега, у позној старости почела присећати и које такође нигде нисам нашла штампане, а добрим делом су ме упутиле и у професију (фолклористику). Тада сам започела систематичније записивање појединих њених речи, а оне су биле јединствене, нигде их у Вуковом Рјечнику није било, њених израза, прича, разних сећања. Она је заиста била чудо и свака њена реч је била вредна да се забележи. И тетка ми је била изванредна певачица и казивачица, нарочито народних балада (она је у роману Црна) и тај народ је у целини обележио језик (и песму) као прастаро предачко знање и изразиту одлику тог менталитета. Истовремено, расла сам и уз приче из Другог светског рата у којима је, на узорку мајчине породице, готово свако, као припадник српског народа у НДХ, прошао кроз исто (збегове, логоре, офанзиве, згаришта, колонизације). И у избеглиштву, у том кратком периоду када смо биле коначно и стално заједно, до бакиног одласка из живота, неке ствари пресудно важне за роман забележила сам од ње.

Ваш роман „Повратак у Аркадију“ проноси јединствен глас.И вредности насупрот онима које су од тржних центара начиниле нове храмове, а од народа масу поклоника обиљу лажних реликвија. Како је тај глас одјекнуо?

Нисам много веровала у рецепцију ове књиге: да ће бити толико људи које ће дотаћи њена емоција, новина садржаја. Питали су ме бојажљиво је ли стварно то све било истина с твојом породицом, или понешто око језика. Чудно за мене је што то неко није написао пре. Но, важно је да је то издавач препознао. Веома пријатно изненађење је да је књига одмах примљена у београдској средини – чији је врхунац управо награда „Печата“.

Суштински, у српској књижевности и култури овим је препознат и пригрљен један огранак српског народа, о којем се до 1991/95 трагично мало знало у Србији. Дуго ми је требало да објасним где је та „моја Аркадија“, тј. Славонија, коју се неки мешали и са Словенијом, а други то искључиво доживљавали као Хрватску, немајући појма о Србима даље од Београда и Шумадије (па ми је и прва књига „Народне песме Славонске границе“, у нашој Народној библиотеци Србије класификована као „хрватска народна лирика“. Шта даље рећи о нама самима?)

Дакле, предуго није било никаквог литерарног ни научног трага из тог краја, свести да тамо има Срба, да је тамо било толико ратних страдања и да је постојао изузетно јак Народноослободилачки покрет у којем су учествовали готово сви, од детета до старца − права епопеја. Ништа, све до 1991. Онда су поверовали, али је већ било касно.

Људи су жељни Истине о себи, о овој земљи, о времену о којем није много писано, доста им је изумоване литературе и себичних психоаналитичких самоанализа урбаног човека и литерарних експеримената, а још више штосова.

Такође, ми смо народ очигледно склон да, ваљда од силних патњи и ратова у историји, инсистира на хедонистичком животу, али и такве теме у књижевности, романима који се догађају у богатим, далеким дестинацијама, далеко ван наше средине, нису ништа друго него комплекс.

Западна култура је овде, чини се – доминантно, обликовала свест многих генерација, и тај снажан утицај је и данас непорецив!

У баштињењу западне културе (да се разумемо, и ја сам припадала рок култури у тинејџерству и она је била врло важна за сазревање) али и супкултуре тог истог Запада, чије глобалистичко смеће данас некритички примамо, врхунац представља онај егохедонизам, како сам споменула у беседи. Навешћу вам и један сликовит пример: препуна колица у мегамаркетима − зар вас не подсећају да ове генерације једу ваљда за све оне у претходних петсто година, које су гладовале по збеговима и сеобама? Шта заправо нама недостаје? Стратегија у свему и стално подсећање, памћење да има сиротиње, да опет може бити тешко, да децу научимо да не пада све са неба, већ да мора мукотрпно и тешко да се ради и заради. Данас, без јаких механизама који би ствари довели у ред, све је усмерено у сасвим супротном правцу.

У овом роману понудила сам, дакле, нашу Истину, нашу патњу, јер је патње у колективној историји Срба било више него ичег, а кроз патњу човек постаје бољи, постаје стоик – то је прочишћени стоицизам. И више волим, попут Исидоре, људе који су патили него хедонисте – хедонизму је данас потрошачки Запад подредио све остале животне вредности. Наша историја је пребогата катарзичним судбинама, причама и поукама. Мали или готово никакав део тога је искоришћен у литератури, о филму да ни не говоримо (сем у раним педесетим и шездесетим). Систематски се ради на општој амнезији − прошлости, памћења, историјског искуства, на прекиду континуитета, брисању традиције, и то је фаза колективног испирања мозга. Данас се не жели Личност, већ бесловесна маса којом ће се лакше манипулисати. Док смо ми из средње генерације још увек са идентитетом и интегритетом, истина, елиминисани из круга моћи одлучивања и утицаја, дотле млађе људе претварају у шрафчиће у својим великим системима, са ограниченим роком трајања. То нисмо ми, то није наша Истина. Ето, ту нашу Истину је понудио мој роман.

Данас је, чини се, битније но икад, да се постарамо за језик, за писмо ћирилично које је угрожено, нападано, кидано свакодневно једнако као и наше територијалне границе, наша традиција, култура, национални идентитет. Мало је пак бораца за очување ових вредности данас. Зашто?

Колико смо некада били нација без комплекса у питању националног идентитета, са здравом грађанском класом што је у било којој средини и под туђим царевинама (Аустро-Угарском нарочито) исказивала свој национални идентитет, а позоришне преводе слободно звала „посрбама“, објављивала бројне листове и часописе на Балкану, ћирилицом, по свим местима где су Срби живели, од Задра и Загреба, до Цариграда, Будима и Темишвара, имала фирме на ћирилици − толико су данас српско писмо и језик не само због обе Југославије, односно након распада ове друге, већ и због погубног англоамеричког утицаја последњих деценија доведени до статуса инцидентне појаве. Томе је допринела „удворичка“ политика незамерања, не знам коме и чему у сопственој држави.

И док се у Хрватској деценију и више уопште не учи ћирилица, наша деца већ у другом разреду основне школе уче и латиницу, у ситуацији када још нису савладали ни сопствено писмо (некада смо је учили у трећем, а сасвим је довољно данас да то буде и у петом, јер ионако кроз интернет све већ сами савладају) а не знам који том Речника САНУ и даље носи од свих напуштену сложеницу „српскохрватски“.

Српски народ је, у неповољним историјским околностима, у приличној мери активирао бројне архетипске механизме за опстанак. (То се лако препознаје и данас у нашим генима, способност сналажења у немогућим условима, зар не?) Перманентно „ванредно стање“ максимално је приказано у језику, писму и народној поезији. Језик је сликовит, метафоричан, лако спаја апстрактне појмове са конкретним (пециво – „потковица“, аутобус – „хармоника“) писмо је најефикасније на свету: један глас – једно слово, а десетерац најсавршенији и рекла бих, најефектнији стих – стих акције (по Винаверу). Патријархално (углавном неписмено) друштво је опстало на овим вредностима (уз православну веру) под турском окупацијом пет векова. Србија није на време заокружила своје границе у обједињене етничке српске земље. Ми сада плаћамо већ двадесет пет година ту цену. И нема још краја. Додворавање Западу дало је фирмама звучне називе на енглеском, ера дигитализације и интернета чини се да довршава убрзано ствари, а врхунац је у сопственој земљи признавање језика мањина који је, у ствари, преименовани српски језик („бошњачки“ или „црногорски“). Било би комично, када не би било трагично.

Све што је ћирилица већ поодавно је међу младима почело да личи на заосталост или подсвесно – „Исток“, а латиница је постала „ин“. Мислим да је и то део дубоке и трагичне поделе Исток − Запад која иде преко нашег тла још од раскола хришћанства на католички и православни део и сфере утицаја моћи. То је дубок и дугорочан процес и не видим му краја. Ћирилица ће опстати на нивоу егзотике или инцидента, ако се нешто под хитно не уради на највишем нивоу, али ја га не видим.

Немамо ауторитативан тим који би, четврт века након распада Југославије, све једноставно и брзо довео на своје место – способних лингвиста имамо, недостаје политичка воља. Лично, било ми је свеједно како пишем до 1991, а од тада пишем само ћирилицом.

У беседи приликом доделе награде изјавили сте да су нам кућишта и згаришта трајни топоси. Шта су нам пак, по вама, топоси духа и бића националног? Шта је са топонимима духа, идентитета? Како се подиже, гради срушено и урушено у тој сфери?

Да бисмо избегли топос кућних згаришта, требало је одавно, већ на почетку 20. века имати заокружену етничку државу, заштићену територију, наравно, пре свега, народ у њој. Јер то је био сан најумнијих српских глава и песника у 19. веку. Нарочито мислим на заувек пропуштен историјски тренутак када је Краљевина Србија као победница у Првом светском рату, са милионским жртвама, могла да бира границе – и у свој састав уведе све динарске Србе. Уместо њих добили смо браћу Хрвате и Словенце као носиоце власти и у имену нове Краљевине, а што је све резултирало огромним српским жртвама у Другом светском рату, управо са овог подручја. Превише жртава за један век. Ово се вратило као бумеранг 90-их: заувек су протерани Срби са тих, иначе својих вековних територија – од Далмације и Војне крајине, до Славоније, а у Босни су се одржали уз велике жртве, добивши први пут државну самосталност, тј. слободу, за коју су се борили још од Херцеговачког устанка 1875. године. У језичком и историјском смислу, у средњем веку све је било јасно: српски се говорио на целом Балкану, био је дипломатски језик у Отоманској империји, говорио се у Дубровнику. У Сарајеву, Хрватској, Црној Гори говори се на мом матерњем језику – српском (а они га могу звати како хоће).

Недостаје нам чврст национални програм, бојим се и национални понос, јер се ми свега стидимо и свима се извињавамо због наметнутог комплекса 1991 – у језичком, државотворном и националном смислу, мада тек сада неке ствари излазе на видело, нажалост, након страшног примера распада Југославије. Међутим, ми имамо толико супротстављених у мишљењу самих Срба, који можда и нехотице, а можа и свесно раде посао за туђе интересе, а против сопственог народа, да то није нормално.

Како видите стање у српској култури данас?

Чак и после распада Југославије, а то је негде када ја „почињем“, књижевна сцена је постојала – новине су имале своје културне рубрике, доносиле вести, књижевни живот је био жив и – важан. Препричавали су се текстови, позајмљивале „Књижевне новине“ или „Књижевна реч“, постојале су моћне и уређене издавачке куће, а све је постепено нестало са почетком 21. века. Односно, појавили су се часописи луксузни по хартији, празни по идејама и значају. Књижевност је постепено склизнула на маргину друштвеног значаја, појавиле су се издавачке куће са маркетингом и насловима преузетим потпуно по западном моделу, настала је поплава тривијалних наслова упакованих у лепе корице („као омоти од чоколаде“, што каже једна моја књижевна пријатељица) и заиста је било тешко за обичног читаоца, склоног књизи, разликовати праву књижевну вредност од „папирнате“. Књижевна критика је нестала, барем она на којој смо васпитавани, интелектуални рад је обезвређен до понижења. Са филмом се десила права катастрофа, мислим на биоскопе и на „Авала филм“. Просто је невероватно: зашто постоји држава, ако није у стању да спречи крајње сумњиве неолибералистичке капиталистичке куповине друштвеног и државног власништва, које је народ ове земље на „о-рук“ изградио (дакле бесплатно, само са много ентузијазма и самопрегора). Понижење је када се четири најважније ствари за једну државу – култура, просвета, наука и здравство − срозају на увредљив проценат давања цркавице из буџета. А то је елита овог народа, најшколованији људи, који живе крајње понижавајуће, за разлику од мешетара из политичких странака и оних на неким безначајним, а врло добро плаћеним пословима у државној управи, по разноразним агенцијама и невладиним организацијама.

Културних конзумената имамо, и људи би масовно одлазили у позориште, гледали филмове, обилазили музеје током „Ноћи музеја“, када се не би свакодневно борили за голо преживљавање. А ствараоци би морали бити достојно плаћени за свој интелектуални рад.

Ако говоримо о књижевним узорима, који су ваши?

Одмалена сам волела књигу, али она није била једина љубав мог детињства (сликала сам, свирала). Трком сам ишла готово свакога дана у дечје одељење Библиотеке „Ђорђе Јовановић“ на Студентском тргу и узимала све нове и чаробније наслове са полица. Мислим да је данас машта деце прилично осиромашена и уништена (очигледно и литературом коју читају) а по Милутину Миланковићу, она је основа свеколиког људског открића. Мој апсолутни хит -писац био је Бранко Ћопић. Рођена сам и расла сам у срећном интермецу општег полета у Југославији шездесетих, и имала сам утисак да Бранко Ћопић пише своју чувену пионирску трилогију управо за мене, и нисам могла да дочекам наставак романа „Орлови рано лете“ (који сам читала девет пута и знала цело прво поглавље напамет). Ишла сам у Основну школу „Јанко Веселиновић“ на Дорћолу, па је и Јанко остао један од мојих омиљених, архетипских писаца. Мама је пуно читала, за мене су значајни њени благотворни утицаји (Руски дом, Књижара „Просвете“ и прве књиге које ми је куповала) као што их је и са очеве стране било, па њему могу да захвалим први улазак у народну књижевност и готово физички дожиљај неких сцена из песама о женидби краља Вукашина, Марку Краљевићу или Косовској бици. Потом су дошле у средњој школи моје прве озбиљне љубави − песник Бранко и српски реалисти. Али, апсолутна љубав до сада остао ми је (а коме није!) Бора Станковић – он је имао превратничку улогу за мене – захваљујући његовој „Коштани“, први пут сам се озбиљно заинтересовала комплетно за наш менталитет, посредно и за фолклор (то ми је био и матурски рад). Сви ови набројани писци, чини се, утицали су да одаберем студије књижевности (уз дилему још око историје уметности и етнологије). Иначе, дела највећих савремених писаца упознала сам у тренутку када су физички нестали – Иву Андрића ишчитала сам целог те 1975, а Црњанског 1977. Велики утицај на мене је оставио и Михаило Лалић (његов роман „Зло прољеће“) кога сам и лично упознала, као и песника Стевана Раичковића. Значајан је био Добрица Ћосић и његово „Време смрти“ – то је била књига о којој се причало, и која је вратила тему Првог светског рата у Србију, о њој нове генерације појма нису имале. Наравно, оно што остаје заувек, то су и томови Толстојевог „Рата и мира“, или Шолоховљев „Тихи Дон“. Но, било би неправедно да набрајам даље, јер је толико светских и домаћих писаца још било битних за мене у неком тренутку живота (Маргерит Јурсенар).

Зато ћу закључити само једним: и сви остали о којима сам писала у протеклих двадесет пет година у својим стручним књигама − о савременицима − у књижевној критици, али још више о писцима прошлости, са којима сам годинама друговала као са живим личностима − јесу она имена и учитељи од којих сам много учила и научила.

На којим књигама сте се градили као писац?

Драго ми је што сте ми поставили ово питање. Целог века живим са књигом и од књиге. То је (био) мукотрпан пут, али и мој избор. Пошто се у овој земљи не живи од писања (знам свега двоје -троје професионалних књижевника) нисам се никад ни усудила да кажем, а камоли да будем само то – Писац. То сам „помирила“ тако што сам се паралелно бавила науком (која захтева много времена – а уметност – целог човека) од које живим: докторирала сам на народној књижевности Срба Војне крајине, предајем на факултету, пишем књиге и научне радове, што одузима много времена и енергије. Али писање нисам никада, ни за трен напуштала, иако сам се њиме бавила са великим паузама. Довољно је рећи да сам први роман објавила 1992. („Под Месечевим луком“ у „Раду“) који је имао веома леп одјек, а да је од тада па до „Повратка у Аркадију“ прошло пуне 23 године! Велике паузе се на књижевној сцени (бар данас) не праштају, и увек сте, на неки начин, почетник. И оно мало времена, тек недељу-две током зимских или летњих распуста, значило ми је много. Резултат тога су и приповетке објављене прошле године („Изидина копча“, такође у СКЗ, у најужем избору за Андрићеву награду) и сада овај роман.

Но, прекретничка књига у мом животу, пре „Аркадије“, на неки начин била је студија „Жена у српској књижевности“ („Дневник“, 2010) која ми је донела неке позиције, а посебно књижевна пријатељства што су ми обележила последњу деценију. Та књига је имала велелепну промоцију у Римској дворани, која се памти (са гошћама: Светланом Велмар-Јанковић, Горданом Ћирјанић, Мирјаном Митровић, Љиљаном Шоп). То су књижевнице које су ми постале у овој деценији не само велики књижевни учитељи већ и књижевне пријатељице, са веома драгоценом преписком (попут Светлане Велмар-Јанковић, чији сам одлазак доживела као лични губитак). Добрим делом, из ових књижевних пријатељстава, родила се и мени веома драга књига: „Жене говоре“ (2013) настала по угледу на чувене интервјуе Бранимира Ћосића, а као рефлекс на Растков роман „Људи говоре“. У њој је десет разговора са десет значајних жена ове културе и овог времена (професорки универзитета, новинарки и књижевница, уредница) а њихова сећања заузимају простор од једног века (најстарија саговорница ми је Драгица Срзентић, која данас има 102 године). Напомињем и дивно пријатељство са Милицом Мићић Димовском, такође прерано отишлом књижевницом, ту су и драгоцени разговори са Вером Ценић, страдалницом са Голог отока, Аном Шомло из Израела, Љиљаном Николић или професорком Радмилом Маринковић, као и са свим претходно споменутим.

Суштински, позив писца сам одувек сматрала најозбиљнијом делатношћу у животу и мислим да тек у овим годинама писац (ту не мислим на песнике) тек може да да праве ствари. Нисам од оних (нити сам имала времена) који раде на „свом лику и делу“, нити правим стратегију каријере па пишем за циљну групу (шта се сада чита, издавачи). Мислим да је у писању пресудан Таленат.

Такође, када приступате писању са свешћу да пишете, не може испасти велика уметност – литература, а тога је данас највише, односно, данас и у свету, и код нас имате више интелектуалаца који пишу него писаца. Таква су им и дела. Права литература пише се из подсвести, из дубоког унутрашњег порива, архетипа, са ослушкивањем језика. Читава личност ставља се у погон. Зато је данас тако много тога лажног, „папирнатог“.

Свакако, имам још тема – не само што Аркадија има три дела (ово је први, реализован као самостална целина, међутим, и други, који сам назвала „Парусија, фуснота Аркадији“, има приближно толико страна, а трећи је остао само као грађа и питање је да ли ће икада бити реализован – уколико будем радила и живела под истим условима под којима сада радим и пишем). Имам и један „београдски рукопис“, јер и мом Дорћолу, на којем сам одрасла, много дугујем.

Такође, ако су романи обрачуни са одређеним фазама живота, онда сам се, дакле, „обрачунала“ са детињством (Аркадија). На реду је младост – а то је такође тема за коју сам грађу годинама сакупљала, али сам након свега одустала, сматрајући да још нисам зрела за овај подухват. Можда је управо сада дошао тренутак за то?

Као што видите, немам проблем са белином хартије пред собом. Имам проблем само са временом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *