Серија доларских аутоголова

Русија и Кина, изложене суровим нападима америчке политике, склопиле су стратешки савез и предузеле низ промишљених мјера у економској и, посебно, финансијској сфери. Реална посљедица је неумитно помјерање глобалног центра моћи

Пише Момир Булатовић

Hа свјетским финансијским тржиштима никада није досадно. Претежно владају збрка и неизвјесност, али увијек настаје нека нова реалност која обликује животе највећег броја људи на планети. Текућа финансијска криза је изродила планетарни рат валута. Он се одвија под сјенком сукобљавања и на свим осталим плановима, тако да војне пријетње и дипломатске уцјене избијају у први план, потискујући једног од главних узрочника сукоба (борба за новац и превласт) на руб интересовања јавности. „Печат“ је у фебруару (број 357) писао како је ова година почела и прогнозирао могући развој догађаја на релацији долар – рубља – јуан.
У најкраћем, позиција долара у овој борби планетарних и цивилизацијских размјера могла би се описати народном изреком: „Кад хоће – хоће! Али, када неће – е, онда баш неће!“ Америка је, након пада Берлинског зида, себе наметнула свијету као једину силу и мјеру свих вриједности. У економском смислу, она је била оличена у доминацији долара, као свјетске резервне валуте. Само на основу те чињенице, по рачуницама мјеродавних америчких агенција, Америка стиче око четвртину свог БДП-а. То је био и период у којем је Америци „ишло као по лоју“ све што је намјеравала да учини по свијету. Но, како ништа не траје вјечно, односно како свака сила ствара одговор, долар се нашао у бици пресудној за опстанак своје доминантне свјетске улоге.

[restrictedarea]
ИНВЕСТИТОРИ ПОД МОСКВОМ
Фронтални сукоб са руском рубљом кулминирао је крајем претходне године. Вјештачки изазван пад цијена нафте, политички притисци на постојеће руске пословне партнере у области стратешке енергетике и „паника“ међу инвеститорима у руску економију, довели су до озбиљне кризе, пада рубље и цијена акција руских предузећа. Тада је амерички предсједник Барак Обама славодобитно обавијестио свијет да је руска економија на кољенима и пред тоталним уништењем. Тиме је и огољено показана суштина маневра извршеног на свјетском тржишту капитала.
Финансијски рат се води у склопу геополитичких интереса. Његови циљеви су одређени овим општим оквиром али, он сам по себи, има посебности које су толико значајне да, често, могу да акцију преусмјере у потпуно супротном правцу. Да појаснимо. У првим редовима ових сукоба налазе се тзв. страни инвеститори, особе које пласирају свој новац свуда по свијету са једним јединим циљем – да обезбиједе сигуран, брз и обилат поврат уложених средстава. Када Америка одлучи да нападне руску економију, она створи услове да ови „најамници“ одраде све послове. Ако постоји опасност да се уложени капитал изгуби, или макар не оплоди у довољној мјери, они ће кренути да бјеже, тиме нападајући руску привреду. У војничком смислу, они би могли бити упоређени са башибозуком у турској војсци. То су биле јединице никакве ратне моћи, које су наступале у првим редовима напада са задатком да арлаучу и плаше противника, а чији губитак је било лако поднијети.
Општа карактеристика употребе најамних војника јесте да се они, увијек и једино, боре за себе и своје интересе. Стога је одбрана од њих релативно једноставна – платите их више од претходних газда и они ће промијенити страну. Управо то се и десило у овом сукобу. Низом вјештих и стрпљиво изведених маневара, Русија је успјела (уз обилату финансијску подршку Кине) да пошаље поруку како је много исплативије бити са њом него против ње. Башибозук је, разумије се, одмах прешао на ту страну.
Извор информација за овај текст је пажљиво и вишегодишње праћење америчких инвестиционих сајтова који живе од савјета што упућују америчким улагачима. Новац о којем они брину једина је и највећа вриједност. Он нема ни националну, ни моралну, нити било какву другу одредницу. Његов једини циљ је да се сигурно дебља. Препорука коју шаљу у посљедње вријеме, мада с муком изречена, гласи: „Инвестирајте у Русију“. Међународно тржиште акција руских компанија, од суноврата из децембра 2014. године, порасло је за пуних 24 одсто, што га чини најбољим у свијету по капиталним перформансама. Стога, савјет није само да се уђе на тржиште које се цијени да ће бити тако примамљиво најмање и у наредној декади него и да се избјегне кајање зашто то није урађено управо сада, у вријеме када се остварују највеће зараде.
Сви који су могли да распродају своје акције у Русији, то су већ учинили. Агенције за рејтинг су руски дуг и сигурност улагања оцијениле као „корак до смећа“, али Русија је успјела да богатом зарадом награди преостале акционаре. Уколико би америчке агенције за рејтинг кориговале своју оцјену на „прихватљиво лоше“, акције би скочиле за цијелих 30 одсто, што је прилика која се не пропушта. Независно од испразне буке коју стварају медији „главног тока“ и фронталних напада на сваки аспект живота у Русији, амерички улагачи знају да се све одвија на супротан начин. Западу треба Русија, као што Русији треба Запад. Русија је изградила значајну тржишну инфраструктуру, користи савремену технологију, одржава отвореност својих тржишта и ангажује стране компаније за обављање бројних послова. Она жели да постане један од финансијских центара свијета, једнако као што Кинези то желе за Шангај, а паметни амерички инвеститори знају да их ништа у томе не може спријечити.
Руска финансијска корпорација „QIVI ple“ са сједиштем у Чертанову, Москва пружа бројне услуге у Русији, Казахстану, Молдавији, Белорусији, Уједињеним Арапским Емиратима и САД-у. Послове обавља сигурно и ефикасно, независно од сложених прилика у којима дјелује. Ипак, крајем прошлог новембра њене акције су пале за пуних 33 одсто. У првом кварталу ове године, компанија је увећала свој профит за 43,9 милиона америчких долара у односу на посљедњи квартал 2014, што представља повећање од 45 одсто. Ипак, и у тој кризној години, она је остварила профит од 157,1 милиона долара, готово 43 одсто више него у 2013. години. Она је, коначно, не само преживјела рецесију него се сврстала међу предводнике њеног цјеловитог превазилажења. Амерички инвеститори чекају у реду да купе њене акције, будући да су их сврстали у категорију „ово морам да имам“. Наредни у овој категорији акција је руски државни енергентски гигант „Газпром“. Његове су акције, до јуна 2014, пале за 45 одсто, а амерички инвеститори су дигли руке и изгубили наду у његов опоравак. Нису били у праву, што сада признају као жељу да опет купују ове дионице. Јесте да је та корпорација под непосредном контролом „омраженог Путина“, али располаже са 24,62 милијарде долара кеша од којих је спремна да исплати позамашне дивиденде акционарима, што је чини пожељном за улагање америчког приватног капитала. Уза све, иако не воле Путина, свиђа им се сигурност коју он представља за „Газпром“, јер то значи да ова комапнија никада неће пропасти и да ће стално бити привлачна за стране улагаче.
Подугачак је списак руских компанија које су атрактивне за америчке приватне улагаче. Наше интересовање, међутим, треба зауставити на констатацији да је ова фаза сталне утакмице Америка – Русија завршена резултатом нула напрема један. Долар је, у другом полувремену, постигао аутогол.

АУТИСТИЧНИ КОНГРЕС Амерички Конгрес је недавно донио одлуку којом се одбија захтјев Кине да њена валута јуан уђе у корпу валута (Специјална права вучења) ММФ-а. Он није допустио да се, макар симболично, уважи све већа улога Кине у свјетским финансијским токовима и остао је упоран у жељи да се ништа не мијења. Бен Барнаке, некадашњи предсједник Федералних резерви САД, недавно је изјавио: „Амерички Конгрес је у великој мјери крив за све што се дешава“ и додао: „Јасно ми је зашто су друге земље рекле – хајде да покупимо своје ствари и идемо кући.“ Слично је устврдио, према писању „Фајненшел тајмса“, и Лоренс Самерс, бивши амерички секретар за финансије, констатујући да би америчко игнорисање Кине могло бити запамћено „као тренутак када су САД изгубиле улогу покровитеља емисије глобалног економског система“.
А шта је то Конгрес пропустио да види? Кину? Можда ти остарјели џентлмени заиста имају способност да од слона виде муву па и даље живе у свијету илузија које сами стварају. „Њујорк тајмс“ је јануара 2004. објавио да је Кина у финансијском колапсу, посебно због пренаглашеног инвестирања у своју економију. Од тада је БДП Кине порастао за 297 одсто. Исте године је Међународна финансијска корпорација (IFC) која је главни савјетник за инвестиције Свјетске банке, најавила да ће прекинути финансирање кинеског сектора индустрије будући да је он, већ тада, оцијењен као безнадежно неефикасан. У стварности, кинески производни сектор се показао толико снажним да је већ од Америке преузео водеће мјесто у свјетској производњи. Кина је, ваља се подсјетити, 1980. године била рангирана испод Италије.
Амерички медији „главног тока“ годинама су пуни „експертиза“ о томе да се Кином шири паника због успоравања стопе раста њеног БДП-а. Апсурд је видљив само на бази двије чињенице. Прво, критика долази из Америке, државе која, упркос огромној емисији капитала и капиталним токовима што морају ићи преко ње, остварује анемичан раст од свега 0,2 одсто на годишњем нивоу, а то представља тачно једну тридесетпетину кинеског раста. Друго, кинеске девизне резерве износе више од четири трилиона долара и она са њима вишеструко може да гарантује стабилност свог финансијског система. Укупан амерички дуг прелази 220 трилиона долара, а толикој рупи не треба никакав коментар.
У међувремену, независно од аутистичне америчке врхушке, Кина је формирала Азијску инфраструктурну инвестициону банку (АIIB). Она има оснивачки улог од 100 милијарди долара и већ 57 држава чланица. Америка је била оштро против да се њени савезници (читај: вазали) прикључе овом лукративном пројекту, а прича о томе колико је успјела једнако је поучна колико и забавна.
Прво је највјернији амерички савезник, Велика Британија, најавила да ће учествовати у њеном формирању, направивши тако један од ријетких чинова непослушности Америци. Недуго након што је та вијест одјекнула у политичким круговима, Њемачка, Француска и Италија су поступиле на исти начин. Чак је и Аустралија, историјски највјернији амерички савезник, отказала послушност и жели да се прикључи кинеској иницијативи. Баш као и Сјеверна Кореја, Луксембург и Швајцарска. Коначно и Јапан, за који су се многи могли заклети да неће ући у АIIB, показује „отвореност да приступи и дискутује“ о овом пројекту. Дакле, десио се јединствен случај у новијој историји ‒ Америка је остала усамљена (изолована) у глобалним размјерама. Њен покушај да опструира Кину завршио се сопственом изолацијом. Тако је Америка постигла други аутогол.

ИНВЕСТИРАЈТЕ У КИНУ Оно за шта је америчка политика слијепа добро виде њени врхунски пословни кругови. Ворен Бафет, амерички инвестициони магнат, недавно је, на састанку дионичара једне велике корпорације, најавио да ће „инвеститори морати да се боре за позиције у Кини“.
Кина је одлучила да се посвети унутрашњем развоју и подизању стандарда свог становништва. Таква одлука, наизглед ствар њене унутрашње политике, промијенила је лице свјетске економије, чега су амерички инвеститори (не шпекуланти) више него свјесни. У питању је логика великих бројева.
По пројекцијама америчке агенције „Ернст и Јанг“, кинеску средњу класу чини готово шестсто милиона људи. Сваке године она расте за 25 милиона нових припадника. По агенцији „Мекинзи“, у кинеску средњу класу спадају особе са годишњим примањима између 9 и 34 хиљаде америчких долара. У 2000. години она је представљала свега четири одсто укупне популације, 2012. је 68 одсто Кинеза било у средњој класи, а процјена је да ће до 2022. године обухватати 75 одсто популације.
Ти људи ће бити у стању да себи приуште куће, станове, аутомобиле, компјутере и остале „паметне“ уређаје. То значи стотине милиона нових купаца и готово бескрајну платежно способну тражњу. То даље значи да се америчке компаније „селе“ у Кину, будући да иду за зарадом. Извршни директор чувене компаније „Епл“ (Apple Inc.) Тим Кук планира да ове године број продавница у Кини повећа за 166 одсто. Он каже: „Видим огромно тржиште гдје више људи приступа средњој класи него у било којој другој нацији у историји човјечанства.“ И указује на (привидни) парадокс по којем једна, још увијек централизована економија каква је кинеска, управо захваљујући томе, брже ствара повољне услове за развој и ширење нових технологија неголи тржишна привреда Америке.
Да би оваква кинеска политика могла бити реализована у свијету реалних свјетских финансија, било је неопходно извршити низ осавремењавања њеног финансијског система. И то је урађено на начин који је потпуно прихватљив за америчке инвеститоре. Тако, познати аналитичар Кејт Фицџералд оцјењује: „Они (Кина) ће бити најсофистицираније финансијско тржиште на свијету и у наредних десет година. Надвладаће Лондон и Њујорк. Они веома брзо модернизују свој финансијски систем… имају фјучерсе, деривате, побољшавају законе о заштити интелектуалне својине, своје имовинске законе, свој правни систем – све неопходне састојке за право капиталистичко тржиште и све то постављају управо сада и немају намјеру да се враћају уназад.“
Дакле, позив Американцима је ‒ инвестирајте у Кину на начин како сте и досада радили, али и очекујте много веће приносе од уобичајених. Фондови којима тече новац ка Кини, а који се пуне новцем америчких инвеститора, обезбјеђују зараду и до тридесет одсто на годишњем нивоу, а многи вјерују да је то тек почетак. Међутим, у глобалном сукобу Америка – Кина, сваки од ових америчких улагача учествује у фудбалској акцији која резултира новим аутоголовима за долар.
Русија и Кина, изложене суровим нападима америчке политике, склопиле су стратешки савез и предузеле низ промишљених мјера у економској и, посебно, финансијској сфери. Свака појединачно и обје заједно (у оквиру разних програма интеграција) постигле су завидне резултате који би могли бити глобално кориснији да нису утрошени у сукобу, већ да су уграђени у договор и савез читавог човјечанства. Али, реална посљедица је неумитно помјерање глобалног центра моћи. На то је још 2007. (узалудно) своје сународнике упозоравао популарни Томас Фридман у бестселеру под насловом „Свет је раван“. Он је схватио да увријежене представе Европе и Америке више не одговарају реалностима. На примјер, ми карту свијета увијек видимо са Европом у средини и Америком на западу. Али, када је један амерички пословни човјек угледао свјетску мапу код свог кинеског саговорника, намах није схватио шта она представља. Била му је потпуно неразумљива, будући да је Кина била у њеном центру. „А, гдје смо ту ми?“, питао је покушавајући да пронађе Америку. Добио је одговор: „Ви сте за нас Далеки исток!“

__________________________________________________________________________________

ДОЛАР – ЈУАН – ДОЛАР

Према подацима Свјетске банке, спољнотрговински дефицит Америке 2008. године износио је 806,7 милијарди долара. То значи да је она имала робе и услуга из иностранства за преко 800 милијарди долара више од онога што је сама створила и размијенила са иностранством. У 2013. тај је дефицит пао на 400,3 милијарди. У истом временском оквиру, Кина је извозила више од свог увоза за 420,5 милијарди а, пет година касније, вишак је спао на 182,8 милијарди америчких долара.

Додатно, од 2008. до 2014. године долар је добио 20 одсто вриједности у односу на остале водеће валуте. То не говори о његовој снази, већ је посљедица политике „лаког новца“ у односу на евро, фунту и јен. Привидно јак долар је једино према кинеском јуану ослабио за цијелих 15 одсто у том времену.

Америка купује робу и услуге од Кине. Будући да је њен новац у статусу свјетске резервне валуте, она их плаћа доларима. Кина прихвата доларе и Америка добија стварне материјалне вриједности којима побољшава начин живота свог становништва. Кини су преостали долари. Умјесто да их држи у својим резервама, она ће њима куповати америчке државне обвезнице како би дошла до приноса на своја средства. На тај се начин доларски дуг Америке према Кини рециклира унутар саме Америке. Тиме се омогућава наставак њеног развоја заснованог на дугу. То је сва снага долара и Америке. Све док је њен дуг изражен у доларима, не поставља се питање солвентности. Као једини издавалац, она може штампати доларе у мјери да подмири сваки захтјев кинеских, или било којих других кредитора.

Али, јуан као једини прави изазивач доларске хегемоније (евро и јен су далеко од те позиције) пријети да све то промијени. Шта би се десило ако би долар изгубио свој божански статус? Свијет би почео да тражи јуан као средство обрачуна међународних трансакција. Америка не би могла да нађе толико купаца свог дуга, који суштински кредитирају њену потрошњу, без икаквих економских казни и посљедица. Она би морала да доларе конвертује у јуане како би њима куповала на свјетској пијаци. А сав међународни новац који сада тече према Вол Стриту похрлио би према Шангају и Шенџену.

Када се то деси (а, почело је, и то неумитно) за Америку ће бити завршени дани економије засноване на дугу и почеће дуг период скромног и спорог економског раста. Тиме ће бити окончан и комплетан финансијски систем развијен у данашњој Америци. Рјечју, човјечанству ће сванути нова зора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *