Почетна / БРОЈ 375 / Премијера у БДП: Свет београдских дворишта

Премијера у БДП: Свет београдских дворишта

После 106 година Нушићева драма „Иза божјих леђа“ поново (и успешно) оживела на сцени

Пише Рашко В. Јовановић

Средином прве деценије прошлога века на репертоару Народног позоришта у Београду, као ехо деловања Антоановог позоришта у Паризу основаног 1897, почињу да се појављују социјалне драме у којима писци обрађују актуелну проблематику свога времена. Године 1905. приказује се драма из живота српског сељака „На низбрдици“ Благоја Т. Недића, а наредне године „Наши синови“, драма из београдског живота Војислава Јовановића Марамбоа. Почетком 1908. приказује се драмски триптихон „Под жрвњем“ Драгослава Ненадића, да би већ септембра наредне, 1909. године Народно позориште у Београду приказало Нушићеву драму „Иза божјих леђа“, коју је написао након раније објављене приповетке „Палилулски роман“. У овој драми Нушић се показао као познавалац живота тзв. мрачног света, па је поред основног заплета живописно оцртао људе и амбијент оних познатих, старинских београдских дворишта, где царују специфични односи које претежно диктира беда изазивајући потребу за оговарањем свих и свега око себе. Зато је у драми „Иза божјих леђа“ читав комшилук у љубавној распри између Симе и Јове око Јовине жене Јуле. Пошавши од те приповетке, Егон Савин адаптирао је Нушићев комад у четири чина „Иза божјих леђа“ знатно га скративши у смислу стварања окоснице основног драмског сукоба у оквиру троугла Сима – Јова – Јула. Успешно је активирао и друге женске ликове, на пример Фрау Ленчи, затим личности као што су Патролџика, Вешерка и друге, док је лепо пласирао и појаву Куропаткина, који се бави сумњивим пословима. Редитељски Егон Савин поделио је сцену на ентеријер Симиног дућана (условно) и простор споља, који видимо кроз прозоре, одакле допиру различити разговори и повици уз звуке трубе, звиждуке, лавеж паса и друго што се на периферији може чути (отприлике као у некој радио-драми). На тај начин, редитељ је растеретио представу сценске фактографије: захваљујући живој граји која готово непрестано допире, као што се повремено чују и снимци одређених ефеката и музике, редитељ лишава представу фактографског приказивања палилулског амбијента, не ускраћујући богзнашта гледаоцима.
Глумци су, било је то очигледно на премијери, са вољом и еланом оживљавали Нушићеве ликове са негдашње београдске периферије. Милош Биковић, као охоли љубавник Сима, иначе месар, успева да буде уверљив у „покајничкој сцени“ када се „извињава“ Јови због својих односа са Јулом, да би ипак показао саосећајност у завршном призору када Јова убија Јулу. Јово Максић тумачио је улогу Јове двојако: био је, како нам се учинило, пренаглашен у глуми као пијанац, док је у завршном призору био одлучан у изразу еманирајући жестоку љубомору, Хана Селимовић била је сугестивна у изразу, нарочито када почиње да се разочарава у својој љубави према Сими, Оливера Викторовић доследно је градила лик Фрау Ленчи као једну карактеристичну апартну фигуру, која се силом прилика налази у палилулском амбијенту, Слободан Ћустић успешно је приказао загонетног пословног човека званог Куропаткин, Слађана Влајовић као Патролџика и Добрила Илић у улози Вешерке прикладно су употпуњавале галерију личности једног негдашњег палилулског дворишта. Ивана Николић као Живка, којом ће се Сима због мираза оженити, била је дискретна у изразу. У осталим улогама, које су интерпретирали углавном споља те смо их евентуално могли видети кроз прозоре наступили су: Дејан Матић Мата (Бандист) Сандра Бугарски (Бандистовица) Милица Гојковић (Свастика) Драгутин Милојковић (Практикант) и други. Редитељ Егон Савин и глумци Београдског драмског позоришта заслужују похвале и признања што су се прихватили реализације ове представе, будући да је сценска ревалоризација дела наше драмске баштине свакако један од задатака дотираних позоришта. Добро је што се ово заборављено Нушићево дело поново нашло на сцени, јер нам то показује да је занимање за његово стваралаштво, како публике, тако и позоришта, и то по истеку обележавања његовог јубилеја, и даље присутно.

„Палилулски роман“
ПИСАЦ Бранислав Ђ. Нушић ПОЗОРИШТЕ Београдско драмско позориште РЕЖИЈА И АДАПТАЦИЈА Егон Савин ПРОСТОР Егон Савин КОСТИМОГРАФ Јелена Стокућа ИЗБОР МУЗИКЕ Егон Савин ДИЗАЈН ЗВУКА Зоран Јерковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *