Почетна / Друштво / Политичка вредност мезарја у Поточарима

Политичка вредност мезарја у Поточарима

Пише Никола Врзић
Хоћемо ли изгубити Републику Српску и своју децу морати да лажемо да припадају геноцидном народу, или ћемо Русију и Кину позвати у помоћ у одбрани против подлих намера наших евроатлантских партнера и пријатеља?

Само двадесет година после злочина у Сребреници, Велика Британија, и Сједињене Америчке Државе, и Канада и парламентарци Европске уније сетили су се да јавно, резолуцијама у Савету безбедности Уједињених нација, у америчком Конгресу, у канадском парламенту и у Европском парламенту, осуде злочин – кажу, геноцид – у Сребреници јула 1995. године. Додуше, није им ово први пут да то чине; Представнички дом Конгреса САД то је већ учинио 2005. године, канадски парламент 2010, а европски чак два пута досад, 2005. и 2009. године. Сада су сви ови наши евроатлантски партнери, међутим, одлучили да, ради снажнијег ефекта, наступе у очигледној синхронизацији, с тим што су Канађани помало испредњачили па су сребреничку резолуцију изгласали 24. априла 2015, док су Американци своју предложили 12. јуна, о европској (коју је предложио Хрват Иван Јаковчић из Истарског демократског сабора) управо се усаглашавају ставови како би била усвојена почетком јула, а у току је и разматрање нацрта најважније међу свим овим резолуцијама осуде српског геноцида, коју је ових дана чланицама Савета безбедности УН предложила Велика Британија.

 

ПОЛИТИКА ГЕНОЦИДА Већ и ова савезничка синхронизованост у изговарању већ изговореног ствара горак утисак да овде, у овом изненадном и њиховом заједничком инсистирању на осуди српског геноцида, ипак није посреди покушај утврђивања истине и помирења „као основе за јачање безбедности, стабилности и просперитета, како у Босни и Херцеговини тако и у ширем региону“, као што тврде Британци у нацрту своје резолуције, већ је реч о поквареном подухвату с прикривеном политичком намером.

И то очигледно није само наш, српски утисак. Ове среде, у изјави за „Политику“, свој утисак изнео је и Ефраим Зуроф, директор израелског центра „Симон Визентал“: „Нисам сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога.“

Синхронизованост британско-америчко-канадско-европског насртаја сребреничким резолуцијама упадљиво је синхронизована и са текућим, изненадним али не и изненађујућим убрзањем евроатлантских планова за коначно решење српског питања на Западном Балкану, о којем је „Печат“ опширно писао у претходним бројевима а суштина му је оно што је „Блиц“, гласило ових намера и планова, прошле недеље формулисао као свођење Србије „на меру да не може да угрози никога“, и, у оквиру тога, „Бошњаци у БиХ доминирају државом“ и „сва важнија овлашћења су у Сарајеву, Република Српска сведена на форму“. Тако да није потребно ни много памети ни аналитичарске способности да би се дошло до помисли да низ сребреничких резолуција, пропраћених захтевима премијеру Србије Александру Вучићу да се овог 11. јула поклони на сребреничком мезарју у Поточарима, представљају увод у растакање те геноцидне српске творевине, Републике Српске, у оквиру нешто ширег и злокобнијег плана решавања српског питања…

[restrictedarea]

Ова помисао пак своју потврду добија када се подробније удубимо у предложене текстове осуде геноцида који Ефраим Зуроф не признаје.

Како, дакле, знамо да је реч о политичкој подвали, а не о племенитој намери да се утврди истина, и на истини изгради помирење?

О томе директно говори тачка 8 британског нацрта резолуције о којој ћемо нешто касније, али и, како се тврди, „преко 8 000 изгубљених живота“ после пада Сребренице у српске руке 11. јула 1995. године, при чему су „снаге босанских Срба“ – каже америчка резолуција детаљније – „задржале преко 8 000 првенствено бошњачких мушкараца и дечака у сабирним центрима (…) а онда групно погубиле ове заробљенике и сахраниле их у масовне гробнице“. Илити, како је пренео „Танјуг“ после увида у нацрт европске резолуције, „Војска Републике Српске је под командом генерала Ратка Младића након заузимања Сребренице у јулу 2015. групно стрељала више од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака, док је око 30 000 жена и деце протерано у акцији етничког чишћења“. Додајмо, док смо код бројки, да су овдашње „Жене у црном“, заједно са Центром за културну деконтаминацију, Фондом за хуманитарно право, Хелсиншким одбором за људска права у Србији, Иницијативом младих за људска права, Комитетом правника за људска права и Савезом антифашиста Србије, у својој акцији „11. јул, Дан сећања на геноцид у Сребреници“, устврдили да су „оружане формације Републике Српске на челу са хашким оптужеником Ратком Младићем и уз подршку режима С. Милошевића убиле 8 372 особе бошњачке националности“.

БРОЈКЕ И СВЕДОЧЕЊА Ове бројке се, како видимо, од „више од 8 000“ до 8 372, сасвим лепо уклапају. Проблем је, међутим, што се не уклапају у бројку коју је произвео сам Хашки трибунал на који се иначе позивају.

У пресуди генералу Здравку Толимиру 12. децембра 2012, тако, овај суд је дошао до значајно мање цифре од „најмање 4 970 мушкараца, босанских муслимана“.

Али није овде проблем само у резолуцијском преувеличавању броја убијених. Праве размере проблема назиру се у следећим реченицама из ове пресуде: „Већина (у судском већу) наглашава да је ово конзервативна процена минималног броја. Већина сматра да је укупан број босанских муслимана из Сребренице који су убијени, као минимум, ближи броју од 6 000.“

Овде је, дакле, реч о пуким проценама броја убијених. Прецизније, Хашки трибунал, а прошло је већ двадесет година откако се бави Сребреницом, уз сву подршку коју има – политичку, финансијску, обавештајну, истражитељску – до данас заправо није успео да дође до прецизног броја убијених у Сребреници. Све време се барата само проценама, које су по самој својој природи више или мање произвољне.

Штавише, Хашки трибунал никада није – а могао је и морао је – никада није утврдио тачан списак убијених у Сребреници и њеној околини после 11. јула 1995. године, са именима, презименима и матичним бројевима страдалих. Одбрана Ратка Младића тражила је управо овај податак како би га проверила и евентуално оспорила/оборила. Никада им није одговорено.

Имајући у виду да се бројке настрадалих, евидентно, утврђују слободном проценом уместо поименичним пребројавањем стрељаних после 11. јула 1995. – који се Србима и стављају на терет као доказ оптужбе за геноцид – сасвим је индикативно што се аутори ових резолуција и иницијатива позивају на бројке које су знатно веће чак и од оних што је – не утврдио, већ проценио – Хашки трибунал. На основу чега, и, важније, због чега?

Још и већи проблем представља тврдња да су снаге босанских Срба ових „преко 8 000 првенствено бошњачких мушкараца и дечака“ „групно стрељале“, као што наводе и Американци и Европљани. Многи међу страдалима, ма колико да их је било, наиме, нису страдали тако што су брутално погубљени стрељањем, већ су погинули у борбама, под оружјем, што их дакле чини легитимном војном метом а не невиним цивилним жртвама које се Србима, оптуженим за геноцид, стављају на терет, душу и савест.

Ову чињеницу, уосталом, увијено потврђују и сами Американци у својој резолуцији, очигледно не схватајући да тиме сами себи ускачу у уста. Они признају, наиме, да је „трећина тадашњег становништва Сребренице, укључујући релативно мали број војника, покушала да продре кроз линије босанских Срба у релативну безбедност територије коју је контролисала босанска влада, али многи су погинули у заседама и од патрола“.

Детаљнија сведочења о овим окршајима до јавности су стигла из самих муслиманских извора (погледајте оквир „KW-12“). Тек, неминован је закључак да није само бројка од „више од 8 000“ недужних и мртвих за које се Срби оптужују произвољна и знатно већа чак и од бројке коју је проценио Хашки трибунал већ и добар део оних који јесу настрадали, ма колико их тачно било, није убијен у групним стрељањима која јесу ратни злочин ‒ настрадали су у борбама, сурово али у легитимним војним операцијама. Штавише, неки међу њима – да не спекулишемо о бројевима – настрадали су и од својих сународника…

Сребреничка трагедија – јер ту јесте реч о људској трагедији  – има и још једну сенку над собом, коју је могуће отклонити само ако се читава кривица за све што се догодило пребаци на Србе и назове геноцидом.

„Онда је он (Алија Изетбеговић) рекао: ‚Знате, мени је Клинтон нудио у априлу ‘93. године да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна интервенција.‘ Наша делегација је била састављена од девет људи, један је међу нама био из Братунца и нажалост једини он није жив, а сви остали из делегације су живи и то могу потврдити“, изјавио је Хакија Мехољић, ратни начелник сребреничке полиције, у интервјуу БиХ магазину „Дани“ од 22. јуна 1998. године. И цитирани Ибран Мустафић, о коме Мехољић иначе није имао ништа лепо да каже у споменутом интервјуу, изјавио је: „Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона.“

А ту је и KW-586, још један заштићени сведок Хашког трибунала, босански муслиман, некадашњи телохранитељ Алије Изетбеговића: „Мој задатак је био непосредно обезбеђење председника Изетбеговића… непрекидно сам био уз председника Изетбеговића“: „Од самог почетка, тачније од првих састанака којима сам у својству обезбеђења присуствовао, председник Изетбеговић је износио тезу која је отприлике гласила: ‚Ми Србе војно не можемо добити, морамо учинити све да се међународна заједница војно умеша на нашој страни.‘ Ову његову тезу подржавали су и остали, поготово реис (Мустафа) Церић. Одмах након тога су почеле идеје од присутних да се примени тактика изазивања масовнијег страдања бошњачког становништва. (…) То би могло бити пролеће 1994. године, лично сам отишао да сачекам команданта (Насера) Орића на Добрињи (…) и одвео га у просторије банке код председника на разговор. Том разговору сам лично присуствовао седећи у просторији у којој је обично седела стража. Том приликом на састанку су били реис улема Церић, председник Изетбеговић, Бакир Изетбеговић и Јасмин, његов зет. Сећам се да су председник Изетбеговић и реис подсетили Орића на њихов претходни договор, да се по сваку цену мора испровоцирати међународна интервенција (…) да организују мање борбене групе које ће из заштићене зоне излазити без знања УНПРОФОР-а и у срединама где живе Срби правити борбене акције ка цивилном становништву, посебно како би изазвали српске снаге на одмазду и гранатирање заштићене зоне, што би требало да доведе до мешања међународних снага. Сећам се да је реис Церић поновио своју често изговарану реченицу: ‚Држава нема алтернативу, жртве нису битне, јер ионако гину за праведну ствар и на божјем путу.‘“

А пред Хашким трибуналом сведочио је и Владимир Матовић, некадашњи саветник првог председника СРЈ Добрице Ћосића, који је после Ћосићеве смене наставио да сарађује са покојним министром одбране Павлом Булатовићем. Матовић је описао састанак „у ресторану ‚Видиковац‘, на обали Зворничког језера“, на који га је упутио Булатовић, „са извесном ‚госпођом Нађом‘, која је била једна од оперативних веза између руководства Србије и дела НАТО а са којим је ступљено у контакт преко француског генерала (Пјер-Мари) Галоа“. У освит српске сребреничке офанзиве која је управо почињала, она преноси информацију да је „један део НАТО одобрио ту операцију, јер су муслиманске снаге из тог подручја као заштићене зоне у много наврата прекршиле“ тај статус, чак да је сагласност за заузимање Сребренице Србима дао и Алија Изетбеговић те је „у том циљу Насеру Орићу наређено да се неколико месеци пре тога са делом своје војске повуче како би се операција српске војске олакшала“, али – и ту је заправо суштина     – „јастребови“ у НАТО „окупљени око дела америчких и немачких официра, а који су у непрекидном контакту, преко неколико војних обавештајних служби са одређеним бројем официра ВРС“, припремају „масовније страдање муслиманског становништва, поготово цивила како би то било оправдање за већ испланирану акцију НАТО-а за напад на РС“. Матовић је то пренео Булатовићу, потом и свом пријатељу Ћосићу, који упозоравајућа писма шаље и Радовану Караџићу и Ратку Младићу. Копија је приложена као доказ Хашком трибуналу.

 

ЖЕНЕ И ЊИХОВИ СПОНЗОРИ Све заједно, већ и ових неколико детаља развија озбиљну сумњу у званичну верзију коју наши евроатлантски пријатељи сад покушавају да нам наметну својим резолуцијама. Још боље него нама, ови су детаљи познати и њима. А ипак, они инсистирају на тврдњи о преко 8 000 муслимана које су Срби стрељали у групи и тиме извршили геноцид. Из тога извлачимо закључак да им циљ и није утврђивање истине о сребреничкој трагедији, већ утврђивање њихове истине која читаву кривицу сваљује на Србе; томе, уосталом, додатно служе тачке 3 и 9 британског нацрта резолуције, којима се осуђује „свако порицање овог геноцида“ и „подстичу државе чланице (УН)“ да у школске програме унесу лекције о геноцидима, шта значи да ће, буде ли како су Британци и њихови савезници наумили, наша деца и унуци у школама учити да су Срби, њихови очеви и деде, у Сребреници извршили страшни геноцид. И нико неће смети то да преиспита.

Притом, не сме се изгубити из вида још једна чињеница коју смо склони да заборавимо: током 1994. и 1995. године НАТО је, од Американаца и Канађана до наших ЕУ пријатеља, бомбардовао војску босанских Срба, чиме се ставио на страну муслимана и Хрвата с којима су Срби ратовали. Другим речима, ни Американци, ни Британци ни сви остали у читавој овој причи нису неки непристрасни, објективни посматрачи догађаја, већ непосредни учесници у рату који отуда имају природну потребу да оправдају сопствену улогу (и прикрију своју евентуалну умешаност у сребреничку трагедију). А то ће најпре учинити тако што ће Србе прогласити за искључиве кривце.

Имајући ово у виду, много јаснијом постаје и улога овдашњих НВО које инсистирају на оваквој, евроатлантској верзији сребреничке трагедије. Све које смо побројали финансирају ове, заинтересоване стране у балканском конфликту, у којем су и саме учествовале против нас. Фонд за хуманитарно право, тако, плаћају амбасада Велике Британије у Београду, Европска комисија, УСАИД чије деловање усмерава амерички безбедносно-обавештајни естаблишмент окупљен у Националном савету за безбедност, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, Национална задужбина за демократију (НЕД) чију су везу са ЦИА недавно разоткрила документа из Председничке библиотеке Роналда Регана; Хелсиншки одбор, такође (између осталих) плаћају и УСАИД, и амерички Стејт департмент, и Сорош, и НЕД; Иницијативу младих за људска права, која своје донаторе не открива као две претходне организације, проналазимо међу онима који десетине хиљада долара редовно, из године у годину, добијају од НЕД-а; Комитет правника за људска права, опет НЕД, УСАИД, Сорош; „Жене у црном“ плаћају амбасада САД у Београду и „Чарлс Стјуарт Мот“ фондација која у својим пројектима учествује у партнерству са УСАИД-ом, а новац јој донира и Сорошев Фонд за отворено друштво, који се налази и међу „пријатељима“ Центра за културну деконтаминацију…

 

УКИДАЊЕ СРПСКЕ Али ово утврђивање истине по мери наших ратних непријатеља није и једини циљ геноцидних резолуција. Много акутнији – па отуда и синхронизовање деловања на које смо указали на почетку текста – јесте онај актуелни политички циљ, а то је припрема терена за укидање Републике Српске. О томе, уосталом, сведочи и споменута тачка 8 нацрта британске резолуције Савету безбедности УН, која утврђивање непорециве српске кривице за геноцид у Сребреници доводи у директну везу са испланираним променама дејтонске архитектуре БиХ, поздрављајући „недавни споразум парламента и политичких лидера Босне и Херцеговине о амбициозном програму реформи“. А и „Блиц“ већ најављује: „Највеће западне силе планирају да предстојеће обележавање 20 година од злочина у Сребреници искористе да тај град одвоје од Републике Српске. Паралелно са најављеним резолуцијама, као и са све већим претњама да што више смање надлежности РС, западне земље планирају да покрену иницијативу да Сребреница добије специјални статус. Тачније, да тај град због злочина који је у њему почињен добије статус дистрикта као што га има Брчко… И власт и опозиција у РС осуђују ову идеју која би представљала рушење Дејтонског споразума… А управо Београд, тачније премијер Александар Вучић, биће под великим притиском, пре свих Немачке, да пристане на слабљење Републике Српске у оквиру БиХ.“

Исти циљ, потврде евроатлантске верзије сребреничке трагедије као увода у гушење Републике Српске, имају и притисци на премијера Вучића да овог 11. јула оде у Сребреницу, на поклоњење у Поточарима. Да је заиста тако како слутимо, потврђује вашингтонски аналитичар близак Стејт департменту Данијел Сервер, недавни Вучићев домаћин на Џонс Хопкинс универзитету на којем предаје: „Оно што је потребно, јесте јасан разлаз Србије са (председником РС Милорадом) Додиком. У јулу ће се обележити 20. годишњица сребреничког масакра више од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака који су починиле српске снаге у источној Босни. Нема боље прилике за Вучића да се одрекне своје опаске о ‚стотину муслимана‘ (за једног убијеног Србина) и за Србију да каже да дубоко жали због акта геноцида почињеног у њено име, и да жели да босански Срби поправе штету тако што ће помоћи изградњу босанске државе способне да пружи једнака права и економске могућности за све своје грађане.“

И Јосип Јуратовић, посланик СПД-а у немачком Бундестагу, навео је: „Сматрам да је јако важно да се Србија дистанцира од политике која ју је одвела у катастрофу деведесетих и због које још увек испашта… Зато би било јако важно да се Александар Вучић појави ове године на обележавању двадесет година од тешког злочина у Сребреници… Имате Александра Вучића који је, по мом мишљењу, већ до сада учинио јако значајне ствари у смеру регионалне стабилности. Вучић је Србији дао једну позитивну ноту, надам се да ће тако наставити. Био би то огроман гест да оде у Сребреницу. Србија се налази у ситуацији коју већ имамо у европској повести. Мислим да је за Немце, после Другог светског рата, највећи гест био кад је Вили Брант отишао у Варшаву и поклекнуо пред жртвама за које Немци сносе одговорност. Наравно да не мора да опонаша Вилија Бранта, али би било важно да оде тамо. Чињеница је да су тамо Срби починили страшан злочин и такав један гест би створио поновно поверење према Србима у регији, а онда би се многе ствари лакше решавале.“

Док у „Политици“, аргументујући зашто Вучић треба да оде у Сребреницу, Бошко Јакшић наводи да је „интерес Србије да нормализује односе на Балкану, посебно тамо где су Срби починили злочине“, и, „једини начин да се спере љага са српског народа јесте бити у Сребреници и поклонити се сенима жртава“.

Али већ и једноставна логика, а не само схватање шта се заправо крије иза одласка у Сребреницу, говори да Вучић тамо нема шта да тражи. Ако је, наиме, сребреничко поклоњење најмоћнијег човека у Србији средство за нормализацију односа, спирање љаге, помирење и поновно успостављање поверења, као што се тврди, подсећамо да је у Сребреници, на таквом поклоњењу, у два наврата као председник Србије боравио Борис Тадић, 2005. и 2010. године. Чиме су односи већ нормализовани, љага спрана, сви ми помирени и узајамно поверење успостављено, те Вучић нема баш никакве потребе да сада иде тамо у истом циљу. А ако се, насупрот томе, Тадићевим одласцима у Сребреницу помирење и све оно остало ипак није догодило, значи да се тим поклоничким одласцима то и не може остварити. Те опет Вучић тамо нема шта да тражи. А додатно је нелогично спомињање Бранта у читавом овом контексту као модела за Србију; Вили Брант је, наиме, још један аргумент да Вучић у Сребреницу не треба да оде. Зашто? Не због несамеривости немачких и српских злочина чак и када би Срби били онолики злочинци као што би желеле (или су само плаћене да то желе) „Жене у црном“ и остали борци за људска права и српску кривицу, већ зато што је Вили Брант био једини немачки канцелар који се тако поклонио. Што ће рећи да је Тадић за Србију био и више него довољан.

Р2П И као што нема баш никаквог разлога да оде у Сребреницу 11. јула, Александар Вучић има све могуће разлоге да одбаци британску резолуцију о српском геноциду у Сребреници. А то ће моћи да учини само тако што ће се за помоћ обратити сталним чланицама Савета безбедности УН које то могу да учине, и које за то могу да буду вољне. А то су, наравно, Русија и Кина. И треба ли нам већи доказ апсурдности нашег положаја? Од наших пријатеља и партнера којима тежимо морамо да потражимо заштиту како бисмо заштитили сопствени национални интерес, а заштиту можемо да потражимо само од оних с којима, додуше, одржавамо добре односе, али истовремено не пропуштамо прилику да напоменемо да не желимо да се даље зближавамо с њима, већ са онима од којих морамо да тражимо заштиту.

С тим што треба напоменути, када је о судбини британске резолуције реч, да би Русија и Кина, као протагонисти стварања новог, мултиполарног светског поретка, и мимо српских жеља и потреба морали да ставе вето на британски предлог. Зашто? Зато што се њиме, на мала врата кроз чланове 5, 10, 11 и 12, афирмише доктрина Р2П (Responsibility to Protect – дужност да заштитите) која у суштини поништава државни суверенитет и међународну заједницу (читај: НАТО, јер нико други то не ради) овлашћује да тај суверенитет наруши чак и оружјем како би спречила геноциде и етничка чишћења пре него што се они заиста и догоде (што читаву ствар чини крајње подложном манипулацији, уосталом, као у случају Либије или Ирака). Укратко, усвајањем ове резолуције НАТО би добио бланко дозволу, покриће за оружану интервенцију било где у свету, под изговором спречавања некаквог будућег геноцида, при чему се као индикатор геноцидних намера, тачка 12, имају сматрати чак и кршења геј права: „Кршења људских права или злоупотребе међународног хуманитарног права, укључујући и оне које се односе на сексуално и родно засновано насиље, могу бити рани показатељ могућности геноцида…“ Узгред, подсећамо да је 24. јуна прошле године потпредседник САД Џозеф Бајден припретио „државама које не унапреде заштиту ЛГБТ особа“: „Постоји цена коју ћете платити зато што сте нехумани.“

У сваком случају, ово сребреничко искушење – уз предстојеће косовско, у виду захтева за „Бриселом 2“ који ће подразумевати улазак Косова у Уједињене нације – Александра Вучића и владу коју предводи стављају пред најозбиљнији замисливи тест лојалности. Србији, или евроатлантском интересу у Србији. Иза првог стоји сва крв која је проливена зарад наше слободе и са ове и са оне стране Дрине, почивши патријарх српски Павле на референдуму за Устав који је утврдио да је Косово и Метохија неодвојиви део Србије, најзад, и људско право оклеветаног да од клевете одбрани и себе и своје потомке; иза другог, „Жене у црном“ и ДС-ов Борко Стефановић који је ових дана јавно подржао сребреничке захтеве жена и њихових финансијера, а тим је финансијерима, у америчкој амбасади у Београду, већ одавао наше државне тајне за одбрану Космета 2007. године. Коме ће се Вучић приклонити? Ако је ово питање уопште потребно…

КW-12

Заштићени сведок Хашког трибунала КW-12, босански муслиман, бивши припадник њихове војске, у свом сведочењу пред Трибуналом открио је да је онај „релативно мали број војника“ о којем говори америчка резолуција заправо била читава њихова 28. дивизија. Он описује напуштање Сребренице: „На брду Чумавићи се организује збор народа који је кренуо са нама, када се прави списак људи који су војно способни, и додељује им се оружје и муниција… Запамтио сам да нас је 17 500 људи стигло на Буљим. Из Буљима крећемо ка Тузли… Тада Срби почињу да пуцају на нас са леве и десне стране и иза леђа нашој колони. Само зачеље колоне се одваја и ми споредним путем долазимо на улаз у село Бурнице, где смо видели да су Срби поставили заседу и да је доста и цивила и војника муслимана погинуло… Моје је задужење било да нападнем са осталима српску линију одбране испод тог главног пута Зворник ‒ Милићи, прецизније, код моста на улазу у Коњевић Поље. Зулфо Турсуновић напада из правца Нове Касабе, на удаљености од три километра од нас, а ко је напао кроз средину, на мосту на Калдрмици, на главном путу за Церску, не знам. Ми успевамо да пробијемо српску линију одбране…“

Већ је овај део сведочења КW-12 довољан да сруши тврдњу о „групном стрељању“ као узроку смрти свих настрадалих Сребреничана. Наставак, међутим, указује и на још комплекснију слику ових страшних догађаја. КW-12: „Требало је да Срби прођу буквално између наше заседе. До пуцњаве је дошло и ми смо отворили ватру на колону која је пролазила туда (…) Сачекали смо да сване после напада како бисмо покупили оружје од рањених и погинулих српских бораца. Тек тада смо видели да нисмо пуцали на Србе, већ да је у питању Ибро Дудић, војска из Крагљиводског батаљона као и цивили који су ишли са његовом војском (…) У тој пуцњави између нас који смо били са десне стране (…) и Турсуновићеве војске која је била лево од колоне и саме колоне, страдао је велики број људи. Ја не могу да определим колико је тачно људи страдало али знам да, када смо ујутру сишли са положаја одакле смо пуцали, стотинак метара ка потоку читаво то подручје уз сам поток са леве и са десне стране у дужини од око отприлике 500 метара, а у ширини око 150 метара било је прекривено лешевима. Ја никада нисам тачно сазнао колико је људи страдало, али је, по некој слободној процени, било око 1 000 страдалих. Ово закључујем на основу простора на којем су лежали лешеви, као и на основу броја људи из те колоне укључујући и војнике и цивиле који су стигли до Удрча…“ У наставку свог сведочења, КW-12 описује и друге окршаје са српским снагама током повлачења из Сребренице ка Тузли.

Док је Ибран Мустафић – „главни представник странке СДА за подручје Сребренице“, како га описује КW-12 – и јавно устврдио: „Сами смо убили својих 1 000 муслимана у Сребреници.“ Према његовим речима, ови људи су убијени „зато што су постојали спискови оних који ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“, а те спискове је, рекао је, „правила сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство“ под командом Насера Орића које је од 1993. године било тамошњи „господар живота и смрти“.

Чудна хапшења

Прошле среде је по српској потерници у Швајцарској ухапшен Насер Орић. Ове среде, такође по српској потерници, Рамуш Харадинај у Словенији. Орић је ухапшен уочи посете председника Србије Томислава Николића Сарајеву, предвиђене за 16. јун, која је због тога отказана, Харадинај уочи „кључних“ (речима Немца Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију) бриселских разговора са Косовом, заказаних за 23. јун. Ово није случајно, тим више што је и премијер Србије Александар Вучић за Б92 изјавио да је „ово педесети пут да са истим тим дипломатским пасошем Харадинај путује, а сад га, неколико дана пред преговоре у Бриселу, хапсе“.

Пошто је мало до нимало вероватно да су они који су до сада пропуштали и Орића и Харадинаја да слободно путују упркос нашим потерницама, који су Харадинаја уосталом у Хагу и ослободили све кривице за злочине над Србима а Орића само пецнули по прстима казном затвора од само две године, одједном почели да уважавају Србију, њене жртве и потернице, сва је прилика да је реч о пакленој намери да се текућа ситуација, ионако озбиљна, и додатно усложни и дестабилизује.

Тако да сада чекамо захтев Србији да своје потернице повуче. Зарад мира и стабилности у региону.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Ево, хајци против СРБА И ПРАВОСЛАВАЦА , поред Енглеза, придружује се и Хашки трибунал са својојм „инквизицијском истином“ о „геноциду“‘ у Сребреници од стране Срба над Бошњацима?!
    Предлагач Резолуције, србомрзац, руководи се ПРАВОМ СИЛЕ, а
    не СИЛОМ ПРАВА, баш као и Маделен Олбрајт када каже: “НАПАД
    НА КОСОВО ЈЕ БИО НЕЛЕГИТИМАН, АЛИ ИСПРАВАН“.
    Како ћете убедити србомрсце Енглезе да нису у праву када они полазе са позиције силе, а не позиције права, а подржани су НАТО пактом.
    У време тог тѕв. геноцида, цео тај простор је био осматран са 2 авакса и 7 сателита, а нема ни једне, ама баш ни једне слике којом би се те и такве тврдње поткрепиле.
    Ако се томе дода да су сви војници холндског батаљона имали мобилне
    телефоне /са сателитском везом/, а да ни један од њих нешто од тога не сними – говори у прилог да иза Енглеза стоји НАТО.
    Наравно, ту је било и ко зна колико агената ко зна чијих све обавештајних служби, па, ето, ни они нису ништа од тога видели или снимили.
    Наравно, бесмислено је причати да је ликвидирати 8ооо људи за тако кратко време и на тако малом простору, у ратним условима, више него бесмислено.
    Колико би требало времена и ангажовања људства и технике да се сви ти лешеви покопају, да се све то замаскира…?
    Бесмислица до бесмислице!
    Овоме треба додати и забрану од 3о годима на објављивање тајних података везаних за Сребреницу, пласирано и подржано од СРБОМРЗАЦА, тзв. Међународне заједнице?!
    Мислим да би о овоме требало јавно да проговре и Руси, и потпуно обелодабе ову ујдурму НАТО пакта, као што су и ујдурму са употребом хемијског оружија у Сирији.
    Е, те и сличне ствари требало би Руси да обелодане, и тако стварно помогну Србима, да се растерете те на силу нанетане историјске кривице, а тиме помогну и оним јадницима у Хагу – хашкој инквизицији.
    Руси свакако треба да гласају против те Резолуције у УН – ставе вето, без обзира на став политичара Србије, пре свега зарад Србског народа и ПРАВОСЛАВЉА, будући да је оно – ПРАВОСЛЉАВЉЕ – проглашено за највећег противника “ Новом светском портку“, по речима Збгињева Бжежинског, Карла Билта, Мадлен Олбрајт и њима сличних сатаниста, већ доказаних непријатеља и Срба и Руса – ПРАВОСЛАВАЦА!

    Драган Славнић

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Водо-делница или вода и уље то ми Срби одавно знамо и горко искуство преживели али нисмо успели нашој политичкој и другој елити да покажемо докажемо да нас Западна страна неприхвата уствари нежели. Наше искуство са комшијама који припадају католичко- протестанској цивилизацији и њихова злодела приликом првог, другог и за нас трећег рата је обележено од: Мачве и вешала по селима и даље Јасеновца,Јадовна и свих крашкиј јама и логора. Бомбардовања цивилних објеката и породичних кућа са касетним бимбама и оплођеним уранијуном. И сад подмећу РЕЗОЛУЦИЈЕ
    да докрајче СРБЕ. Већ сам споменуо раније да ове резолуције стављају целокупно српство исто штоје Хитлеров нацизам обележио Јевреје у Европи. Ми ако преживимо нећемо смети дасе бранимо од лажи које нам намећу“ПРИЈАТЕЉИ ВЛАСТО ДРЖАЦА ОВЕ СРБИЈИЦЕ“ Шта нам је чинити питање свих питања? УСТАНИМО СПРЕМИМО СЕ ЗА СПАС СВИХ СРБА МА ГДЕ ЖИВЕЛИ ЈЕР ЋЕ СВИ НОСИТИ ТАЈ ПЕЧАТ НАМЕТНУТ.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Ovo su obićne laži Nikole Brzića.

    Republika srpska je Ustavom i Dejtonom utvrđena sa potpisima i svjedocima Međunarodne zajednice, pa i Srbije.
    Ovo što on kazuje je obićna demagogija i stvaranje „zle krvi“ u redovima srpskog naroda.

    Rezolucija, kao obično pismo ili izjava nikoga ne obavezuje. To su samo prazne floskule i bacanje prašine u oči ljudima.
    Probleme Srbije treba da riješe ljudi u Srbiji.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Гос, Велимире ово проблем свих Срба било где да живе. Резолуција ова каква је предложена нас Србе ставља на стуб срама где ће деца
    целог света учити о нама о народу који је геноцидан. Енглези старе варалице никад нам нису били пријатељи од убиства Карађорђа до 27 Марта 1941 издаје Драже и устоличења Тита и сад на крају ова резолуција. Против ње мисе морамо борити јер она говори о лажима.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *