Почетна / БРОЈ 373 / Печат недеље

Печат недеље

Британски референдум о ЕУ

Велика Британија пришла је још један корак ближе одржавању референдума о изласку из Европске уније, који треба да се одржи најкасније до краја 2017. године.
Доњи дом британског парламента, наиме, убедљивом већином гласова (544 према 53, против је гласала само Шкотска национална партија) усвојио је Закон о референдуму, као један од нужних предуслова за његово одржавање.
Овим поводом, британски министар иностраних послова Филип Хамонд поновио је да ће британски гласачи добити прилику да се изјасне о останку или изласку своје земље из Европске уније. „Имали смо референдуме о Шкотској, референдуме о Велсу, референдуме о изборном систему и о Регионалној скупштини за североисток. Али, цела једна генерација британских гласача није имала шансу да каже шта мисли о нашој вези са Европском унијом. Данас смо им дали то право“, рекао је Хамонд.
Последњи референдум о британском чланству у ЕУ (тадашњој Европској заједници) одржан је још 1975, две године по британском приступању тој организацији, и тада је 66 одсто Острвљана гласало за останак. Прошлогодишње испитивање јавног мњења, највеће до сада, у којем је учествовало 20 000 гласача, показало је да је британска јавност дубоко подељена: по 41 одсто залаже се за излазак из ЕУ, односно останак у њој, док је њих 18 одсто било неодлучно.

Хапшење Орића

Швајцарска полицијa је ове среде, на основу Интерполове потернице коју је расписала Србија, ухапсила Насера Орића, ратног команданта муслиманских снага у Сребреници.
Орић је ухапшен по српској потерници, расписаној у фебруару прошле године, због сумње да је са још четворицом осумњичених, 12. јула 1992. године у месту Залазје, у општини Сребреница, убио девет српских цивила.
Ово хапшење – које, судећи према ранијим искуствима с политички осетљивим Интерполовим потерницама, попут оних за Хашима Тачија или Ејупа Ганића, вероватно неће резултирати изручењем осумњиченог Орића – има и своју ироничну страну: због свог злочина у Сребреници Орић је ухапшен зато што је у Швајцарску путовао да би присуствовао обележавању двадесете годишњице српских злочина у Сребреници.

Принцип у Београду

И овај Видовдан је могао проћи непримећено и мирно уз злурадо подсећање на велике српске поразе да вест о подизању споменика Гаврилу Принципу, поклон Републике Српске матици у Београду, није пробудио позаспале духове у антисрпским медијима и медиокритетску интелигенцију задужену за извињавања, јадиковања, самооптуживања и самоокривљавања.
Споменик Гаврилу Принципу, бронзано обележје високо два метра (тежина 350 килограма), биће откривено на Видовдан, 28. јуна, у Финансијском парку између Немањине и Сарајевске улице. Ово је навело поједине историчаре да се са невиђеном страшћу обруше на Принципа, па последично и на ратоборну Србију и Србе. У неверици, они закључују да се Србија, постављајући овај споменик, усудила да обележи нешто чега треба да се стиди. Има смисла њихово страховање „како ће ова порука бити декодирана у Србији, региону и Европи“. Јер после две деценије мењања сећања, симбола и значаја датума, коначно ће Срби у Србији, региону и свету на Видовдан моћи с поносом да обележе дан када је слабашни Принцип урадио оно о чему је цела поробљена Европа сањала, али и да се подсете како је тај његов чин припадао видовданској традицији на којој је почивала „Млада Босна“.
Иницијативу за подизање споменика Гаврилу Принципу покренула је влада Србије. Комисија за споменике и именовање улица и тргова Скупштине града пре неколико дана је на предлог Министарства рада, запошљавања, социјалних и борачких питања одобрила предлог.

Анђео мира

Само неколико сати пошто је амерички амбасадор при Светој столици, Кенет Хакет, од Римокатоличке цркве затражио да, заједно са Западом, осуди понашање Русије у Украјини, уз препоруку папи Фрањи да би „могао да каже нешто више о бризи за територијални интегритет Украјине“, поглавар Римокатоличке цркве састао се ове среде у Ватикану са председником Русије Владимиром Путином. И не само што се састао већ му је, симболично, и предао медаљон који представља „Анђела мира“ „који превазилази све ратове“ и „говори о солидарности међу свим народима“.

Секте заинтересоване за српског генија

Након што су недавно у јавности отпочеле дискусије у вези са премештањем посмртних остатака Николе Тесле из Музеја у примеренији простор, у медијима су освануле фотографије на којима у просторији поред урне са кремираним остацима српског научника неколико људи медитира или учествује у неком спиритуалном ритуалу.
После објављеног чланка митрополита загребачко-љубљанског, г. др Порфирија, једног од најпризнатијих европских стручњака за окултне и тоталитарне секте и култове, у којем указује на опасност од сатанистичких обреда, појавила се, како стоји у саопштењу СПЦ, бујица антицрквених коментара у појединим медијима, покушавајући да докажу недоказиво.
СПЦ је подсетила да је Теслино интелектуално наслеђе било и раније предмет интересовања секти, од представника јапанског култа Ом Шинрикјо до „разних других опсенара и магова, с идејама о ‚Теслиним светлосним формулама‘ и разним другим езотеријским доктринама за које су (безуспешно) тражили покриће у идејама српског генија и осведоченог православног хришћанина“.
Митрополит Порфирије истакао је да Музеј није место где треба да буду похрањени нечији посмртни остаци, посебно ако се ради о Николи Тесли, крштеној души, сину православног свештеника, сестрићу православног митрополита.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Извесни подаци о Сарајевском и Марсељском атентату

    Нема ниједне речи која већ раније није казана – Est iam ditum, quod non sit dictum prius, гласи једна латиска пословица. Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који су се збивали на просторима бивше Југославије, неможемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, које би било под контролом међународних корпорација, великих финансијера, тз. великих изабраника и англо-америчких тријалиста, које представља естаблишмент идолатриског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста…
    Они су крајем ХХ столећа потврдили своје намере да нас униште и обелоданили оно, што су били одлучили пре више од једног века, када су нас избрисали са европске карте из групе слободних и самосталних народа, “недостајала су још само два рата, да би се све спровело у стварност” – “Nous le donnons ici, après ces deux documents du XIXe siècle, afin que le lecteur se rende mieux compte que déjà en 1862 la chose etudiee, elaboree, posee est bien arretee…” ( Види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967, стр. 131).
    Овде бисмо се осврнули на књигу Паркера Томаса Муна коју је објавио под насловом „Imperialism and world politics“, која одсликава Аустро-Немачку империјалистичку позадину Сарајевског атентата, где дословно стоји:
    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…”
    “…Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про- Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари “Немачки продор на исток.” (Види: Паркер Томас Мун, Империјализам и светска политика ( Поглавље XI, Блиско- источно питање старо и ново) Њујорк, 1927, стр. 258 – 259).
    Енглески текст гласи:
    “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…”
    “… Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).
    О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом „Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise“ – “Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква”. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно када је реч о нама и Сарајевском атентату, о којем Вирион дословно пише:
    “…Но ево још нешто: рат који је требао да уништи Аустро-Угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Саинт Ивес д’ Алејдре (Saint-Yves d’Alveydre) алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализира демократске режиме најављен је 1894 године, осим, ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860 године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX-ог века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве Светског рата, потребног, да Европу поново измени… Оно што се неможе порицати, то је најава већ 1912 године од стране Пати де Клам-а (Paty de Clam) опасности, којима је изложен аустриски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914. године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз ( Edward Mandel House, 1858-1938), члан “Masters of Wisdom” или четири године пре атентата…” (Види: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 40).
    Француски текст гласи:
    “…Voici mieux encore; la guerre qui devait aneantir l’Autriche, abattre la dynastie Hohenzollern, abaisser l’Allemagne don’t les pretentions devenaient inquietantes, Saint-Yves d’Alveydre y fait allusion des 1890 et cette guerre qui devait generaliser les regimes democratiques est annoncee en 1894, dans la protestation des Hautes-Macon palladistes americains lorsque, percisement, Adriano Lemmi, après la mort d’ A. Pike, vent faire transferer a Rome les archives du Directorie dogmatique.
    ‘Si le palladisme (dogmatique) est transporte a Rome (l’executif politique y est déjà) voila les archives centrales et les plus saintes choses en peril d’un coup de main dans le cas d’une conflagration subite… Le transfert a Rome… ne pourrait etre effectue sans danger que si, dans l’Europe entire, tousses Etats etaient republicains,… conformement auplan de 1860 qu’il s’agit de realiser au moyen de la grande guerre du XXe siècle et sous l’hegemonie maconnique: Etats-Unis d’Europe…’
    Nous ne savons pas si les archives du “pntificat dogmatique” (c’est ainsi qu’on l’appelait) ont ete transferees mais voila bien la these americaine des Etates-Unis d’Europe oppose a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-Yves d’Alveydre. Voila aussi la soutenance tres palladiste duleadership americain pour la democratie universelle. Voila surtout l’annonce de la grande guerre appelee a transforme de nouveau l’ Europe. Cette protestation, disons-le tout de suite, est tiree d’un ouvrage du F… Margiotta, transuge de la Haute_Maconnerie et, a cause de cela, tres conteste bien sur par les hautes sects. Il n’y a qu’un Malheur c’est que la meme annee, Leon XIII dans une de ses letters s’indignait de voir la Haute-Maconnerie sieger a Rome meme. Ce qui n’est pas niable, c’est l’annonce, des 1912, par du Paty de Clam, des dangers que courait l’Archiduc d’Autriche Ferdinand assassin a Sarajevo en 1914. Ce qui n’est pas moins troublant ce sont les allusions a cette fin tragique faites par le Colonel House des “Masters of Wisdom” quatreans avant l’atttentat don’t on lira les details dans le remarquable livre de M. de Poncins sur la Franc-Masonnerie. Ce qui n’est pas moins troublant encore, c’est cette reunion exceptionnelle de Saint Simon’s Island, en 1913, don’t nous parlerons plus loin et qui constituele premier essai des assises des futures “Bilderbergers (Vidi: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, (1965/66) 1967, p. 40).
    То исто потврђује и Лeoн де Понкинс (Leon de Poncins) у књизи “The secret powers behind revolution” – “Тајне силе иза револуције“, где дословно стоји:
    “Сарајевски атентат и масони
    Можда ће се једног дана осветлити речи високог швајцарског масона у вези са судбином аустријског престолонаследника: ‘Он је изванредан човек, штета што је осуђен и што ће умрети на положају престолонаследника…”
    Енглески текст гласи:
    “The Sarajevo crime and freemasonry
    On the 15th September 1912 the Revue internationale des Societes secretes, edited by Monseigneur Jouin, published the following lines: Perhaps light will be shed one day on those worlds of a high Swiss freemason on the subject of the Heir to the throne of Austria: ‘He is a remarkable man; it is a pity that he is condemned, he will die on the steps of the throne’ …” ( Види: Leon de Poncins, The secret powers behind revolution, Hawthorne, California, No Date, стр. 77; Revue internationale des societies secrets, Paris, 15th september 1912, стр. 787-88).
    Имајући у виду у вези овог и Марсељски атентант на витешког краља Александра Ујединитеља, којег су сценирали и режирали масони, наци-фашисти и комунисти, поменили бисмо италијанску историчарку др. Мирелу Колариети, која је у Београду 1984. године на Петом међународном конгресу балканолога поднела научни елаборат под насловом „Фашистичка Италија и атентат на Краља Александра 1934. године“, у којем дословно стоји:
    „Мусолини сноси пуну одговорност за оно што су усташе учиниле. Не само да су се усташе припремале за атентат под непосредном заштитом и контролом Мусолинија (Ерколе Конти је подносио извештаје директно Мусолинију), већ су уживале ту зашиту и после атентата. ‘Дуче’ је одбио да француској изручи Павелића и Еугена Кватерника… У Државном архиву у Риму налази се лични архив др Ерколе Контија, у 20 свежњева, од којих сам проучила само два са којих је почетком ове године скинут ембарго. Осталих 18 свежњева, како ми је званично објашњено, биће стављени на увид истраживачима тек за 20 година….“ (Види: Др Мирела Колариети, Расправа о убиству краља Александра, Србија – Serbia, бр. 249, јануар 1985,Fruitland, Ontario, Canada).
    У књизи истакнутог америчког обавештајца Питера Томпкинса (PETER TOMPKINS SERVED IN THE OSS IN WORLD WAR TWO…), коју је објавио под насловом „Italy Betrayed“ – „Изневерена Италија“ има један интересантан податак о умешаности Пјетра Бадоља ( Pietro Badoglio, 1871-1956) у Марсељски атентат, где дословно стоји:
    “… Ћано (Gian Galeazzo Ciano, 2nd Count of Cortellazzo and Buccari, – 11 January 1944) поседовао је докуменат у којем је стајало да је Бадољо уплетен у Марсељски атентат, као начелник Мусолинијевог Генералштаба. Остаје отворено питање: зашто је Бадољо имао чврсту подршку Винстона Черчила и зашто је одликован високим Орденом Британске империје? Да ли је Бадољо био двоструки агент, који је радио у интересу Велике Британије и Француске?… “
    Енглески текст дословно гласи:
    “… With a shock, I recognized her as the wife of Filippo Anfuso (Ciano’s ex-chef de cabinet and Mussolini last Italian Ambassador to Hitler, who had been implicated in the murders of Rosselli, Barthou, and King Alexander of Yugoslavia …
    When it also came out that Badoglio had given Ciano permission to leave Italy after the coup of July 25, but only because Ciano had managed to blackmail him with a document which proved that, as Chief of the General Staff at the time of the murder of King Alexander of Yugoslavia and of French Foreign Minister Barthou, Badoglio had been aware of the plot and approved it – Badoglio decided that Roata had best be prevented from speaking.
    When the rumor spread that Badoglio too would be brought to trial before the Hugh Commission for the Punishment of Fascist Crimes, the aged marshal took refuge in the British Embassy, and Roata, whom the interrogating magistrate described as “a criminal of rare cunning in whom dissimulation has been raised to a professional technique and a way of life’, was enabled with Badoglio’s aid to escape from detention and was never recaptured… He lives in Spain as Senor Mancini and returns to Italy on business trips whenever he chooses…
    Why was it that Churchill so staunchly supported Badoglio, and why did the King of England award him the Order of the British Empire? Could Badoglio have been a double agent, willing to work in the interest of Britain and France? ( Види: Peter Tompkins, Italy Betrayed, New York, 1966, стр..251, 313 и 325; Martin Clark, Mussolini, London – New York, 2005, стр. 180; Stanley G. Payne, A history of fascism 1914-1945, Madison, Wisconsin, USA, 1995, стр. 406; Gaetano Salvemini, The origins of fascism in Italy, New York – London, 1973, стр. 266; Christopher Hibert, Benito Mussolini, Middlesex, Great Britain, 1962, стр. 156-157; Ernest Nolte, Three faces of fascism – Actione Francaise – Italian fascism – National socialism, New York, 1969, стр. 300).
    Маршал Бодољо је могао де се “захвали својим масонским везама што није изведен на суд” – “mostly thanks to his Masonic contacts, including his superior, General Capello…” ( Види: https://en.wikipedia.org/wiki/Pietro_Badoglio)
    У вези овог поменули бисмо и један податак Рад. П. Рашанина, који је објављен у Американском Србобрану о комунистичком учешћу у Марсељском атентату, где стоји:
    „Комунистима је био за време целог његовог живота, главни непријатељ и стајао им је као незалечиви трн у оку блаженопочивши краљ Александар I Ујединитељ… Знамо исто тако врло добро да је својим куражним актом од 6 јануара 1929 године краљ Александар пресекао и скинуо са дневног реда тада највише разбуктало Хрватско и остала од комуниста и њихових сарадника усташа и дефетиста потргнута национална питања и тако тиме спасао Југославију од сигурног расула и пропасти…
    У вези са сарадњом КПЈ – УСТАШИ – ВМРО на рушењу Југославије о којој је горе било речи неће бити на одмет да овде изнесемо још један врло интересантан детаљ. – Пре петнаестину година писац ове расправе боравио је подуже времена у Чикагу. Прикупљајући материјал и разговарајући са још преживелим учесницима многих предратних догађаја у вези са комунистичком активношћу у Југославији и на Балкану био је упознат и доведен у везу са једним истакнутим украјинским националистом, који је тада такође живео у Чикагу. Овај Украјинац је са доста убедљивих детаља и података испричао писцу ових редова и следеће:
    Да је као политички емигрант радник живео 1932/1933 у Софији. Да је тада имао прилике да лично упозна Владимира Владу Черноземског тада механичарског радника и шофера, иначе као што је познато, истакнутог члана ВМРО, обученог и опасног терористу и физичког убицу блаженопочившег краља Александра. Овај украјинац је тврдио да је Черноземски у то време важио и био врло изграђени комуниста иако он из конспиративних разлога није могао установити да ли је био члан КПЈ…“ (Види: Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, Американски Србобран – American Srbobran, 20. фебруар 1976, Pittsbourgh, Pa., USA).

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *