Одломци из Дневника – Грађа за речник / 1

Милован Данојлић

Амалгам

Амалгам је хемијски процес стапања живе са другим металима, при  чему се добија компактна легура. Осим у хемијској, реч сусрећемо и у војној терминологији, где означава сједињавање јединица различитог рода и порекла, док се у јавном животу појам узима у преносном значењу, са циљем да се одређена појава, или личност, повежу са каквом наоко блиском, а несродном појавом, и тако изопаче. Примера ради, веома је распрострањено мешање патриотизма, национализма и шовинизма, геноцида и изолованих злочина, Ислама и фундаментализма … Уз политичку злонамерност често, и природно, иде незналаштво. Недавно, један наш министар помену, о истом трошку, четнике и љотићевце, иако су они, на терену, одржавали везу једино преко пушчаног нишана. На процесу генералу Михаиловићу, 1946, начињен је вулгаран амалгам тако што је, у истом поступку, суђено и Драгом Јовановићу, немачком помоћнику у окупираном Београду, гонитељу како комунистичких илегалаца, тако и равногораца. У таквом друштву, слика унапред осуђеног генерала постала је још мрачнија. Пола века су Недић и Павелић стајали на истом стубу срама, иако је Недић, као принудни управник поробљене земље, самоубијен у Београду, док је Павелић, поглавник независне државе, умро природном смрћу у Мадриду.

Наши напредни руководиоци су, током низа година, успели да демонизују и у паклу уједине све своје противнике, начинивши невиђену хемијску смешу, из чега је настала збрка у главама школске омладине, па је поништење пресуде Д. М. збунило и неке добронамерне људе, уверене у тачност онога што већ пола столећа и врапци цвркућу на грани.

[restrictedarea]

Фашизам

Ова реч је одавно престала да означава државно уређење са једнопартијским системом, корпоратистичким устројством привреде и пренаглашавањем националних врлина, да се претвори у погану етикету, увреду и псовку. Фуј, фукаро фашистичка! Таква је добродошлица приређена Петеру Хандкеу у Ослу, испред дворане где га је чекала диплома Ибзенове награде. Манифестанти су нашли покусног кунића на коме ће потврдити своја исправна уверења. Узалудни су били пишчеви покушаји да заподене разложан дијалог и рашчисти неспоразум. Све је јасно, ту нема шта да се рашчишћава! Јака идејна уверења најчешће почивају на магловитим полазиштима. Чим се пребаце на осветљено тло, такви ангажмани губе погонску силу.

Гомила гневних букача о Хандкеу ништа није знала, нити је шта од њега читала, као што је и њена обавештеност о Србији, којом се писац компромитовао, била преузета од пропаганде и површна. Ко тражи правду за Србију, мора да је фашиста. Непознавање предмета замењено је упутством шта о њему треба мислити.

Није лако бити антифашиста у времену кад су светски носиоци тог зла Срби. Модерни борци против кукастог крста, на челу са Б. А. Левијем, нису имали среће да живе у доба Хитлера, Мусолинија, или, у Норвешкој, за владе Видкуна Квислинга, где би се потврдили као дивјунаци, па сад наступају као лоши глумци на провинцијалној позорници историје. Какви смо ми, Срби, фашисти, такви су и они антифашисти. Да човек зажали што је Вишњи милостив и опрашта онима који не знају шта чине.

Мали парадокси

Ево где велики поборници правне државе бране пресуду са стаљинистичког процеса из године 1946; где мезимци бившег режима, усвојени од ујка-Сама и заступници еуроатлантских интеграција сипају отров на генерала посмртно одликованог од председника њихових вољених САД; где син генерала из победничког табора прети побеђенима да ће их још ћерати, позајмљујући ту ироничну крилатицу из поеме четничког сина, пошто сам није у стању да смисли нешто слично, али је зато, као противник говора мржње, решен да мрзи до истраге њихове или своје. Толика је, на Балкану, љубав према мржњи, и таква је снага кокошјег слепила неспособног да увиди разлику између сарадње с окупатором и контрареволуционарног отпора бољшевизацији земље…

Злочина је, дакако, било и на једној и на другој страни, јер је грађански рат, сам по себи, грозно злочинство. Победници су своја безакоња спроводили и у неколико година по завршетку сукоба, о чему сведоче масовне гробнице по јаругама и стадионима. Они та непочинства себи праштају. Борили су се за лепши и правичнији свет од кога данас нема трага ни гласа, и за збраћену заједницу Јужних Словена удављену у крвопролићу деведесетих година. Савест им је мирна: данас уживамо плодове њихове борбе.

Сведок са лица места

Џаспер Рутем (Jasper Rootham) у књизи сећања „Промашени пуцањ“ (Miss Fire) даје извештај о ономе што је, као британски изасланик код хомољских четника, видео и чуо у другој половини 1943, и првој половини 1944. Разочарање је обострано. Енглески мајор узалуд очекује акцију против Немаца, а домаћини енглеску испоруку оружја. Рутему посебно иде на живце тактика оклевања и нада у виртуелно савезничко искрцавање, у ком тренутку је предвиђен свенародни  устанак против Немаца. За енглеског официра, сваки убијени Немац је опипљив допринос ратним напорима Империје. Ценовник по коме се за једног убијеног Немца има стрељати стотину Срба најпре му изгледа сумњив и надуван, а потом, евентуално прихватљив. Од Француза, Белгијанаца и Холанђана, такво се жртвовање није тражило; наше су се главе, на светској берзи, котирале ниже. Идеолошки сукоб између монархиста и визионара бољшевичког Раја Рутем оцењује као беспослицу. Њему не прети опасност живљења под комунистичким безвлашћем.

За годину дана, колико је провео у шумама источне Србије, Рутем није уочио ниједан случај сарадње с окупатором, сем ако се пасивност јединица Велимира Пилетића не уброји у категорију „објективне колаборације“, што спада у вратоломије марксистичке дијалектике. У добру заснованост страха од репресалија он ће се уверити тек кад, после четничког напада на лађу код Кладова и убиства немачког капетана, у Београду, за одмазду, буде стрељано 150 талаца. Та вест га је потресла, а сроднике побијених, верујемо, још више.

У релативно значење речи „колаборација“ Рутем ће се уверити у тренутку кад један члан енглеске Мисије добије тешку  телесну повреду. Четни лекар му није могао помоћи па је, тајним каналом, позван доктор из Жагубице. Он је, изложивши опасности себе и своју породицу, дошао у шумску бестрагију и олакшао стање рањенику. Имао је немачке исправе, био је легализован код окупацијских власти. „Да ли је овај лекар колаборациониста?“, пита се Рутем и, сам себи, невољно одговара: „Није“.

Рутемова књига је објављена код нас и могли би је, уз несумњиву добит, читати наши неоантифашисти, неспособни да, у историјским збивањима, осим црне и беле, уоче још неке боје и преливе. Тако, чусмо, у скорашњој расправи на Телевизији, мишљење да је, после покоља у Крагујевцу и Краљеву, требало, ипак, наставити борбу… Да су они, који то говоре, чули кукњаву по селима Шумадије, и видели црне барјаке испод стреха, можда би узели у обзир и оправданост друкчијег просуђивања.

Песник Рене Шар, организатор Покрета отпора и командант герилског одреда у Горњој Прованси, оставио је незабораван  запис о погубљењу једног борца ухваћеног у немачкој рацији. Сакривен у шуми, Шар је, са својом јединицом, посматрао погубљење заробљеника. Био је довољан један покрет руком, једна кратка команда, да се покоси стрељачки вод и спасе живот војника. А потом? Окупатор би извео казнену експедицију, спалио село и побио његове житеље.

Рене Шар је стегао зубе и пустио Немце да обаве свој посао. Он се борио за слободан живот Француске и Француза, а не за њихову величанствену смрт.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *