Почетна / Свет / Одлагање „судњег дана“

Одлагање „судњег дана“

Спасавање Грчке или спасавање Европе: ванредни самит еврозоне (у понедељак) препустио је одлуку о будућем односу са Атином редовном скупу лидера (четвртак и петак) с наговештајем да је изнуђени компромис у драматичном спорењу ипак могућ како би се избегло „протеривање Грчке“ а тиме и могући „почетак краја“ историјског европског (интеграционог) пројекта

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Иако са (озбиљно) затегнутом омчом око врата, премијер Грчке Алексис Ципрас је успео да (макар накратко) „дође до ваздуха“ и, у драматичном политичком покеру, изненади намргођене партнере у еврозони: судњи дан (дан Д) за Грчку, али и европски (интеграциони) пројекат, везиван за ванредни самит лидера Еврогрупе, одложен је до њиховог редовног самита.
У време кад се овај број „Печата“ нађе на киосцима (петак) знаће се хоће ли уследити оно за шта се веровало да ће се догодити у понедељак: остаје ли Грчка у еврозони (после евентуалног, и наговештеног, споразума с повериоцима) или одлази у нови чин агоније која земљу потреса (већ) пет година, с неизбежним банкротом и изопштењем.
[restrictedarea]

ИЗОСТАО ИСТОРИЈСКИ РЕЗ „Судбоносни ванредни“ самит није, дакле, повукао (очекивани) „историјски рез“, с непредвидивим, а у сваком случају драматичним (и фаталним) последицама за несрећне Грке, али (на то све учесталије, у последње време, упозоравају личности у чију се професионалну компетенцију и лични интегритет не може сумњати) такође још фаталнијим, највероватније катастрофалним последицама за само „срце“ Европске уније, њену монетарну (евро) унију.
Да ли се заиста радило о (покерском) изненађењу за грчке партнере или добродошлом потезу који је пружио прилику да се изађе из преговарачког (и политичког) ћорсокака, сада је мање важно: Грци су, у последњи трен, предочили затеченим партнерима „стратешки план“ за „коначно решење“ дужничке кризе који је министре финансија еврозоне оставио „без речи“: они су својим шефовима, чији самит је почињао извечери, могли (само) да саопште како, у цајтноту, нису били у стању да темељно размотре и изанализирају грчку „посланицу“ (дванаест страница) и лидерима предложе шта треба чинити. Довољно да немачка канцеларка Ангела Меркел, од које се на ванредном „грчком самиту“ очекивала пресудна реч, лаконски саопшти новинарима, улазећи у дворану, да ће „судњи дан“ бити „дан без одлуке“, сведен (само) на „саветодавно вече“.
Тако је „последњи“ рок дат Грцима преточен у још један „последњи рок“, с наговештајем да ће „зид“ пред којим су се сви нашли, ипак бити прескочен.Меркелова је, наиме, констатовала да је оно што су Грци предложили, „известан напредак“, а да шефови држава или влада нису разговарали о детаљима.
Тим детаљима ће се бавити експерти „Институција“, преименован назив за фамозну Тројку (представници Међународног монетарног фонда, Европске централне банке и Европске комисије) потом, већ ове среде опет министри финансија, па у четвртак и петак самит лидера Еврогрупе. „Лопта је сада код Европљана“, пренео је, с видним олакшањем, напуштајући зграду у којој је одржан ванредни самит, грчки премијер Ципрас.
Уочљиве разлике у проценама „грчког папира“ између министара финансија и њихових шефова сугерисале су да је, и овога пута, политика имала превагу. Док су министри, а међу њима је, очекивано, био најрескији немачки министар финансија Волфганг Шојбле, практично, отписивали најновији и по њима закаснели предлог који је стигао из Атине („изнервиран и фрустриран“, Шојбле је констатовао да у њему нема „ништа суштински ново“) лидери су проценили да је то „корак у добром правцу“ и „добра основа“ за даље разговоре.

ЛАБАВЉЕЊЕ ОМЧЕ Иако се коначно није указало „светло на крају тунела“ у грчкој агонији, „сати интензивних консултација“, које је најавила немачка канцеларка, у најбољем случају олабавиће бар донекле ону омчу око грчког врата: Атина ће добити финансијску помоћ (део транше од седам милијарди евра, чија исплата је условљена склапањем обавезујућег споразума са повериоцима) како би могла да благовремено (дакле: промптно) исплати рату дуга Међународном монетарном фонду „тешку“ милијарду и по евра и избегне „технички банкрот“ и опстане (макар до даљег) у еврозони.
Иако грчки премијер Ципрас као јеретик у жестоком судару са (пре)моћним европским лидерима и тврдокорном финансијском (ММФ, ЕЦБ) и бриселском бирократијом (ЕК) који се дрзнуо да нешто промени у ултимативном и беспоговорном поретку, нема маневарског простора, очигледно има неколико важних адута у рукама.
Међу тим адутима, с којима се јавно много не барата, јесу, између осталог, и страх од последица за велики европски (интеграциони) подухват у случају да Грчка буде „протерана из евра“, страх да би ту ситуацију могли да искористе Руси, па и Кинези (неки су у том страху већ видели руске војне базе на Медитерану) и, коначно, страх самољубивих политичара од последица за сопствени престиж и историјско наслеђе.
Код овог последњег се најпре и превасходно мисли на немачку канцеларку, главног (спољног) актера (иако су у први план истурене већ споменуте „институције“ кредитора) грчке дужничке драме.
Суочена с чињеницом да њен ангажман у овом случају (упорно и ултимативно инсистирање на ригорозној штедњи које се претворило у „дављење дављеника“) може да изазове кобне последице по европски пројекат, Меркелова грозничаво покушава да избегне улогу кривца. Не би никако хтела да тај ангажман, за који је дуго веровала да ће бити само фуснота у њеној политичкој (и државничкој) биографији, прерастањем грчке драме у потенцијалну евротрагедију, буде, од стране будућих историчара и неумитних пресудитеља, оцењен као драстичан и драматичан промашај у њеној политичкој оставштини.
А стижу све учесталија упозорења да би изгон Грчке из евра могао да буде „почетак краја“ не само (погрешно „скројене“) монетарне уније него и читаве Европске уније. Грчка би, у тим проценама, краткорочно, изласком из монетарне уније, била велики губитник. Повратак на драхму представљао би психолошки и историјски шок, са готово неизбежним социјалним ломовима и сукобима. Увођење нове (старе) валуте протекло би највероватније хаотично.

ГРЧКИ ШОК, ЕВРОПСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ Влада би можда била принуђена да заведе ригорозну контролу кретања капитала и затвори границе, с неизбежним губицима. Тај шок би, међутим, могао да, за две-три године, буде превладан, а осетна девалвација драхме, иако то (наизглед) парадоксално звучи, подстакла би грчки извоз, учинила атрактивнијом туристичку понуду и омогућила привредни опоравак (и убрзани развој) земље.
Много више разлога, по тим проценама, за (готово паничан) страх имали би грчки кредитори, од Међународног монетарног фонда и Европске централне банке до влада у европским земљама. Грчка једноставно не би могла да враћа дугове (чињеница која је, иначе, одавно знана, а од које се у јавном баратању такође панично бежи) и повериоци би неминовно остали празних шака. Само Немачка и Француска би у том случају морале да отпишу (најмање) сто шездесет милијарди евра. Ангела Меркел и Франсоа Оланд би, констатује „Фајненшел тајмс“, „постали највећи финансијски губитници у историји“.
Ципрасова влада и сада инсистира на ублажавању дужничке море и отписивању бар једног дела дуга. Њени партнери, за сада, одбијају да преговарају о смањењу дуга. Принудиће их на то околности. Кад Грчка више не буде у стању да редовно измирује обавезе, биће то и у њиховом интересу: с „лабављењем омче“ спасиће бар нешто од онога што би, без тога, постало загарантовани губитак. У том контексту, чини се, упркос катастрофичним и ултимативним упозорењима – „споразум или пропаст“ – Атина и нема превише разлога да страхује од могућег разлаза.
Грчка дужничка драма је, иначе, открила грешке у „архитектури“ монетарне уније које паралишу еврозону и неминовно је гурају из кризе у кризу. Она, једноставно, нема механизама и институција које би је учиниле ефикасном и функционалном. Да их има на располагању, грчка криза не би трајала тако дуго, трујући атмосферу и заоштравајући односе у европској кући.
Економске напетости унутар еврозоне, које условљавају економска неједнакост, астрономски јавни дугови, масовна незапосленост, бивају (тако) нерешиве и неминовно прерастају у потенцијалне или отворене политичке конфликте који би могли да доведу до „краха Европе“.
Грађани се, наиме, суочавају са чињеницом да њихови политичари нису способни да реше велике проблеме, све уочљивије губе поверење у „историјски пројекат“. Вођени осећањем несигурности и узнемирености, опредељују се све уочљивије за „популисте“, с лева или десна, чиме се унутрашњи конфликти само појачавају и заоштравају.

НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКА КОНТРА Да је само део енергије и времена који је протраћен у неуспешном кроћењу криза усмерен на доградњу еврозоне, Европа би била спасена.
Најновији покушај „пет председника“ – председник Европске комисије, председник Европског савета, председник еврозоне, председник Европске централне банке и председник Европског парламента – да се „еврозоном у новом издању“ Европа постави на „сигурне темеље“, што је претпостављало јачање наднационалних институција и механизама, одмах је осуђен на пропаст, и пре него што је, макар формално, ушао у јавни живот. Немачка канцеларка и француски председник су изашли (контрирали) са заједничким документом (Немачко–француски прилог економској и монетарној унији) у којем су децидирано саопштили да све остаје како јесте: националне државе (односно владе) имаће и даље главну реч.
Ништа необично. И раније су се слични покушаји разбијали о „хриди“ националних елита и влада. Такву судбину доживео је концепт који је 2012, у јеку финансијске кризе, срочила Европска комисија. Националне владе и парламенти не желе да се додатно одрекну власти и привилегија, при чему имају подршку великог броја грађана: они у (мамутској) бриселској бирократији виде отуђену и недемократску моћ.
У раније споменутом страху од Руса, у случају драматичног грчког расплета – избацивање из еврозоне и завртање финансијских еврославина – увелико се спекулише да би две чланице Европске уније и западног војног савеза (НАТО) Грчка и Кипар, могле да се окрену Москви и „продубе војну сарадњу“ с Русијом, с несагледивим последицама. Пошто су у страху велике очи, неки су већ видели уместо, иначе, бројних руских туриста на кипарским и грчким плажама, руске војнике и ратне бродове у тамошњим лукама…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *