Почетна / Култура / О правдољубивом индивидуализму српских писаца: Како је Србија достигла Европу?

О правдољубивом индивидуализму српских писаца: Како је Србија достигла Европу?

Професор Леон Којен нам својом књигом У тражењу новог – Индивидуализам и либерални дух у српској култури 1894 –1914 (Чигоја штампа) објашњава на који је начин наша култура ове идеје прихватила у њиховом класичном смислу и како је слободу појединца сматрала нераздвојивом од појма заједнице

Пише Владимир Димитријевић

Постоје књиге које се читају са оловком у руци – ради подвлачења, вађења бележака, размишљања уз текст. Таквим књигама се враћамо, узимамо их кад смо у недоумици. Понекад читамо по две-три странице ради задовољства, кад се ужелимо доброг стила и надилажења хаотичне свакодневице – јер, добро написан текст је доказ да је човек словесно и градилачко биће, иако његови поступци у свагдашњици често доказују да је у њему јача рушитељска ирационалност. Овакве књиге се пишу на основу вишедеценијског искуства, а лектира коришћена за њихово обликовање је само подстицај да се каже оно лично, што и јесте ново и вредно.
Тој врсти књига припада и студија Леона Којена, У тражењу новог, која се бави индивидуализмом и либералним духом у српској култури у њено златно доба, од 1894. до 1914. Она нам објашњава како је било могуће да се, у једном каиросу, појаве такве списатељске величине какве су Јован Дучић, Милан Ракић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Исидора Секулић, Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић, Бора Станковић, критичари попут Богдана и Павла Поповића и Јована Скерлића, или историчари какав је Слободан Јовановић.
И заиста – како је то било могуће у малој, двомилионској Србији, која је тек излазила из своје вековне патријархалности у високоразвијену Европу, одавно начету црвом сумње, из које је Бодлер проговарао: „Ми смо демократизовани и сифилистичари“?
[restrictedarea]

КАКО РАКИЋ ПРИХВАТА ЗАВЕТ? Тумачећи „На Гази Местану“ Милана Ракића у новом кључу, кључу културолошке парадигме епохе у којој су ови стихови настали, Леон Којен указује на чињеницу да лирско ја Ракићеве песме „говори у име новог, индивидуалистичког морала, који подразумева слободно, потпуно свесно опредељење за сваки идеал који се прихвата, па тако и за традицијом посвећен косовски завет и у њему садржану идеју националног ослобођења /…/ Тек је слободно и са пуном свешћу изабран идеал аутентично прихваћен, а не само на веру преузет васпитањем и животом у одређеној средини: Свесна љубав има дубље и несравњено поузданије мотивационо дејство од побуда стечених без правог размишљања о циљевима за које верујемо да треба да руководе нашим поступцима /…/ Требало је да прође неких пола века па да – у комунистичко време када је индивидуализам као такав био сумњив а слободно прихватање моралних идеала било замењено усрдном послушношћу идеологији и вођи (или, тачније, вођи и идеологији) – ови Ракићеви стихови постану предмет чуђења и подсмеха“.
Цела епоха коју Којен описује може се разумети са ове, „ракићевске“ стајне тачке.

САМОПОУЗДАЊЕ И САМОКРИТИЧНОСТ Наша култура златног доба је прихватила индивидуализам и либерализам у њиховом класичном значењу, као идеје о слободи појединца, свесног и одговорног, али који је, баш зато што је такав, истовремено кадар и да буде човек заједнице, јер је стваралац. Такав човек је и борац за слободе у друштву, јер по оцу либерализма, Џону Стјуарту Милу, истина проистиче из слободног сучељавања различитих мишљења.
„Својим самопоуздањем спојеним са самокритичношћу, својом вером у то да бар у стварима духа и уметности нема више инстанце од самих стваралаца, својом спремношћу да под унутрашњим импулсом крену новим путевима, својом способношћу да асимилују утицај већих писаца или мислилаца чувајући истовремено своју оригиналност – то раздобље још увек има много чему да нас научи“, каже писац књиге У тражењу новог.
Ствараоци новог поколења, међу којима су, поред већ наведених, били и Вељко Петровић, Даница Марковић, Иво Ћипико, нису били спремни да прихватају конвенције и ограничења на која су пристајале претходне књижевне генерације. Чак и Јован Скерлић, који је умео да буде моралиста на ивици патриотског утилитаризма, никад није прешао границу доброг укуса у захтевима постављеним ствараоцима. Он је јасно тражио од критичара да буде протејски дух који може да допре до сржи пишчевих уметничких захвата, при чему не сме да има предубеђења, јер је уверен само у сувереност човекове слободне мисли.
Ствараоци ове епохе су јасно одвајали књижевност од политике. Али, и у политици су били слободољупци. Њихов индивидуализам је, по Којену, био „правдољубив“, па се није мирио са насиљем у име „државног разлога“, којим су се често користили последњи Обреновићи. Уз широко прихватање идеје народног суверенитета, такав индивидуализам, који није радикално порицао улогу државе (поготову у општем подизању народне просвећености и благостања) допринео је успостављању стабилног демократског поретка од 1903. до 1914. У том поретку, упркос често жестоких сукоба политичких мишљења, није било ни помена о повратку на лични режим. (Вреди поменути да је краљ Петар Први, један од симбола „Периклове епохе“ српске демократије, својевремено превео кључну књигу Џона Стјуарта Мила, „О слободи“).

„СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК“ ПРЕПОРОДА Захваљујући радикалним ставовима, пре свега авангардиста и њихових сличномишљеника у доба после Другог светског рата, „Српском књижевном гласнику“ (СКГ) и данас се приступа са извесним подозрењем: од Винавера до Зорана Мишића то би требало да је часопис парадигматично „конзервативан“, „скерлићевски једноуман“ и „богданпоповићевски“ склон празном естетицизму. (Сетимо ли се само силних пародија у Винаверовој „Пантологији“, попут оне да су начела Поповићевог схватања поезије да песма мора бити написана, не сме бити преписана и мора бити потписана, биће нам јасно да су неки књижевни историчари ове пародије, због њихове стилске ефектности, доживљавали као научне доказе за свој став према, поред „Летописа Матице српске“, најзначајнијем нашем књижевном часопису.)
Којен је, убедљиво, показао да су у питању заблуде. СКГ је био сасвим отворен часопис, у коме је вредност понуђеног текста стајала изнад било какве, па и књижевне, идеологије. Уосталом, и авангардисти, који су касније градили свој колективни идентитет на критици „Гласника“, од Винавера до Марка Ристића, у њему су објављивали своје радове и пре и после Првог светског рата. „Гласник“ је нарочито подржавао младе писце, попут Вељка Милићевића и Милутина Ускоковића. Скерлић, стална мета авангардистичких инвектива, управо је први, још 1909. и 1910, објавио Винаверове „Приче које су изгубиле равнотежу“. И Исидора Секулић, коју је Скерлић у једном тренутку оптужио за неку врсту књишкости инспирације, имала је у часопису своје место.
У том смислу, постојање СКГ је, и после Првог светског рата, било утемељено на начелу полифоничности и естетске вредности текста који се објављује. Један поред другог, нашли су се у њему и Растко Петровић, и Момчило Настасијевић, и Иво Андрић; распон се кретао од Шантића до Црњанског. По програмској речи Скерлићевој, која је остала да важи годинама после његове смрти, „у њему су налазили места и најстарији и најмлађи писци наши, и они који имају велика имена и они који се дотле никад нису јављали, и они који су се држали старих традиција и они који су ударили сасвим новим путевима“.
То је, по Јовану Дучићу, значило да „књижевност припада само књижевницима и /да/ треба узети уметнички инстинкт за највеће своје уметничко мерило“.

ЗАБЛУДА О ДИСУ Указујући на чињеницу да реални Скерлић није оно што би авангардистичко карикирање хтело да јесте, Којен, наравно, понавља са осталима да је аутор „Писаца и књига“ промашио пишући о Дису. Али, тај промашај није био пуки плод утилитаристичке ускогрудости, него, што је много важније, чињенице да је његово песништво било иза „хоризонта очекивања“ оновремене критике и публике. Чак и Димитрије Митриновић, који је Дису признавао да је прави песник, није га довољно разумео, и сматрао је Дисов пут ћорсокаком. Светислав Стефановић је био један од ретких који су га и бранили и разумели. О чему је реч? Како је дошло до погрешних читања песника „Тамнице“?
Којен каже, поводом песме „Глади мира“: „Не само у Дисово време него ни касније, можда све до најбоље песме српског надреализма, ‚Заменица смрти‘ Душана Матића, српска поезија не познаје овако згуснуту метафоричност, готово из стиха у стих.“
Тек су долазећи могли ту згуснуту метафоричност да прихвате и да је тумаче у правом контексту. Неки од њих, попут Винавера, Скерлићево неразумевање Диса, условљено не само „идеолошким“ него и чисто књижевним разлозима, претворили су у „далекосежна уопштавања“ (Којенов израз) на основу којих је грађен авангардистички мит о јаловости њима претходећих културотвораца, о „добошима и трокутима“ (Црњански) литературе настале пре Великог рата.
То, међутим, не значи да су Поповић и Скерлић заслужили да на њих гледамо само Винаверовим очима.

МОДЕРНОСТ НАСПРАМ МОДЕРНИЗМА Завршни део Којенове студије посвећен је разматрањима естетских схватања Богдана Поповића (уметничко дело треба да буди емоције, да има властиту, оригиналну замисао и да поседује органску целовитост). Он указује на значај Поповића као широког интелектуалца који је умео да васпитава укус поколења, указујући, од самих почетака свог рада, да ми имамо књижевних талената, али да нам недостаје књижевне културе, због чега треба стваралачки читати иностране ауторе.
Којен нас подсећа на чињеницу да су дела наших писаца од 1894. до 1914. модерна, али не и модернистичка, да не припадају модернизму као посебном књижевном правцу. Снажни индивидуализам оновремених стваралаца није се уклапао ни у какве манифесте и школе какви ће се јавити међу авангардистима, од експресиониста до надреалиста, или код припадника „социјалне књижевности“.
Аутор студије У тражењу новог критикује уредничко опредељење посленика едиције „Десет векова српске књижевности“ да са видика новог читања традиције уклоне, између осталог, стваралаштво Ракића, Пандуровића, Диса, Ћипика, Милићевића, Ускоковића, рана дела Исидоре Секулић, критике Богдана Поповића, врсне историјске портрете Слободана Јовановића итд. И заиста – нејасни су разлози тог уклањања, осим, у шта не желимо да верујемо, у нашој посвемашњој самовољи и склоности преупрошћавањима.
Читаоцима искрено препоручујемо дело које нам, јасно и објективно, показује да је српска култура одавно допутовала у Европу, и да данашње србофобично ЕУропејство оних који у нас западне интересе маскирају у западне вредности нема никакве везе са чињеницама.
И, припремите оловку за подвлачење. Графитну, по могућству, и меког срца, да лепо опремљено дело не бисте оштро избраздали. Јер, има много места вредних да се подвуку.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *