Почетна / БРОЈ 372 / Нови гасни поредак

Нови гасни поредак

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Цевовод преко Црног мора биће изграђен, гас допремљен у Турску, а транзит преко Украјине укинут за четири године и ко буде желео да се снабдева по повољној цени мораће да купује по руским правилима

Не само као последица украјинске кризе, са новом снагом обновљено је глобално замешатељство око евроазијских енергетских коридора. У првом плану су гасоводи, јер без њих није могућ релативно јефтин транспорт „плавог злата“. Након што је руски председник Владимир Путин у децембру прошле године објавио да Москва одустаје од „Јужног тока“, који је требало да иде дном Црног мора и кроз Бугарску, постало је јасно да је мајстор политике и геостратегије још једном озбиљно промешао карте. Избором Турске, земље изван ЕУ, за новог партнера, уместо непоузданих Бугара којима командују Брисел и Вашингтон, Путин је добрим делом преусмерио ударну силу украјинског фактора, којим су Американци манипулисали током целе 2014. године, али и читаву деценију пре тога. Коначно, најављујући изградњу „Турског тока“, Путин и челници „Газпрома“ означили су 2019. као кључну годину, када ће на испоруке природног гаса преко украјинског правца бити стављена тачка. Енергетски часовник је почео да откуцава уназад, упозоравајући Европљане, пре свега оне са југа континента, да времена за њих преостаје све мање.

 

ШМИНКАЊЕ МРТВАЦА То је био заиста снажан сигнал, јер не треба ни сумњати да ће Кремљ испунити обећање. Ако у том тренутку Европа не буде имала алтернативни енергетски коридор за снабдевање гасом – гаса једноставно неће бити. И мало ко ће аргументовано моћи да каже да ЕУ то није заслужила својом политиком. Уводећи санкције Москви без утемељења у одлукама Савета безбедности УН, провоцирајући и вређајући руског лидера, у Бриселу не смеју бити зачуђени кад гасна славина пресуши. Понашајући се у складу са крилатицом коју је према Русији још 2008. лансирао бивши украјински председник Виктор Јушченко – „не треба нам ваш смрдљиви гас“ – ЕУ као да не види да „миришљавог“ гаса напросто нема. Ако га и пронађе, ни издалека неће да га буде довољно за све потребе и потрошаче, а цена ће бити астрономска. Што за изградњу неопходне инфраструктуре, што за сам енергент. Зато лако може да се деси да Европљани са својом политиком прођу као Јушченко и његова Украјина: осиромашени и у стању распада.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *