НАТО сенке на руском небу

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Американци више и не постављају питање да ли је Русија непријатељ, већ се активно припремају за рат, улажући огромна средства и пребацујући масовно тенкове и војну технику на руске границе

Америка се спрема за рат против Русије, довлачећи своје тешко наоружање и тенкове на територију источноевропских и прибалтичких земаља. Ова вест је утолико значајнија, јер ју је први објавио провладин „Њујорк тајмс“, позивајући се на изворе из Пентагона. Како је предочено, америчка војска намерава да пребаци на руске границе своју оклопну технику, тенкове и транспортере како би могла оперативно да одреагује на руски напад. Техника ће бити допремљена у Литванију, Летонију, Естонију, Пољску, Румунију, Бугарску и, могуће, Мађарску. Њом ће да управљају, у прво време, америчке приватне војне компаније. Како се наводи, ово пребацивање сада треба да одобри амерички секретар за одбрану Ештон Картер, а затим и амерички савезници на чију територију се ове снаге пребацују, али рекло би се да је то, бар са америчке стране, сада већ пука формалност.

 

ОТИСАК СТОПАЛА Тако се кристалише нова слика – ако САД пођу на радикалне мере и пребаце своје наоружање, на границама РФ ће се концентрисати западна војна сила упоредива са нивоом Хладног рата. И тада нико више неће моћи да каже да Америка није војна претња за Русију. Јер, када неко довуче неколико хиљада војника и тенкова са удаљености од неколико хиљада миља – и са другог континента – на вашу границу, само крајњи лицемер или глупак може и даље да тврди да је реч о одбрамбеном потезу. О томе сведоче и раније обзнањени амерички планови о размештању нуклеарних ракета и система противракетне одбране на територији Европе, која очигледно поново постаје хладноратовски полигон и све мање пријатно и безбедно место за живот. Да је враг однео шалу, види се и из тога што је после много времена поново прорадио „црвени телефон“ између Беле куће и Кремља, успостављен после Кубанске кризе.

[restrictedarea]

Оно што може охрабрити Американце јесте и чињеница да је данашња Русија знатно слабија него бивши СССР не само економски већ пре свега када је реч о војним потенцијалима и геостратешким позицијама, имајући у виду да је „линија фронта“ сада померена око две хиљаде километара источно, ближе Москви. Са друге стране, иако економски стагнирају, па чак и назадују, у војном и геополитичком смислу САД су никад јаче. Томаш Семоњак, вицепремијер и министар одбране Пољске, некадашње важне чланице совјетског блока, саопштио је прошле недеље, не без извесног сладострашћа, да води интензивне преговоре о размештању складишта америчке тешке војне технике на територији ове земље. Нагласио је да је то „још један корак ка јачању присуства САД у Пољској и у региону“, прецизиравши да је реч о оклопној техници. Циљ Пољске, додао је, јесте повећање америчког војног контингента у Пољској и другим земљама региона.

Тако се види да је ово већ читав план. Свеобухватан, синхронизован и договорен. Он укључује не само земље „пољског региона“ него и многе друге, како чланице НАТО, тако и оне које су формално изван овог војног блока. Семоњак је открио логику Пентагона: у случају потребе, људство је релативно лако могуће брзо и оперативно пребацити, али је неопходно да ратна техника и инфраструктура већ буду припремљене. То значи да САД и НАТО више и не постављају питање – да ли је Русија непријатељ. Они се активно припремају за рат у наредним годинама, улажући огромна средства. Како је историја до сада показала, ако Американци негде војно долазе, тада долазе са дугорочним циљевима. Они то називају „футпринт“ – отисак стопала. Тако је са Балтиком, Балканом, Пољском, Украјином, Кавказом… Све већи број војних маневара САД и НАТО у овим подручјима показује да они неће добровољно одустати. Зато њихове активности на Балтику треба да забрину све оне у свету, а поготово у Европи, који су жељни мира и економског развоја.

 

ПРЉАВИ ПОСАО ВАШИНГТОНА Али, далеко од тога да је реч само о Балтику, где се ратне припреме одвијају убрзано и мање-више транспарентно. Исти, па и још гори процеси се одвијају у Украјини, где амерички инструктори преузимају под своје читаву кијевску војску. Њихов циљ је да „науче Украјинце да ратују“ и тако својим рукама заврше прљави посао уместо Вашингтона. Али, ни то није све. Амерички сенатор Џон Мекејн је, још пре годину дана, упозорио да је Молдавија следећа на удару „руске агресије“. Наравно, могућност руског напада на ову државу још је мања него у случају балтичких република, али то не значи да се опасност не надвија и над овом територијом. Права мета агресије, како сада изгледа, могла би бити непризната Придњестровска Молдавска Република (ПМР) која ће 2. септембра ове године обележити две и по деценије од проглашења независности. Пре девет година, 97 одсто грађана ПМР гласало је на референдуму за припајање ове републике Руској Федерацији.

У пуној синхронизацији са Америком и НАТО, председник Украјине Петро Порошенко именовао је недавно бившег грузијског шефа државе Михаила Сакашвилија, за којим је у сопственој држави расписана потерница, за губернатора Одеске области. Тако Одеса, њена стратешка лука и изразито проруско становништво, а посебно украјинско-придњестровска граница, прелазе под директну контролу Вашингтона. Према главном граду ПМР, Тираспољу, од сада је онемогућен било какав војни и привредни транспорт. Истовремено, блокада ПМР уведена је и са друге стране границе, из матичне Молдавије, која је однедавно почела и да депортује припаднике руског мировног контингента који покушавају да дођу до своје базе на левој обали Дњестра. Све указује да се и овде назире војни сукоб, чиме се линија фронта јасно оцртава – од Балтика до Црног мора, са дубоком позадинском припремом у Источној Европи и на Балкану. По логици: ко није с нама, тај је против нас.

Колико је све попримило озбиљне размере, сведоче и активности украјинске армије, која је већ прокопала 35 километара ровова дуж границе ПМР и активно уништава све локалне путеве који воде од Одесе према Тираспољу. На самој граници подижу се утврђене тачке, Украјинци их ојачавају врећама са песком, снајперима, митраљеским гнездима. Руски држављани више не могу да пређу из Украјине у ПМР, ни обрнуто. Кијев и Кишињев увели су и тоталну економску блокаду Тираспоља, па је ПМР већ скресао све плате за трећину како би донекле очувао слабашну државну касу. Са друге стране границе, у Молдавији, у току је потпуна румунизација, која се огледа и у одбацивању ћирилице и преласку на латиницу, док у ПМР и даље важи тројезичност – равноправни су руски, украјински и молдавски језици, јер сваки од ових народа чини трећину становништва републике.

Пре мање од месец дана, 21. маја, украјинска Врховна рада поништила је пет значајних споразума о сарадњи са Москвом у војној сфери, укључујући и онај о транзиту руске војске у Придњестровље. Тако се ПМР нашла у потпуној блокади, војној и економској. Кијев најављује да ће на граници ПМР распоредити додатних 6 000 војника, па је пред Москвом тешка мисија да одбрани ову републику, површине нешто више од 4.000 квадратних километара, али изузетно дугачку (400 км) и уску (на појединим местима сужава се на само 25 км). Осим тога, не неколико места, укључујући и њен средишњи део, ова територија испресецана је енклавама под контролом Кишињева. Тако се пола милиона Придњестровљана нашло одсечено и испресецано, па је њихова једина нада руски мировни контингент – наследник 14. армије СССР, чији је последњи командант био легендарни генерал Александар Лебед.

Посебан зачин у целој причи је то што у ПМР живи око 160 000 грађана Русије и око 100 000 украјинских држављана. Руским снагама на терену може ићи на руку то што њих и молдавску армију раздваја велика река Дњестар, али и објективна слабост војних снага потенцијалних противника, како Кишињева, тако и Кијева. Али зато су ту НАТО, Америка и Румунија да прискоче у помоћ, јер је Букурешт већ преузео командовање молдавском војском, а Вашингтон украјинском. Све то опасно подиже температуру на терену, распаљује машту и амбиције руских противника. Посебно то што је некада моћна руска војна групација сада спала практично на два-три моторизована батаљона, а укупна бројност мировног контингента не прелази 1 700 људи.

Са друге стране, општа мобилизација довела би бројно стање армије ПМР до бројке од 50 000 људи спремних да се боре до краја, али би та армија била прилично слабо наоружана и опремљена, а евентуална помоћ Москве била би отежана због потпуне непријатељске блокаде и непостојања копнене или морске границе са Русијом. То је сценарио којега се с правом сви највише и прибојавају. У том случају, вероватно би дошло до здружене агресије пронатовских снага, оличених у војним формацијама Молдавије, а потпомогнутих Румунијом и Украјином. У случају да овај наум успе, руски експерти предвиђају да би Букурешт тада анектирао, или бар окупирао, не само Молдавију и ПМР већ и део садашње украјинске територије, Бесарабију. Такав потез не би било тешко правдати на Западу причом о одбрани од руске агресије. Јер, боље да ту земљу окупира Румунија, чланица НАТО, него Русија. Са вашингтонског становишта то је изузетно исправна логика.

ДВА ИЗБОРА ПРЕД МОСКВОМ Ипак, тешко је веровати да би Русија мирно седела и то све посматрала, из најмање четири разлога. Прво, то би представљало непоправљив удар по репутацији Москве. Друго,
150 000 руских држављана довољан је разлог да се Москва одлучно умеша. Треће, стратешки значај ове територије представља изузетан улог, од којега се не може и не сме одустати. И четврто, у случају напада, под ватром би се директно нашли руски миротворци, као пре седам година у Грузији, а губитак њихових живота представљао би линију иза које нема повлачења.

Зато су пред Москвом, по свему судећи, само два пута. Први је да у случају заоштравања кризе блокаду ПМР пробија силом, укључујући и „гушење“ ПВО на територији Одесе, док руски транспортери прелећу 70 километара преко украјинске територије допремајући терет и људство. То би највероватније довело до ескалације сукоба и мешања других играча, па би и амерички тенкови са истока Европе и Балтика тада нашли своју сврху. Други начин је наставак досадашње руске праксе: економски уступци Украјини, пре свега у сфери енергетике, односно гаса и угља, како би Кијев зажмурио бар на једно око и попустио блокаду. Међутим, како се омча око Придњестровља и саме Русије буде јаче затезала тако ће се и ове могућности све више исцрпљивати. Другим речима, ако САД одлучи да разбукти придњестровски конфликт, примену силе Русија напросто неће моћи да избегне.

Не треба сумњати да би то на Западу било представљено као још једна руска агресија. А у суштини, реч је о мировној операцији, заштити етничких Руса и руских држављана и одбрани такозваног Руског света. И не би авиони које шаље Москва летели над туђом територијом, јер, како у Тираспољу тако и у Одеси, већина становништва говори руским језиком и жели да живи у Руској Федерацији. Они би летели преко свог, руског неба, које Сакашвили, Порошенко и Американци маштају да прекрију НАТО бомбардерима и ракетама. И то од Балтика и Балкана, преко Црног мора и Кавказа, до Москве и Урала. Али, одлазећи председник Барак Обама вероватно се неће усудити да тако нешто покуша, него ће овај посао сачекати до избора новог шефа државе, представника америчких несмењивих владајућих династија – Џеба Буша или Хилари Клинтон. Шта ће Европа на све то рећи?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *