Почетна / Свет / Може ли Европа постати боливарска?

Може ли Европа постати боливарска?

САМИТ EU – CELAC

Пише Филип Родић
Европска унија је великодушна. Таквом би, барем, желела да се представи. Таква је желела да испадне и на другом по реду самиту са земљама Заједнице латиноамеричких и карипских држава (CELAC) одржаном 11. и 12. јуна у присуству шефова држава и влада из 61 земље. Истина је, међутим, сасвим другачија. Иза лепих речи, хуманитарне помоћи и забринутости за људска права у државама Латинске Америке крију се лицемерје и жеља да се поново успостави неоколонијална контрола

Европски парламентарци, њихови помоћници и остале еврократе свакодневно уживају у кафи којом њихова радна места снабдева компанија Неспресо, ћерка фирма корпорације Нестле. Парламент овој фирми плаћа око 70 евра за килограм кафе, док Неспресо фармерима килограм необрађене кафе плаћа око три евра за килограм. Ово значи да сваки пут када неки члан Европског парламента или други еврократа попије шољу кафе, он на банковни рачун Неспреса уплаћује 11 центи профита, а сиромашним радницима на плантажама кафе оставља мање од једног цента. Европљани свакодневно попију више од 700 милиона шољица кафе и европска индустрија кафе ствара десетине милиона евра профита. Истовремено, земље Латинске Америке производе више од 50 одсто кафе на свету и тамо више од 80 милиона људи зависи, директно или индиректно, од ове индустрије. Само из овог примера можемо јасно закључити о каквом то „партнерству“ говоре званичници ЕУ када самит са земљама CELAC називају „самитом партнерства“, када 2015. годину рекламирају као „европску годину развоја“ и када се хвале како је ЕУ највећи светски давалац помоћи. Овај контраст у индустрији кафе показује да се не ради ни о чему другом до о неоколонизационој експлоатацији.

[restrictedarea]

БОРБА ПРОТИВ ЕКОНОМСКОГ КОЛОНИЈАЛИЗМА Управо у том духу на самиту је наступио и председавајући CELAC, председник Еквадора Рафаел Кореа, који је рекао да земље Јужне Америке имају моралну дужност да смање сиромаштво и друштвено искључивање одређених делова становништва. Председник Еквадора је указао да је за то потребно усвојити одређене мере које су користиле Европа и САД да би бујале у светском економском поретку, али да ова два међународна фактора сада желе да спрече земље Латинске Америке да своју привреду побољшају на исти начин. „Земље Латинске Америке и Кариба развијају се брзо захваљујући оснивању малих и средњих предузећа, али неопходно је и прибегавање неким трговинским правилима која су Европа и САД користиле како би напредовале у светској економији“, рекао је овај јужноамерички лидер, који иначе има докторат из економије, на отварању самита. „Нама говоре да је протекционизам лош, али управо су захваљујући њему привреде Европе и САД бујале, а њихове компаније расле“, додао је он. Наметање двоструких стандарда у трговини и неравноправност су проблем и у преговорима о трговинском споразуму између ЕУ и земаља Меркосура, чији је Еквадор придружени члан. Преговори око овог свеобухватног трговинског споразума обновљени су маја 2010. после шест година паузе, али у њима се до сада није много одмакло, и то највише због неспремности ЕУ да изнесе одговарајући предлог. Ово је потврдио и шеф аргентинске дипломатије Хектор Тимерман који је пред почетак самита најавио да споразум неће бити потписан, иако се то очекивало. „Неће бити споразума. Оно што ћемо ми јасно ставити до знања јесте да Меркосур већ има своју понуду и да је спреман да саслуша њихову страну и њихове услове, али ми имамо информације да они нису у стању да саставе своју понуду“, рекао је он. Тимерман је инсистирао да, иако се он залаже за потписивање оваквог споразума са ЕУ, то мора бити „од користи за обе стране“ и да се због тога „не сме жртвовати нити једно једино радно место у Аргентини“. На истој линији наступила је и председница Бразила Дилма Русеф која је рекла да „Меркосур жели да изнесе свој предлог, али да не зна да ли је на то спремна и ЕУ“. Мало радикалнији био је председник Боливије, Ево Моралес, који је запретио да ће његова земља напустити Меркосур, ако ова организација постигне споразум о трговини са ЕУ на садашњим основама. „Мислим да је боље да сами проширимо своје регионално тржиште него да будемо саучесници у нељудској политици која погађа највећи број људи, а од користи је само неколицини. Сваки облик трговине мора бити заснован на солидарности, а не на компетитивности, која иде у корист великих корпорација, а не народа“, рекао је Моралес.

Поставља се, међутим, природно питање како то да је ЕУ неспремна да уопште изнесе свој предлог за преговоре о трговинском споразуму са Латинском Америком и зашто очигледно одуговлачи са овим. Један од логичних одговора могао би бити да елита која служи корпорацијама верује да је садашњи тренутак, када се у већини латиноамеричких земаља на власти налазе режими посвећени народном интересу, неповољан за овакве разговоре и да би требало сачекати неки бољи тренутак, у нади да ће он доћи.

ЕВРОПА КАО АМЕРИЧКИ САТЕЛИТ Иако је заједничка декларација са самита препуна лепих речи и залагања за изградњу заједничке будућности у духу равноправности, поштовања суверенитета, међународног права итд, европски званичници одбили су да јасно осуде „Извршну наредбу о Венецуели“ америчког председника Барака Обаме и пристали да у овом документу пише само да су „примили к знању“ Посебну декларацију CELAC-а о једностраним акцијама против Боливарске Републике Венецуеле од 29. јануара 2015. и Објаву о солидарности CELAC-а од 26. марта 2015. Извршна наредба, коју је Обама званично потписао 9. марта, предвиђа да се Венецуела, у складу са америчким Законом о националној безбедности, сматра „националном претњом по САД“. Извршном наредбом се, како пише у овом документу, „проглашава национална опасност од необичних и ванредних претњи по националну безбедност и спољну политику САД коју представља ситуација у Венецуели“. Овај документ практично представља објаву привредног рата Венецуели и индиректну најаву стандардног рата, јер су „извршне наредбе“ стандард који се у САД примењује у време рата за одбрану земље и јер након проглашења стања претње по националну безбедност, америчка влада може предузети све мере, економске, али и војне, против државе или организације која се сматра претњом.

Ова Обамина наредба у складу је са његовом стратегијом враћања „политике на два колосека“ према Латинској Америци која је била започета у време председника Џона Кенедија и Кубанске револуције и подразумева с једне стране финансијску помоћ „пријатељским режимима“ и свргавање власти према којима Вашингтон није благонаклон. Суочен са успоном социјалистичког буђења у „свом дворишту“ оличеном пре свега у Кубанској револуцији, Кенеди је најавио велики економски програм помоћи, зајмова и инвестиција назван „Алијанса за напредак“ чији је циљ био промоција развоја и социјалних реформи у латиноамеричким земљама спремним да стану уз САД како би се умањила привлачност социјалистичких реформи које је спроводила Хавана. Истовремено, Кенедијева влада је интензивирала војне активности у региону и помоћ пријатељским режимима у борби против устаника, изолацију Кубе, а спровођене су и тајне акције попут Инвазије на Залив свиња. Ова политика на два колосека прекинута је средином седамдесетих када су социјалне реформе жртвоване у корист јачања војне репресије и када су два колосека постала само једна, војна, сила. До тада је извршена америчка инвазија на Доминиканску Републику (1965) и спроведен је низ државних удара. Резултат овога био је да је обичан народ Латинске Америке доживео четврт века погоршавања животног стандарда. С почетком новог века, нагомилано незадовољство због тридесет година репресивне власти, регресивних неолибералних политика и денационализације и приватизације националних добара довело је до експлозије масовног социјалног незадовољства, што је узроковало свргавање и изборни пораз вашингтонских марионета и долазак на власт социјалистичких режима у земљама као што су Венецуела, Аргентина, Еквадор, Боливија, Бразил, Уругвај, Парагвај, Хондурас или Никарагва. Настављајући са својим једностраним приступом, којим је успео да свргне власт само у Хондурасу и Парагвају, Вашингтон се на крају нашао изолован и у очитој мањини и у самој Организацији америчких држава коју је сам створио како би учврстио свој стисак над Јужном Америком. Управо у овом контексту и враћању политике на два колосека треба посматрати с једне стране Обамину одлуку да започне отопљавање односа са Кубом и проглашавање Венецуеле „националном претњом по САД“.

Треба приметити да европски званичници и у овом случају, као и у случају Русије и санкција против Москве, слепо и немоћно прате Вашингтон и то на сопствену штету. Штавише, и овде европски званичници показују јасну слабост не само у односу на своје америчке господаре него и у односу на „означеног непријатеља“, у овом случају социјалистичке режиме Јужне Америке. Председник Савета ЕУ Доналд Туск, на пример, није имао смелости да изнесе отворену критику и „искрену забринутост за поштовање људских права“ док је трајао Самит, него је сутрадан, када су гости отишли, изашао у јавност и изразио жаљење што у завршној декларацији са самита нису „јаче“ осуђена кршења људских права у Венецуели. „Нисам у потпуности задовољан језиком наше декларације, али као што знате, декларација је компромис између више од 60 земаља из Европе и Латинске Америке. Наравно, не постоји простор за компромис када су у питању људска права и читав мој живот је везан за људска права“, рекао је он. Принципијелни Доналд Туск је, међутим, ово неслагање могао да покаже и дан раније, током заједничке конференције за новинаре са председником Еквадора Рафаелом Кореом. Принципијелно би, такође, било да је бескомпромисност у вези са људским правима показао и у односу на место на којем је кршење људских права најконцентрисаније и најбруталније када је Латинска Америка у питању – америчкој бази Гвантанамо, за коју латиноамеричке земље траже да буде враћена Куби. Интересантно је, такође, да Доналд „људска права су мој живот“ Туск ни речју није поменуо кршења људских права у Хондурасу, где је од државног удара против левичарског председника Мануела Зелаје 2009. (овај државни удар званично су признале и подржале САД иако се томе супротставио готово цео свет, укључујући и ЕУ, и иако је и њихов амбасадор у Тегусигалпи Уго Лоренс у телеграму који је објавио „Викиликс“ оценио да је удар „нелегалан и неуставан“) убијено више од тридесет синдикалаца који су покушавали да заштите права радника.

Вашингтон је до сада широм света јасно показао да није способан да интервенише и створи стабилне, просперитетне и продуктивне марионетске државе (најскорији примери су Либија и Ирак). Стога ништа не указује да би садашња америчка политика на два колосека могла довести до успешног враћања америчке доминације у Латинској Америци. Ако ни због чега другог, онда због тога јер њиховој стратегији недостају механизми за економску помоћ и социјалне реформе који би могли одржати проамеричку елиту на власти. На пример, како би САД могле да поремете кинески пакет помоћи Бразилу у износу од 50 милијарди долара осим кроз насиље и репресију. У овом тренутку и ЕУ се налази у сличној ситуацији и европске инвестиције од 118 милиона евра које су договорене на овом самиту у широј слици делују потпуно смешно, ако не и трагично.

Како уопште ЕУ, која не може ни самој себи да помогне, може помоћи Латинској Америци? Вероватније је обрнуто. Да Латинска Америка може умногоме помоћи Европи. Ако ничим другим, онда барем саветом. У том духу је током свог боравка у Бриселу наступио и председник Боливије Ево Моралес који је позвао европске земље да се ослободе „окова северноамеричке империје“ тако што ће окренути леђа Међународном монетарном фонду. „Волео бих да направимо савез са Европом како бисмо се заједно ослободили (америчке) империјалистичке доминације и неоколонијалистичког менталитета који тежи хегемонији“, рекао је Моралес. „У Латинској Америци ствари иду добро: Боливија показује значајан економски раст захваљујући чињеници да смо постигли политичку независност. САД више не управљају нашом земљом преко своје амбасаде и не доносе одлуке уместо нас. ММФ не одлучује уместо нас о привреди“, додао је он. Ово су савети о којима би европски лидери требало добро да промисле, али с обзиром да је европски естаблишмент дубоко укорењен у Вашингтону, овакве поруке могу имати утицаја само на јавност и навести народ да промени власт, као што је то учињено управо у Латинској Америци. Да, ако је Латинска Америка која је сматрана америчким двориштем још од Монроове доктрине с почетка 19. века успела да се ослободи америчког јарма, онда је то могуће и за Европу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *