Почетна / Култура / Мостови мајстора сете и снова

Мостови мајстора сете и снова

Пише Дејан Ђорић
Годинама, посредовањем и ангажманом госпође Мирјане Стојановић, Београду и Србији долазе у „радну“ посету истакнути савремени сликари Русије

Савремени српски политичари скоро су потпуно заборавили да је у време Краљевине Југославије па и Титове Југославије један од битних начина државног деловања у култури било организовање великих ликовних изложби. Данас је тај сектор препуштен настојањима појединаца, што је, вероватно, још један од доказа одумирања државе. Док мисију успостављања изузетно битних културних односа Русије и Србије у области друштвених наука на високом нивоу спроводи философ и издавач Владимир Меденица, на ликовном плану то чини Мирјана Стојановић. Она иначе потиче из уметничке породице, и сама се бави сликањем, а од 1996. године живи у Москви, где ради као банкар. Од 2005. финансира групна и појединачна путовања руских сликара и вајара у Србију и Црну Гору, учествује у хуманитарним акцијама, међународним пројектима и на изложбама у разним руским градовима. Њеним залагањем руски уметници су стварали у Београду, Сремским Карловцима, Сирогојну, Тополи, Копаонику и Петровцу на Мору, а водила је и истакнуте српске и црногорске сликаре у Русију. Окупљајући старе мајсторе, али и уметнике који су тек дипломирали, госпођа Стојановић представља дух и културу Русије са вишом идејом супротстављања безличној актуелној западној уметности у знаку превласти инсталација и перформанса. Врхунац њених окупљања су колоније руских пејзажиста у оквиру пројекта „Србија са палете руских уметника“, после којих радове настале у Србији излаже у Москви у угледном Централном дому уметника као и у нашој амбасади на Дан државности. „Србији лепоту руске реалистичке школе – Русима лепоту наше земље“ – укратко сажима своју идеју ова племенита делатница. Кристина Назарова, историчарка уметности, у каталогу поводом изложбе у Москви 2013. године, такође је уочила „невероватно контрастну и колоритну Србију“.

[restrictedarea]

Гости из Русије ликовно запажају вечну српску тему – Косово као геополитичко и метафизичко средиште. Јелена Афанасјева (издвојимо само поједине уметнике у мноштву ових дешавања) приказује косовски манастир са пуном свешћу о историјској драматици. Владислав Татаринов, можда најбољи сликар са ових колонија, ради у духу велике руске реалистичке школе у којој је до изражаја дошао слободнији потез и умерено, рационално уважавање модернистичког искуства. Племенитост сликарства, самопоштовање уметника, уметност као израз духовне слободе, долазе свом снагом до изражаја у делима ових мајстора. Изнад свега су занатска сигурност, солидност у ликовном ткању и данас све ређе познавање тајни заната. Уочава се припадност једној значајној, методолошки унапређеној школи, традицији и живљењу за лепоту уметности. Импресионизам и експресионизам превладани су реализмом, повратак на изворе уметничког изражавања је потпун, па дела Владимира Нуждина сећају на Левитана и велике руске пејзажисте чија дела ни западну публику не остављају равнодушном.

Годинама Београду и Србији посредством госпође Стојановић долази истакнути акварелиста Сергеј Алдушкин. Сликар је лаког, ослобођеног, меког потеза, мајстор атмосфере, сете и снова, који су оствариви у највећој мери у тој сликарској техници. Алдушкину ће на јесен ове године у Руском дому бити приређена велика изложба на којој ће се представити и друга, обимнија монографија о овом сликару на српском, ауторке Сузане Полић-Радовановић, која га дуго времена стручно прати. Василиј Инчин је на сличан начин, разграђујући композицију слике чврстим и видљивим потезима, исказао једно од старих правила руске школе. Није потребно хиперреалистички улазити у детаљ, сликар може да ослободи свој потез, да се разгали пред призором. Може брже да савлада слику, остварујући свежину непосредног виђења и снагу утиска. Зато у руском традиционалном сликарству нема превише цизелирања, детаљисања које је само себи циљ, уметници од Шишкина до данашњих негују осећајност а не атељејску конструкцију према фотографском предлошку. Многи сликари сматрају да је тај пут неробовања дословној реалности у уметничком смислу тежи, зналци кажу да је лакше копирати. Руси знају како да очувају предност живе стварности, пуноћу природе, сликајући са одушком, без предумишљања.

Јасно је да су београдске и сцене из Србије, градови, села, шуме, поља и реке само повод овим мајсторима за добро сликање али та прилика има посебну специфичну тежину духовне и историјске блискости, топлине и непосредности, на које су руски уметници посебно осетљиви. Зато су унутрашњом, људском вредношћу, колоније које организује Мирјана Стојановић прожете не само лепом атмосфером поштовања и интересовања већ и својеврсним уметничким достојанством које нестаје из видокруга савремених уметника.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *