Почетна / Колумне / Мирдита – добар дан

Мирдита – добар дан

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

У складу са прокламованим циљевима и стратешким опредељењима регионалног помирења и евро(атлантских) интеграција наше земље, на културном плану отпочела је широка (политичка) акција међусобног упознавања и повезивања уметника из Београда и Приштине која за циљ има релаксирање међуетничких односа и помирење српског и албанског народа.

 

ЗАР СЕ МИ НИСМО УПОЗНАЛИ? Занемарујући злонамерне натукнице у заградама, ово је у најкраћем препричан садржај два кохерентна културна фестивала под називом „Мирдита – добар дан“ и „Месец Приштине у Београду“. И ко би сад могао нешто да каже против ових братство-јединствених прокламација а да не испадне анахрони националиста и реакционар клеронационалистичке провeнијенције. Државни и наднационални механизми почели су да мељу живот, људе и стварност и њиховом обезличеном смесом да асфалтирају аутопут ка бољој будућности. И ту нема шта да се приговара. Или си у игри или испадаш из ње, историје, живота… Остаје скрајнутима само понешто да кажу и забележе, ма колико то тренутно залудно било.

Прва питање које се намеће јесте: Ко се то заправо упознаје и мири? Упознају се, по логици ствари, они који се и не знају, који никада заједно нису ни живели, мрзели се и волели. Млади уметници из Београда, стипендисти међународних фондација, и скојевци невладиних организација који су у најбољем случају видели Албанца у некој локалној пекари. А и тад су погрешили јер је у питању био вероватно Горанац. Па шта онда има и да се мире кад се ни не знају? Али, ако, нека се и упознају, пију еспресо и иду на журке, ништа ни против тога не треба имати.

Проблем је што за то време, Срби на Косову и Метохији живе сабијени у етничким енклавама јужно од Ибра, протерани из градова, или на северном поткопаоничком комадићу „најмлађе државе у Европи“ у паничном страху од губитка слободе и самосвојности брањене деценију и по.

[restrictedarea]

 

У ВРЕМЕ ПОМИРИТЕЉСКОГ ЛЕТА… Деца у Грачаници, она школског и средњошколског узраста, најчешће никада нису била у свега неколико километара удаљеној етнички најчистијој престоници у Европи. Осим када су кроз њу пролазила „за Србију“, у апартхејд комбијима и аутобусима, јер, знате ли то, Срби на Косову и Метохији не користе ни данас косовски јавни превоз. Док се у Народном позоришту у Београду и Националном театру у Приштини млади Београђани и Приштевци играју двојезичног „Ромеа и Јулије“, Српска драма Народног позоришта у Приштини игра представе на сцени сеоског Дома културе у Грачаници, без могућности да користи своју зграду или да макар из ње узме своју архиву.

У време београдског помиритељског лета у маленој косовској општини Клина забележено је 15 напада на малобројне српске повратнике. Шеф полицијске станице у овој општини притом добија од своје владе награду за најбољег командира на Косову. У селу Мушотишту, мали број бивших мештана који су у пратњи полиције дошли да обележе сеоску славу на рушевинама средњовековне Цркве Свете Тројице, са једним од најлепших фрескописа српске културе сачуваним до 1999. године, дочекује подметнута експлозивна направа. Док завршавам овај текст, сазнајем и да је синоћ каменована 150 година стара српска школа у Липљану коју у овој косовској варошици похађа шездесеторо српске деце. Са овим људима се нико не мири.

И могло би се и даље набрајати. Није то никоме ни битно. Питам се какав би медијски одијум имао било који од ових „инцидената“ када би се догодио у Војводини и био усмерен против било које етничке мањине тамо. И требало би да одјекне, подигне прашину и изазове реакције не само на националном нивоу. Овако, помирење које се политички спроводи захтева заклапање очију пред стварношћу, и од Срба прихватање основних премиса: да је Косово независна држава, да између Косова и Метохије и Србије не стоји административна линија него граница, да су њихови злочини бескрајни те им стога ниједна казна није мала.

Тек онда ћемо евентуално разговарати о другим стварима, можда чак и о њиховим правима и помирењу. А највероватније ни тада јер Срба више неће ни бити тамо па неће бити ни међуетничких проблема. Ако је реч о таквом помирењу, могу рећи само: „Фаљиминдер – хвала“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *