Почетна / Друштво / МИНИСТАР ПРОТИВ МАТИЦЕ СРПСКЕ

МИНИСТАР ПРОТИВ МАТИЦЕ СРПСКЕ

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ: ПОНОСНИ СИНАК ИЛИ ПОСТИДНИ СИРЈАК?

Пише Драган Станић
У последњих неколико месеци сасвим је очито да се у Министарству културе почела спроводити „културна“ политика која води ка руинирању Матице српске као најстарије српске културне установе. За Матицу је, по свему судећи, припремљен свилен гајтан који се сада полако стеже око врата ове, толико заслужне установе, установе која изузетно динамично ради на читавом низу пројеката и послова. Тај процес дављења би, наравно, требало обавити

Историја Матице српске и њеног Летописа више је него поучна. Једна од најважнијих поука јесте она која нас непрестано упозорава на чињеницу да су Срби, као предузимљив народ, по начелу самоорганизовања кренули да оснивају све оно што им је неопходно како би постали народ респектабилне историје и културе. У време када су основани  Летопис 1824. и Матица српска 1826. године, Срби нису имали своју државу, али су имали јаку идеју не само да обнове своју државност него и вољу да се развијају по моделу модерних европских нација. Зато су, мимо непостојећих заштитних функција државног апарата, почели да граде неопходне установе (школе, листови и часописи, читаонице, књижевна и научна друштва, народна позоришта итд.) али су истовремено утврђивали  функционисање тих установа на темељу, данас толико популарне и преко потребне идеје о одрживом развоју.

ЧУДЕСНИ КОНТИНУИТЕТИ Тако су Срби још у XVIII и XIX веку, у културној и друштвеној сфери, непрестано испробавали важност и значај теорије одрживог развоја. Стога је Матица српска, у условима туђинске власти и под сталним политичким притисцима, од самог свог почетка осмислила моделе финансирања који су омогућавали да се прибаве некаква средства на темељу којих је могућ и сасвим известан развој српског народа онако како је то случај са развијеним, модерним европским нацијама. Временом је Матица, даровима својих оснивача и задужбинара, стекла такву имовину да су се у најстаријој српској културној установи могли обављати веома сложени књижевни, научни, уметнички и други послови. У том склопу није без значаја и чињеница да је Матичин Летопис од 1910. године стабилизован као месечник и од тада, уз повремене кризне периоде, он као такав опстаје све до дана данашњег. Мењали су се владари и режими, типови власти и друштвени системи, али је Летопис истрајавао у својој основној мисији. Његови чудесни континуитети представљају веома важну, стварну и симболичку поруку целом српском народу: поруку о томе да има наде за опстанак, само је неопходно имати ваљане, одрживе идеје, добро се организовати, жестоко радити и непрестано даље развијати радне пројекте.

[restrictedarea]

 

Чак и кад је Матици у социјалистичкој епоси забрањено да сама осмишљава услове свога опстанка, чак и кад је извршена национализација готово целокупне њене имовине, Летопис је не само опстајао него и снажно унапређивао своје деловање. Финансирање Матице српске, као установе од највећег републичког и националног значаја, јесте законска обавеза. То финансирање је, с једне стране, израз поштовања за културно   -историјски значај свеукупног деловања установе, како оног некадашњег тако и овог садашњег, а с друге стране је и израз морално-економског дуга према установи којој су национализована многа материјална добра. Тако је настављено и у Републици Србији, а основа за тако нешто је Закон о Матици српској из 1992. године: у том Закону је Летопис, уз научне часописе и капиталне истраживачке пројекте, поменут као трајна тековина од највећег друштвеног значаја, тековина која се мора финансирати. Стога је финансијска подршка за тај сегмент Матичиног деловања непрестано укључивана у основна средства која су установи обезбеђивана за њено редовно функционисање. И тако је то било све док за министра културе и информисања није дошао Иван Тасовац.

„ПУКА КОИНЦИДЕНЦИЈА” ИЛИ…? Наравно, могуће је да је пука коинциденција да су временски и просторно повезана ова два процеса деловање министра Тасовца и угрожавање опстанка Летописа Матице српске и других Матичиних тековина. Могуће је, али би у том случају један једини разговор министра и председника Матице српске, или разговор неких других представника Министарства културе и најстарије српске културне установе, веома лако разрешио све недоумице. Такав предлог за могући и неопходни разговор из Матице се већ месецима шаље, заједно са упозорењем да је Матица неким чудним одлукама у Министарству ове године доведена у тешкоће које се не могу никаквом културном политиком оправдати ни разумети. У том смислу, случај незаштићеног Летописа Матице српске јесте само врх леденог брега који је просто постао највидљивији. Проблем је, међутим, много већи и он се тиче чињенице да се Матици умањују средства за њено функционисање преко сваке разумне мере.

То конкретно значи да је Матица српска у 2014. години на име редовног функционисања од Министарства културе и информисања добила укупно 46 милиона динара: по почетном уговору добила је 40, а након ребаланса још шест милиона. Сва ова средства трошена су апсолутно наменски и детаљно су оправдана пред финансијером. На почетку 2015. године Министарство је Матици понудило почетни уговор не на 40 него на 35 милиона. Одмах смо упозорили Министарство да ово неоправдано смањење уводи Матицу у тешку пословну дубиозу будући да се поменутим износом могу покрити само плате запослених, трошкови грејања и електричне енергије, а потпуно су непокривени остали материјални трошкови (телефони, поштанске услуге, интернет, превоз запослених и сарадника, одржавање возила, канцеларијски материјал, трошкови културних програма установе, деловање у региону и на свим просторима где Срби живе итд.) а поготово је остао сасвим незаштићен Летопис Матице српске.

То неоправдано умањење средстава за пет милиона није, међутим, једини одбитак од редовних средстава за Матицу српску. Треба истаћи да се Матица српска, наравно, укључила у све мере штедње предвиђене општом државном политиком, па је тако од јесени 2014. године почела да примењује „Закон о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава“. На основу одредаба тога Закона, од поменутих 35 милиона динара неопходно је Министарству финансија вратити још око три милиона динара. Кад се све то обави, Матица би морала не само да престане да објављује Летопис него и да замрзне готово целокупну своју активност: за тако нешто, напросто, не постоје ни минимална средства. О свему томе представници Матице желе да отворено поразговарају са представницима Министарства, па и са министром лично, али на упорна писма, електронске поруке и телефонске позиве нема никога у Министарству да нормално, људски и колегијално одговори.

СВИЛЕН ГАЈТАН – У МРАКУ И ТИШИНИ Ћутња Министарства културе вишеструко је болна и понижавајућа. Матица српска обавља толико значајне послове у области културе да брига о томе да ли та установа ради пуном паром или јој прети опасност да се умртви не сме бити само у надлежности управних структура Матице српске, а пре свега њеног председника. О томе би морали, на свој начин, бринути и Министарство културе, па и сам министар. Незамисливо је, стога, да председник Матице српске у крајње озбиљном, алармантном тону упозорава министра културе на то да ће у наредном периоду Матица бити спречена да остварује неке важне циљеве српске културне политике, а да се притом министар о те апеле оглушује и да се понаша као да се то њега нимало не тиче. Министарство културе не може да реализује српску културну политику без установа, нити српске установе културе могу да функционишу без сарадње са Министарством. Уколико неко кочи такав двосмерни проток информација и спречава разговор о реализацији заједничких циљева, тај се очигледно налази на погрешном месту.

У последњих неколико месеци сасвим је очито да се у Министарству културе почела спроводити „културна“ политика која води ка руинирању Матице српске као најстарије српске културне установе. За Матицу је, по свему судећи, припремљен свилен гајтан који се сада полако стеже око врата ове, толико заслужне установе, установе која изузетно динамично ради на читавом низу пројеката и послова. Тај процес дављења би, наравно, требало обавити у мраку и тишини, као што се то одувек и чинило. Представници Матице српске, међутим, на тај мрак и тишину не могу пристати. Верујемо да нам историја установе и њен реални данашњи значај налажу да, позивањем на основну демократску процедуру, имамо право да захтевамо да се обелодани: ко спроводи такву „културну“ политику у којој Матица треба да буде жртвована, зашто то чини и куда води такав начин мишљења и понашања?

Наравно, треба још једном напоменути оно што је већ речено. Уколико је све што се дешава око Матице тек последица некаквог неспоразума или неке ситније грешке, онда се проблем може решити једним обичним разговором од неколико минута. Отуда челни људи Матице српске и инсистирају да се тај разговор што пре обави. Међутим, начин на који се у Министарству такав разговор избегава јасно говори да, по свему судећи, нема ту никаквог ни неспоразума ни грешке. Има само културолошког слепила и некомпетентности једног министра који провоцира сукобе тамо где их не би смело бити.

ПРЕСУДА ЛЕТОПИСУ Али, вратимо се Летопису Матице српске. Несхватљива је чињеница да овај јединствени часопис на тако бруталан начин остаје сасвим незаштићен и изложен свеопштој транзиционој збуњености једног министра, те губитку свих културолошких оријентира у времену глобализације. Несхватљиво је све то јер је Летопис не само прворазредни српски културни бренд него и европски и светски, планетарни феномен без премца: нема нигде у свету таквог часописа који, такорећи у непрекинутом низу, обавља своју мисију од 1824. године. Било би, стога, савршено природно да Матица српска и Министарство културе заједнички брину о томе да такав бренд буде редовно финансиран, да он добро функционише, да редовно излази и да отвара многобројна питања српског књижевног и културног живота, која он, уосталом, и отвара. Ако представници Матице не могу са представницима Министарства културе да се договоре чак ни око тога треба ли овај часопис да излази као месечник или не треба, онда се тиме шаље једна песимистичка, ужасно поразна порука целој српској јавности, не само културној. Порука о томе да се систематски ради на уништавању свих вредности српске културе, чак и оних које и данас изузетно добро функционишу.

Не обезбеђујући више пуну финансијску подршку за Летопис у оквиру редовних средстава за функционисање установе, Министарство културе је, по основи посебног конкурса за финансирање часописа, определило средства у износу од једне шестине укупних средстава са којима овај часопис већ годинама послује. То значи да се Министарство мирно саглашава са чињеницом да Летопис треба да почне објављивати свега два, евентуално три броја годишње. Чак ређе од учесталости каква је била на самом почетку излажења овог часописа, 1824. и 1825. године, кад Срби нису имали своју државу и кад је једно приватно лице, новосадски трговац Константин Каулиција бринуо о материјалном опскрбљивању часописа. Иста ситуација је потрајала још много година касније, од времена када је 1826. група грађана основала у Пешти Матицу српску, као установу која треба да брине не само о Летопису него и о читавом низу других питања националне културе, књижевности, науке и уметности.

Матица је, међутим, смогла снаге да од 1910. године часопис почне да излази као месечник. Збило се то у Аустроугарској, у држави која није била српска, а која је тог тренутка била веома непријатељски расположена, с једне стране, према Србима на својој територији, а с друге стране је са Србијом водила царински, а неку годину касније и прави, крвави рат који се претворио у светски. Као месечник Летопис је потрајао и током читавог трајања како монархистичке тако о социјалистичке Југославије. Истрајавао је као месечник и током тешких 90-их година, преживео је и ратну 1999, а сада, у условима демократског транзиционог друштва он би, први пут после више од 100 година, требало да се врати на позиције које је имао на самом почетку свог излажења 20-их година XIX века, када није било ни Матице српске ни српске државе. Истовремено, данас, на почетку XXI века, и последњи српски књижевни часопис који излази као месечник нестао би са културне сцене, а тиме би се, једним јаким гестом, довршила свеопшта сеча књижевних часописа.

НЕНАДОКНАДИВА ШТЕТА Може ли ико коме је стало до српске културе мирно прећи преко оваквих чињеница? Може ли остати хладан и незаинтересован ико ко зна шта је то српска култура и на какав начин она треба да буде презентована у међународном, глобалном контексту? Може ли на све те чињенице нехајно одмахнути руком ико ко зна шта стварно и симболички значи то што управо ми, Срби, имамо такав, најдуговечнији светски књижевни часопис? Има ли председника Матице српске који би мирно, на својим плећима, изнео те тужне чињенице и понашао се као да оне не постоје? Познавао сам четири претходна председника установе и сигуран сам да би свако од тих изузетних интелектуалаца и часних људи, чија се дела неће заборавити – дакле, и Живан Милисавац, и Бошко Петровић, и Божидар Ковачек, и Чедомир Попов – сви би они реаговали како и приличи одговорности положаја председника Матице српске. Има ли, међутим, министра културе који би све то мирно, на својим нејаким плећима изнео као да се ништа важно не дешава? Има, а тај министар културе зове се Иван Тасовац.

Још увек се, међутим, надамо да ће међу протагонистима државне политике у сфери културе бити оних који ће разумети овај апел и који ће схватити да је, немарним односом према Летопису Матице српске и целој Матици, начињена огромна, невероватна и запрепашћујућа штета целокупној српској културној политици. Надлежно министарство је дужно свим људима којима је стало до српске културе да јасно и гласно одговори на питање какав третман заслужује најдуговечнији светски часопис за књижевност: је ли Летопис поносни синак или постидни сирјак српске културе? Ко зна нешто о српској култури не би смео много да размишља о томе какав одговор на ово питање јесте једино схватљив и једино могућ.

Аутор је председник Матице српске

[/restrictedarea]

 Летопис под заштиту Унеска!

Да је нормалне памети, министар културе и председник Матице би сели да, уз кафу и чај, разреше све недоумице које се тичу финансирања Матице српске и да се договоре о томе како сложно радити на реализацији заједничке културне политике. Уз то би председник Матице са задовољством изнео предлог да заједнички, Матица српска и Министарство културе и информисања, јавно изађу са пројектом не уништавања Летописа Матице српске него његовог уврштавања у светско културно добро под заштитом Унеска. Пажљивом припремом тог предлога могла би се дочекати 200-годишњица покретања и континуираног излажења часописа тако да се не само ми, Срби, почнемо поносити тим чудесним часописним феноменом него и да читавом свету јасно представимо његову необичност и његов стварни значај.
Уместо оваквог договора о пажљивом неговању и о светској промоцији српских културних вредности, ми смо, ево, принуђени да и јавно упозоравамо министра културе да не сме радити на урушавању институција и дела трајних вредности какве су створене у српској култури. Као што га упозоравамо и на то да би морао разговарати са представницима установа са којима, свиђало се то њему или не, мора сарађивати. Времена су тешка, сиромаштво је велика мука, али се и кроз ту муку може проћи сасвим достојанствено. Наравно, уколико памети, а уз то знања и компетенција, уопште има.

3 коментара

  1. Искрено забриљвајуће стање је и у Матици СрБској и САНУ( до душе нови председник САНУ можда и започне неке промене на боље, најављује?)
    Све се свело на донације, посебна плаћањапројеката и сл.

    Није у реду да Матица Србска и САНУ, односно њихова одељења за Србистику и негу Србског језика(правописа и граматике) ПРВО траже паре за пројекте)(себе лично) да би радили посао који им је у опису радног места, и за то примају добру плату!

    Енглези мењају, усклађују своје писмо и граматику по мало, на пар година исправе или допуне неко ситно правило, допуне са новимречима, објасне не недоумице и сл.

    Код нас од Вука Караџића који је мењао правописна и др. правила више деценија и сам је био контроверзан у неким реформама,мењао правила, инатио се са водећим нашим лингвистима тог доба, избацвао словеносербске речи, остављао много турских и др. речи…..
    Дакле од тих времена нама се правопис и граматика по мало урушаваку, задње урушавање и небрига је реформама у бившој СФРЈ?

    И уместо да се сад поклони пажња Србскомправопису, грамтици и ћириличном писму, да се корак по корак исправи неправда, допуни са словеносрпским речим, промени или дода неко слово или знак који су неправедно избачени……ћути се тајац, …али су сви гласни за апанаже!

    И ми мислимо да смо културан народ кои мисли о свом наслеђу !?

    • Ево још једне потврде како ништа не радиомо на нашемјезику и култури!

      Данас је у Сарајево дошао папа Франциско( а не Фраља) или Франческо.
      По нашем правопису и језичким правилима имена из Латинске Америке изговаамо изворно, ….

      Да је тачно ево папу Франциско(Францис) називају тим именоми Енглесзи, Французи, Руси,Белоруси, Македонци, Бугари,…..али ми контрамо???

      Наш правопис и граматика су у жабокречини!
      Сви „стручњаци“ чекају апанажу опа да назор уведу непе промене, да исправе криве дрине? А дотле да користимо Српско-Хрватски језик!???

      Покондирена елита нам је дошла главе!

  2. Станислава Вуковић

    Све наше се полако али сигурно уништава,иза тога стоји брисање нас као народа, једног дана биће као да нисмо никада ни постојали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *