Медијске пудлице за промену свести

СРПСКО СТАНОВИШТЕ КАО ЈАВНИ ИНТЕРЕС У СРПСКИМ ГЛАСИЛИМА

Пише Проф. др Радивоје Петровић
Уместо хомогенизације на основама заједничког националног програма, систематски се ствара хомогенизована усамљена маса по мери туђих, а не јавног интереса

Нема дана а да нам се не догоди нешто што нам доказује неспорну закономерност савременог света: под фирмом космичке интеграције поништава се једна по једна етничка посебност, а национални интерес као јавни постепено одлази у ропотарницу историје. Под притиском ентропијске хомогенизације свет се лагано лишава последњих остатака културне изузетности, а истинска битка оних мањих у тој врсти глобалне културне размене, посебно друштава у транзицији какво је и Србија, огледа се у рату за ревитализацију националног као јавног интереса.

 

СРПСКО СТАНОВИШТЕ Заговарање националног као јавног има чврсто упориште у српској интелектуалној баштини, кроз форму српског становишта, изнедрену у политичким списима Милоша Црњанског, а ревитализовану у нашем времену када се појавила потреба да се о томе поново проговори уз надоградњу на савремени начин. Важно је рећи да је Црњански уочио да постоји читав један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као препрека управљена против свести о српском становишту. Како те 1934. године, тако и данас, али у нешто другачијим историјским околностима.

Промовисањем српског становишта као јавног интереса унутар медијског комплекса транзиционих друштава, какво је и Србија, не само што се пружа одговор на често присутно питање у научним и теоријским расправама – шта се подразумева под јавним интересом једног друштва? – већ се у том светлу и белодано види какав је генерални курс у позиционирању медија према кључним областима друштвеног живота по вољи већине, као и какве су последице ако унутар друштвене, а посебно медијске сфере, не постоји искристалисана свест о томе. „Парадокс медијских промена лежи у томе што је за њих потребна активна државна политика усмерена на стварање услова за медијску аутономију, док су држави, да би придобила јавност за тегобне транзиционе реформе, неопходни медији-пудлице, а не контролори“, сматра др Јованка Матић, изводећи закључак о власти као најконзервативнијем чиниоцу масовног комуницирања. Последице таквог политичког расплета су погубне: медији нису остварили већину својих улога кад је реч о тачном и свеобухватном информисању и комуницирању, нису постали контролори власти, нити форуми за јавну дебату о питањима од јавног интереса; генерално гледано, изневерили су намењену им улогу катализатора структурних промена. На основу оваквих искустава многи теоретичари медија сматрају да је један од битних фактора који убрзавају транзицију – национална хомогеност, што је додатни искуствени аргумент у корист концепта националног (српског) становишта као јавног интереса.

[restrictedarea]

Тешко да би се са сигурношћу могло тврдити чији је утицај на медије већи – домаћих политичара или странаца, и то није дилема само у Србији. Рекло би се да је у условима интензивних интеграција сваке врсте страни фактор све присутнији на домаћем медијском тржишту транзиционих друштава. То се пре свега огледа у преовлађујућој структури власништва најутицајнијих медија у Србији, где се на прсте једне руке могу набројати они у којима капитал споља није тај који одређује основна правила медијског понашања, а одлука државе да наводно хитро изађе из власништва у медијима у којима приватизација није окончана само је појачала ту врсту стране доминације.

Отуда и заоштрено пропагандно деловање српских медија по моделу сатанизације и прозивки, чега смо сведоци били у време НАТО бомбардовања 1999. године, као и пре тог чина и после њега. Оно што су некада нама радили страни медији, преузели су једнако доследно да чине домаћи. Колико је то далеко од јавног интереса, а тек од националног (српског) становишта као таквог? Пропагандно деловање медија „ствара човека који је погодан за тоталитарни систем, који се врло тешко може одбранити од припадања маси, који одбацује потребу за критичким просуђивањем, за избором и разликама, зато што он тежи јасној извесности. Он је човек асимилиран у униформисану групу“, записао је Ј. Елул још 1965. Уместо хомогенизације на основама заједничког националног програма, систематски се ствара хомогенизована усамљена маса по мери туђих, а не јавног интереса.

РИЈАЛИТИ НАРКОЗА Технологија примене тзв. наркотичке дисфункције масмедија открива нам следеће: гледаоци се прво опијају наглашено забавним садржајима, често лаким и приземним, у последње време чак ласцивним и порнографским као екстремно заводљивим, „како не би променили програм док се пласирају информативно-политички садржаји у персуазивном обрасцу, који одговара политичким субјектима на власти, који контролишу РТС“, примећује у једној скорашњој студији о јавном сервису проф. др Мирко Милетић. Посматрано из оваквог стручног угла, лако је објаснити откуда у домаћим и ТВ програмима већине транзиционих друштава толико инфо-забавних садржаја, ријалитија, естрадних спектакала и слично. Важно је умртвити публику и припремити је за коначну фазу манипулације, у којој нема ни назнаке неког јавног интереса.

Генерално гледано, начело о информисању грађана, као кључној медијској обавези, постало је старомодно и депласирано, а индустрија свести све успешније ради. Медији, као средства те индустрије, претворили су се у „преторијанску кохорту класе која се дала у неупитно одржавање неолибералног друштва и заштиту богатства и концентрисане моћи контролора света“, сматра Слободан Рељић. У таквим околностима рационалан избор за данашње медије требало би да буде окретање традицији и националном, што на својеврстан начин у себи обједињује – српско становиште. Јер, традиција одржава сакупљено знање прошлости и установе и праксу који су издржали испит времена и зато би требало да буду очувани за добро садашњих и будућих генерација. Вредност традиције је у томе што подржава стабилност и безбедност, дајући људима осећање друштвене и историјске припадности. У прилог томе, у необјављеном документу Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) каже се да у све хаотичнијем свету људи жуде за сигурношћу, а она би се могла поново наћи, најпоједностављеније речено, у – породичним вредностима и националној држави.

Таквом концепту супротставља се прилично агресивно мит о либералним медијима, што служи као димна завеса за реалност коју стварају корпоративни медији, као и оптужбе за национализам, са негативном конотацијом. Никакав космополитизам/глобализам не може одменити нацију, државу-нацију у функцији сједињавања људи и њиховог трајнијег инспирисања за велике или мале подухвате, шта год била њихова сврха, поручио је Едуар Баладир. При томе, поступање по критеријумима сопственог националног идентитета, што је унутрашњи садржај медијског јавног интереса за који се залажемо, обавезује да се таква иста права на понашање по мери свог идентитета реципрочно признају и свима другима, а да се не оштећује хабитус и достојанство било чије нације.

 

АУТОШОВИНИЗАМ ЈУГОСЛОВЕНСТВА Кључни моменти српског становишта који би обезбедили адекватан јавни интерес по мери већине Срба и грађана Србије подразумева да се у фокусу медијских садржаја нађу приступи и теме које би публици послале недвосмислене поруке:

1 – Укидање утицаја доминирајуће вредносне матрице богатих западних друштава као колонијалне идеологије и њено свођење по мери српских интереса. Српска варијанта те идеологије састављена је из мешавине расистичког самопрезира, апологије супериорности метрополе (ЕУ и САД) неолибералне идолатрије, некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичког дискурса који доминира на домаћој академској и медијској сцени, ефикасног инжењеринга страних сила у Србији, континуитета у назадовању и неспорног статуса колонијалног поседа.

2 – Разобличавање и коначна ликвидација поставки укорењених у југословенству и титоизму са додатним елементима српске кривице, конципираним и у највећој мери схваћеним као супротстављање српском националном осећању, идентитету и традицијама, а које се и данас користе као полазишта за територијална разграничења и уређења држава на овим нашим просторима. Данас је и поред историјског искуства политичко и идентитетско југословенство и даље од свих постјугословенских држава најраширеније у Србији, посебно у њеној елити, пре свега културној. Југословенски идентитет у српској елити је плодно тло на којем се данас развио и аутошовинизам. На том таласу у Србији је порастао број оних интелектуалаца и грађана који дају већу предност иностраним интересима и вредностима него националним.

Томе на руку иде и податак да идеја југословенства од почетка представља својеврсну негацију и неувиђање историјских и културних чињеница, безусловно оспоравање сваког егзистенцијалног облика српског становишта, па је и свако ново пројектовање државно-друштвених ентитета на основама идеја југословенства, тзв. југосфера, скопчано са новим покушајима српског самопорицања, које би поново требало да управља јавном свешћу. „Ако без југословенске идеје Срби не могу међу Хрвате, онда без тог заборава српске унутар југословенске идеје, као потпуног самозаборава, српски народ не може ступити у плодан, добронамеран и аутентичан дотицај са западном традицијом, па је ‚српску идеју‘ неминовно уклонити као препреку ‚у походу на Запад‘. Подређени западној телеологији путовања, они могу стићи својој сврси само као Југословени, никако као Срби.“ Отуда логично залагање да „српско становиште треба да буде conditio sine qua non српског учешћа у свакој сложеној конфигурацији, било југословенској, европској, економској, или културолошкој“, сматра проф. др Мило Ломпар.

3 – Такав обрачун са заблудама југословенства, ни кампањски ни агресиван већ аргументован, представља први корак у медијској припреми званичног културног модела, заснованог на минимуму заједничких традиција и вредности. „Уколико такав основни консензус не постоји, заједница се распада при првом искушењу. Управо то се данас догађа са српском културом и српском државом. Постоји духовни дисконтинуитет између садашњих српских генерација и њихових предака, између данашњих идеала и српских историјских сећања. Унутар српске историје у њеном току, постоје значајни прекиди, који и данас доводе до колебања у основним идентитетским питањима и до несигурности поводом избора пута којим ће се даље ићи“, анализирао је домаћу ситуацију др Милош Ковић. Он истиче да данашњи Срби убедљивом већином гласају за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности него и од дела државне територије. У том смислу, историјско памћење је значајан ресурс сваке нације која рачуна на слободу и извесну будућност. Историја потврђује да се не могу лако колонизовати народи дуге, славне прошлости и богатог историјског наслеђа.

4 – Радикалан раскид са усмерењем на промену свести народа по обрасцу колонијалне потребе (нео)колонизатора. Адекватна улога медија српског друштва ваљало би да буде јавно и квалификовано одбацивање у честим прогласима, политичким ултиматумима и многобројним уценама наметнуте промене свести са адреса спољних индустрија свести и опредељивање за промену свести на таласу српског становишта, као истрајавање на богатом и функционалном смислу промена да би се сачувало. Круна оваквог медијског приступа подразумевала би да се у сваком важном сегменту друштвеног живота, његових реформи и развоја постави једноставно питање – који је најбољи начин за развој Србије као целине.

Овакав концепт медијског јавног интереса добија на значају када се има у виду да се Србија данас налази на раскрсници између два опредељења: једно је оно догматско и домаћом политичком пропагандом наметнуто за „Европу која нема алтернативе“, а друго оно у којем чланство у ЕУ није безусловно, али које карактерише становиште да „интерес Србије нема алтернативе“. Међутим, без обзира за који коначни сценарио се већинска Србија определи, неспорно је да се једино кроз сопствени, на здравим темељима изграђени национални идентитет, могу на прихватљив начин произвести нове сопствене вредности и усвојити садржаји и вредности из других култура. Другим речима, национално (српско) становиште као медијски јавни интерес ниједној од ових опција не може да штети, ако је примарни циљ интерес Срба и грађана Србије.

Цензура из Србије и у Црној Гори

Пред читаоцима је суштински извод из научног рада Радивоја Петровића, дугогодишњег новинара, публицисте и комуниколога, ванредног професора на Факултету за спорт Универзитета „Унион – Никола Тесла“ из Београда, припремљеног за научни скуп по позиву у Бијелом Пољу „Јавни интерес и јавни сервис“ у организацији УЛЕС-а Црне Горе и међународног часописа „Медији и комуникације“.

Рад је вољом двоје анонимних рецензената одбијен, са образложењем да „одудара од доминантног научно-теоријског дискурса“, да је „решење које наглашава национално, као основно обележје јавне сфере теоријски неутемељено и научно неприхватљиво“, потом да је „поистовећивање националног са јавним недемократско и ненаучно становиште“, што све скупа „забрињава јер га он сугерише у једној вишенационалној заједници“. Један од њих закључује да део текста, који је управо на располагању читаоцима, „више делује као идеолошко-политички памфлет-проглас него као део научно теоријског рада“, а ревносни рецензент уочава и „известан захтев за реваншизмом и обрачуном са онима који о неким појавама другачије мисле“.

Непобитно је утврђено да су анонимни рецензенти заправо српски стручњаци за медије и комуникације из Београда.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *