Почетна / Колумне / Македонски синдром

Македонски синдром

Куда нас и регион води прекомерно попуштање Западу?

Пише Драгомир Анђелковић

За политички систем који се од стране Вашингтона и престоница старих европских колонијалних сила намеће периферним државама, у руској политичкој мисли настао је термин „имитациона демократија“. Наизглед, успостављају се све институције које карактеришу демократију, једино што ње нема ни у назнакама. И у развијеним земљама она је техникама медијске манипулације и других видова закулисног наметања одлука до те мере ограничена да се већ говори о постдемократији. Ипак, грађани несумњиво још имају известан утицај на судбину сопствене земље. Када се о источноевропским и другим државама под доминацијом Запада ради, ту је „владавина народа“ замишљена као пука цинична фраза. Институционалне кулисе и квислиншки политичари имају функцију заклањања механизама даљинског управљања из кључних евроатлантских центара моћи. А када се то кротко прихвати, ако самозваним господарима света то затреба, дође време да се брутално разори или бар територијално прекомпонује понеки од зависних државних провизоријума. Најбољи пример да је тако јесте Македонија. Њену судбину наши водећи политичари требало би да имају на уму сваки пут када помисле да је рационално да Србија да нове уступке ЕУ или САД.
[restrictedarea]

ДРЖАВНО САМОСАКАЋЕЊЕ Формално рационални потези то заиста јесу само када су релативно јасна правила игре. Када уз јавна очито постоје и тајна правила, а речи и дела глобалних моћника су у озбиљном раскораку, сваки уступак данас ради добитка сутра представља ризичну вересију. Ништа мање није опасно ни олако покоравање вољи странаца које проузрокује слабљење спона са традиционалним пријатељима. Неретко се покаже да су тзв. „нови пријатељи“ само маскирани непријатељи. А када до тога дође, спољни (савезнички) и унутрашњи капацитети одбране националних интереса су већ озбиљно нарушени поступањем из претходног периода. То бисмо могли да назовемо „македонским синдромом“.
Наш јужни сусед је од стицања независности 1991. године скоро слепо слушао директиве разних западних „централних комитета“. И како је награђен? Убрзо пошто је окончана агресија на Србију, отпочела је, уз НАТО асистенцију, албанска побуна у Македонији. Та земља је слушала Запад и заузврат је напола растурена наметањем Охридског споразума. Албанцима, који јавно тврде да им је циљ сецесија и стварање „Велике Албаније“, загарантован је велики део власти над Македонијом и са тим спрегнути потенцијали да се лакше боре за свој великодржавни пројекат. Разуме се, упоредо мудро чекајући нови миг са Запада и још погодније геополитичке околности за сецесионистичко деловање. Изгледа да су оне наступиле јер су САД и Немачка сада заинтересоване за подривање руске енергетске геополитике баш на подручју Македоније.

ИМИТАЦИОНЕ ДРЖАВЕ У нади да ће јој Запад даровати нешто лепо Македонија се годинама вртела на рингишпилу самодеструкције. Уместо да се идентитетски и на сваки други начин консолидује, допуштала је да буде навођена у поноре постепеног труљења. Са доласком на власт садашњег премијера Груевског, то се у много чему променило. Власт је фокусирано почела да ради на јачању државе и националне самосвести као њеног темеља. Ипак, настојала је да одобровољи иностране диригенте тиме што је на спољњем плану излазила у сусрет њиховим очекивањима. Скопље је наставило да се куне у приврженост ЕУ интеграцијама и склоност НАТО-у. На миг Вашингтона признало је и накарадну косовску квазидржаву.
Тиме је Македонија одлагала испољавање немилости водећих евроатлантских сила. Али ништа више од тога. Јер, стигли смо до онога што је за нас од суштинског значаја а то је појам „имитациона држава“. Ради се о новопеченим државним творевинама намерно грађеним на слабим темељима, или о државама са традицијом које су упале у канџе Запада и постепено су трансформисане у провизоријуме, који по потреби лако могу да буду споља урушени.

ПОХОД НА ИСТОК „Имитационе демократије“, подсетимо се, јесу марионетске државе којима се управља споља док се симулирају демократски процеси. Ту спадају многе, ако не баш и све источноевропске земље западно од руске границе. „Имитационе државе“, да утврдимо штиво, то су земље које се (пре)компонују тако да у погодном моменту по западне стратеге могу да се распадну, буду генератор регионалне кризе или препусте део своје територије неком од суседа. У том смеру Вашингтон и Брисел усмеравају многе православне и словенске земље. Да и не говоримо када су и једно и друго.
Уз нама суседну Македонију, као најупечатљивији пример ту је сада Украјина. Западна пропаганда тврди да је ту земљу у конструктивном државном развоју спутавала Русија. То је обична лаж. Москва се труди да ојача своје савезнике како би имала партнере са којима заједнички може да изграђује моћну евроазијску зону, а не метиљаве сателите да мора да вуче на грбачи. То се види по помоћи коју је пружила државном јачању Белорусије или Казахстана. Слично се постављала и према Украјини, у којој је видела пожељног партнера и историјско-етничког сродника. Но, другачије је на Украјину гледао Запад. Желео је да она буде експлозивна направа на граници Руске Федерације и у том смислу је радио. Онда је наступио „дан Д“ када је дошло до дизања у ваздух украјинског провизоријума у контексту слојевитог похода Запада на Исток.

УРУШАВАЊЕ ДРЖАВЕ Стигосмо до свог случаја. Поново смо опако притиснути од стране ЕУ и САД да дајемо нове косовско-метохијске уступке, односно да попуштамо у вези са РС. Уз то нам се упорно намећу и реформе, кадрови, идеје – што све изнутра треба да нас ослаби (наравно, не значи да су све реформе контрапродуктивне). И где ћемо стићи ако у попуштању пређемо црвену линију? До „македонског синдрома“, који подразумева да се слушањем налога странаца дође до пристанка на статус државног провизоријума. Онда, пре или касније, неретко уследи македонски а можда чак и украјински сценарио, где се мешају „наранџасте револуције“, побуне, идентитетска ерозија, грађански ратови, сецесија.
Да ли нам то треба? Осим када се ради о представницима овдашње иностране „пете колоне“, одговор је засигурно – не! Али пут у пакао је неретко поплочан добрим намерама. У жељи да се избегне сукоб са светским моћницима или нешто добије од њих на економском плану – и то не само због својих себичних личнопартијских интереса већ и због нације – политичари мало-помало могу да пређу линију урушавања државе. У нади да ће бити боље или да ће трајно бити отклоњен притисак, да ће се те ово те оно, и пре него што нас нека болна експлозија отрезни, оде држава доврага.
Када се ради о словенско -православним земљама, понекада делује да је мање опасно бити непријатељ Запада него његов пријатељ. Прво је страшно али пружа неку шансу. Друго је налик купању дрогирањем отупелог несрећника у киселини која га постепено разједа. Ко сумња, нек има у виду да је и НАТО-ЕУ Бугарској наметнуто да се више не говори о „турском ропству“ већ о периоду „отоманске владавине“. То је допринос трансформацији те словенске државе у словенско-турски провизоријум. Можда неко некада пожели да приближи Бугарску Русији, па да лакше може да дође до њеног диригованог урушавања.

НАТО МИНИСТРИ? Све је тако, али рећи ће многи – зар можемо да се супротставимо Западу? Зар то није испразно маштање? Јесте, ако би се радило о фронталном судару. Није, ако се поступа промишљено и селективно. Важно је затезати и куповати време, односно не давати превелике уступке (одустајање од Дејтона, прихватање уласка Косова у ОУН, препуштање севера наше јужне покрајине, дистанцирање од Русије) и тражити нешто конкретно заузврат за попуштање на мање битним пољима. Ако се не жели велики сукоб са много јачима од себе, неизбежно је играње разних игара у духу западних флоскула о регионалним и ширим интеграцијама, вредносној (пре)оријентацији, економским реформама. Но, мора се бити јако вешт и опрезан да се на том клизавом тлу не падне или чак упадне у замку тоталне капитулације.
Њу за сада избегавамо. У делу патриотских кругова ствара се атмосфера да смо се одрекли виталних националних интереса али то се ипак није десило. Део смо опскурне евроинтегративне „шпанске серије“ у којој некако неретко делује да нам измиче Косово, однос са Русијом, Српска. Ипак, за сада избегавамо фаталан расплет. У вези са косовско-метохијским уступцима отишли смо даље него што је, по мом мишљењу, прихватљиво. Но, нисмо капитулирали. У вези са Русијом и Српском чврсто се држимо. И таман на основу свега тога помислим да смо ипак далеко од „македонског синдрома“, односно да чинимо шта реално можемо да очувамо државне интересе, онда се сетим државне небриге за демографску катастрофу са којом се суочавамо, као и занемаривања културно-идентитетске политике. Ако поводом Косова баш много више позитивног не можемо да урадимо, око поменутих питања можемо, а умногоме их препуштамо игноранцији или пак деловању антисрпских фактора. То је несхватљиво као и са тим повезана кадровска политика у многим областима. А каква је она пречесто, говоре информације да је током изјашњавања чланова владе о антисрпској сребреничкој резолуцији Лондона министарка Зорана Михајловић била против њеног одбацивања док су се министри Тасовац и Вербић (а неки извори тврде и Кори Удовички) поставили неутрално између одбране и разарања националних интереса.

ПУТ ОПСТАНКА У условима делимичне постмодерне окупације – када, с обзиром на нашу геополитичку локацију, Запад много зла може да нам учини – морамо да радимо много тога што нам није по вољи. Но, треба имати микроскопски осећај за меру и циркуску способност за балансирање. Само један корак је до националног суноврата. А кадрови који се узимају да би се евроатлантски вулкан утишао и који се могу контролисати у нормалним околностима – у неком тренутку реално је да постану опасни тројански коњи. То, и још много сличног, јесте елемент у заокруживању „македонског синдрома“, који и нама прети да се испољи у целокупном свом деструктивном обиму. Ма колико неко био персонално вешт, играч не може да превари глобални систем који нас ка томе гура. Стотину успеха једино одлаже суноврат а за њега је довољна једна велика грешка. Другачије ствари стоје ако отпочне изградња истинског система наше свестране националне одбране и консолидације. Крајње време је да кренемо тим путем јер куповина времена има смисла само у том случају. У противном, једино извесно је одлагање пропасти.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Objektivna Politika

    (nisam pročitao, pročitaću ceo tekst, vrlo poučan)

    „IMITACIONA DEMOKRATIJA“, a mogla bi se nazvati i „Nametnuta ili fabrikovana imitaciona demokratija“ (jer se nameće političkim pritiscima, sankcijama, ucenama, blokadama… za strateške interese velikih-agresorskih država. Nije na dobrovoljnoj bazi).

    Makedonija je jedna od država kojoj je nametnuta „imitaciona demokratija“ (zapadni-Nato-američki politički principi i standardi). Ona je prisiljena da prihvata tudju politiku koja ogromno šteti i preti stabilnosti i teritorijalnom integritetu i suverenitetu države. Na primer, Ohridski sporazum koji je ugradio albansku zajednucu (manjinu) u Ustav Makedonije kao autohtornog naroda koji dele Makedoniju sa Makedoncima, a na to nemaju prava jer imaju svoju matičnu državu.

    Zapad-EU ne vide i ne žele da vide političko-bezbednosni problem Makedonije, a to je delovanje višedecenijskog albanskog separatističkog šovinizma-fašizma (i kroz demografsku eksploziju) – radi otimanja teritorije (federalizaciju), kao na Kosovu?

    Jedan primer: Službovao sam u Skoplju i Kumanovu. U Kumanovu je decenijama zastupljeno zabrinjavajuće PERIFERNO ISELJAVANJE Makedonaca iz jedne polovine grada na drugu polovinu grad- prodaju kuće i imanja albancima većinom ispod cene (!)? – Albanci od pretežno periferijskog naseljavanja sada prešli centar- osvoili-albanizirali pola grada (to delovanje se konstantno širi pod pritiskom separatističke ideologije i strategije)?! U Divljem naselju gde su bili oružani sukobi policije sa teroristima albanci izgradili veliku džamiju sa dva minareta (da ne govorimo za džamijanje okolnih sela), imaju sva prava, i veća od makedonaca. Najveći krivci za to su Makedonci koji ništa ne preduzimaju da zaustave albanizaciju-islamizaciju (ni u medijskom ni u političkom smislu, a ni na terenu, kao Srbi na Kosovu)?!

    ZAŠTO Zapad-EU ignoriše suštinske političko-bezbednosne probleme ako hoće Balkan u integracije EU – nego fabrikuje i nameće štetnu politiku prema pravoslavnom narodu i potstiče islamizaciju Makedonije i Kosmeta?! Nastavak…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *