Почетна / Колумне / Куда води овај пут

Куда води овај пут

Драгомир Антонић 

Боље би нам било да у свету губимо и да нас не хвале, ако су ово резултати наших победа

У Пожеги у улици која се пре последњих промена звала Народног хероја Милорада Бонџулића, пре ранијих промена, Краља Петра, иначе су је сви одувек звали Добрињска, живела је Милева Богдановић. Ретко ју је ко знао под тим именом. Сви су је звали баба Којовица. Име Којовица су јој наденули по рано умрлом мужу, трговцу Коју. Бабом су је одмах прозвали. Без личних заслуга. Било је такво време.

ШТА ЋЕ БИТИ НА КРАЈУ Живела је у старој кући оријенталног стила. На велики доксат пело се уским дрвеним степеницама. На доксату је био велики сто прекривен белим чаршавом са везеним ивицама. Уз сто клупа са наслоном. Са доксата се улазило у дугачак ходник поплочан циглом тамноцрвене боје. Из ходника са обе стране, као и на његовом крају налазила су се врата тамнозелене боје иза којих су биле простране собе са ниском дрвеном таваницом. Собе су имале мале дрвене прозоре. У соби је одраслом човеку било пријатно у седећем положају. Деци је таваница била висока.

У суседству, у приземној кући са покривеним тремом, живела је њена исписница Рођа. И њено име је ретко ко знао. Није било потребе. Рано је остала без мужа. Рођа је била ситна и мирољубива, супротност високој и кочоперној Којовици.

[restrictedarea]

Рођа и Којовица су се свакодневно дружиле. Мање што су желеле. Више што није било других вршњака у Добрињској улици. Одлазиле су једна другој на кафу и старинске колаче. Чешће је Којовица утегнута у црну хаљину опасану појасом са великим пафтама, даром покојног мужа, одлазила Рођи него Рођа њој.

Уз кафу и колаче обавезна је прича. Ми, деца, приче нисмо слушали. Ко ће да слуша шта бабе причају. Неке смо чули, већину заборавили, али временом нека од тих прича искрсне из заборава и ненадано се појави, јасна као да је данас испричана. Једну сам запамтио.

Којовица: „Није мени жао што ћу да умрем, него што нећу знати шта ће да буде на крају?“ Рођа: „Богати, Којовице, биће оно исто што је било и на почетку.“ На Којовичино питање шта је било на почетку, Рођа би завршила кафу, устала и мрмљајући рекла: „Ако досад ниси научила шта је било и како ће се завршити, не вреди ти сад казивати.“ Којовица би се увредила. До следеће посете.

ПОБЕДА У ГОСТИМА На ову причу ме подсетила изјава премијера да је влада државе Србије свуда хваљена. Како се премијер врати с далеког пута или из Брисела, одмах саопшти како смо свуда похваљени. Свуда нас, тј. премијера и министре тапшу по рамену и поручују да са нашег пута не скренемо. „Не скрећи са пута“, одзвања више од седамдесет година. Од 1945/7453 па све до  2015/7523 постоји пут или утабана стаза с које Србин не сме скренути. Све се може, све се сме, али са пута скретања нема. Где тај пут тачно води? Где се завршава? Има ли краја? Нико не зна. Не уме ни да бекне. Још је горе што нико и не пита (Којовица је бар питала) има ли неког другог пута или је ово једини. Сви чекају да виде шта ће бити на крају. Оно, знају како се пут завршава али ипак би волели својим очима да виде. Нису им довољна туђа искуства, него би сопственом тинтаром да ударе у зид где су разбијене главе милиона, пре него што њихова страда. Док се чека одговор шта ће бити на крају, влада се понаша победнички. Побеђује у иностранству. У гостима. На сав глас објави победу, а потом стигне резолуција о Сребрници, тражење да се хапсе по Србији кривци за наводне злочине од пре две деценије, док се страни држављани осуђени за злочин над Србима пуштају из затвора. Да заборавимо на Косово и Метохију, Републику Српску. Да се одрекнемо Русије. Мислим, боље би нам било да у свету губимо и да нас не хвале, ако су нам ово резултати наших победа. На домаћем терену наша влада је успела оно што ником није пошло за руком. На планети, а камоли у региону. Извојевала је победу над сопственим народом! Победила је сељаке, учитеље, наставнике, официре, лекаре, запослене у дечјим вртићима, предузетнике, пензионере. Нису победили индустријске раднике, јер их нема. Непоражени су остали и уз победничку власт се сврстали: неолиберали, странци, амбасадори кинта-кунте, невладине организације, агенције за евроунијаћење и наравно, заштитник грађана! Баба Милева, ти си крај доживела. Ми ћемо свој тек видети.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *