Почетна / Друштво / Кораци од седам миља – ка Ватикану

Кораци од седам миља – ка Ватикану

Папа у Сарајеву, Степинац у календару

Пишу Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић
Као што се противканонским пристанком на учешће у радњама око канонизације „блаженог“ Алојзија шаље порука о спремности врха СПЦ да се одрекне национално-историјских „стереотипа“ о страдању Срба у НДХ, тако се поклоњењем папи Фрањи делегације СПЦ баш у Сарајеву, а нарочито садржајем Григоријевог обраћања римском понтифексу, у којем га назива чак и „пророком“, шаље недвосмислена порука о спремности да се прихвати ватиканска верзија историје ратних догађаја у бившој Југославији

Сабор СПЦ ове, 2015. године неће бити упамћен само по сменама владика него, пре свега, по приближавању Ватикану незабележеном у историји. У саопштењу Сабора истакнуто је како ће СПЦ отворити своју канцеларију при ЕУ у Бриселу (ако буде потребно, чак и уз помоћ државе Ватикан) а донета је и одлука да се формира комисија за изучавање питања Алојзија Степинца, кога ће папа Фрањо ускоро канонизовати као „универзалног свеца“ римокатолицизма. Одлука је донета после посете врху СПЦ коју је учинио кардинал Курт Кох, десна рука папе Фрање за екуменски дијалог. Она је, у најмању руку, чудна, јер је историјска истина о војном викару усташке војске и кривцу за прекрштавање 250 хиљада Срба одавно утврђена, а Ватикан има право да канонизује кога хоће – ми нисмо иста црква. Папе су за свеца прогласиле, између осталих, Јозафата Кунцевича, вођу украјинских унијата и убицу православних из 17. века; светац им је и Балагвера, оснивач „Опуса Деи“, као и „Хитлеров папа“ (израз Дејвида Корнвела ) Пије Дванаести. Садашњи курс врха СПЦ према Ватикану имао је логичну последицу: слање педесетчетворочлане делегације на челу с епископом захумско   -херцеговачким Григоријем на сусрет с папом Фрањом у Сарајеву.

 

ГЕОПОЛИТИКА ПАПИНОГ САРАЈЕВА Као што се противканонским пристанком на учешће у радњама око канонизације „блаженог“ Алојзија шаље порука о спремности врха СПЦ да се одрекне национално-историјских „стереотипа“ о страдању Срба у НДХ, тако се поклоњењем папи Фрањи делегације СПЦ баш у Сарајеву, а нарочито садржајем Григоријевог обраћања римском понтифексу, у којем га назива чак и „пророком“, шаље недвосмислена порука о спремности да се прихвати ватиканска верзија историје ратних догађаја у бившој Југославији. Искључивим навођењем, у име „напаћене земље“, домаће кривице за крваве догађаје, владика захумско-херцеговачки је амнестирао Ватикан за преседане признања противправних сецесија Словеније, Хрватске и БиХ, који су представљали покретаче за избијање грађанског рата у бившој Југославији. Реч је о преседанима који су доцније омогућили Бадинтеровој комисији да заузме правно неутемељен став о тзв. распаду СФРЈ. Владика Григорије је тако борбу српског народа за државност у оквирима Брозове Хрватске и БиХ ставио с оне стране ватиканског и Бадинтеровог правног виђења југословенске кризе. Отуда није случајно што он ниједном речју у свом обраћању папи није поменуо Републику Српску, већ само јединствену БиХ. Јер, Српска је за римског папу и деведесетих и данас побуњеничка шизматичка творевина, која ремети нови европски поредак. У светлу светскополитичке чињенице да је Ватикан признањем словеначке и хрватске сецесије послужио САД као инструмент за почетак разбијања послератног јалтско-потсдамског међународног система равнотеже снага, Григоријево сарајевско прећуткивање папске кривице представља и прворазредно забијање клипа у точкове геополитичким интересима Русије, на чију штету је деведесетих нарушен послератни међународни поредак.        Када је Светозар Маровић, негда челник Државне Заједнице Србије и Црне Горе, питао патријарха Павла да ли да позове папу у Београд, он му је рекао: „Господине Маровићу, нити сам ја црква, нити сте ви држава.“ Знао је да би посета папе који је викара усташке војске прогласио за свеца изазвала велике поделе у нашем друштву. Одлазак делегације СПЦ на ноге папи Фрањи за већину посматрача није израз куртоазије, него својеврсно поклоњење. Наравно да су, после тога, на видику дубље поделе у, ионако завађеном, српском национу, јер велики број православних Срба ово доживљава као чин сервилности недостојне народа којем припадају Новомученици јасеновачки.

[restrictedarea]

ШТА КАЖУ КАНОНИ?  Из православне богословске перспективе, римокатолицизам је папска јерес, то јест инославље, с којим Црква од Истока није у молитвеном општењу. Да римокатоличко новачење представља, речју Светог Марка Ефеског ‒ јерес („Латини нису само расколници него и јеретици“) тврдили су не само сви Оци Цркве од Истока после 1054. године већ и поједини западни сабори и учитељи Цркве, који су још пре 1054. подизали глас против самовољних папских интерполација у Символу вере, попут Светог папе Мартина у седмом веку и папе Јована Осмог у деветом веку.

Како је римокатолицизам од Светих отаца једногласно осуђен као јерес, онда се на римокатоличке светитеље примењује 9. правило Лаодикијског помесног сабора које забрањује православним хришћанима да на било који начин учествују у поштовању и прослављању јеретичких мученика и светитеља.

По речима најауторитативнијег нововековног српског каноничара, епископа Никодима (Милаша) „Црква не врши никакве спољашње јурисдикције наспрам других хришћанских вјероисповести, нити наспрам чланова тих вјероисповести“. Из овога происходи да учешће представника СПЦ у мешовитој комисији, а она је само карика у ланцу који ће довести до канонизације „блаженог“ Алојзија Степинца, представља прворазредни црквеноказнени преступ.

 

КО СЕ РАДУЈЕ КОМИСИЈИ? Да задатак комисије није некакво научно утврђивање историјске истине, већ post factum добијање сагласности СПЦ за канонизацију Степинца, потврђују речи утицајног екуменистичког теолога и медијског коментатора током папине посете Сарајеву, Драга Пилсела, да је „канонизација Степинца готова ствар за Ватикан“, али да је то „проглашење свецем стављено на чекање, јер се тражи удобровољавање српске стране“. Пилсел је за балканску испоставу „Ал Џазире“ изјавио да би за Хрвате било веома важно да Срби одустану од тврдњи да је у Јасеновцу страдало 700 хиљада људи, јер је у питању цифра од 83 хиљаде жртава (поред Срба, Јевреја и Рома ту су и „Хрвати комунисти“).     Вођа хрватских католика, кардинал Бозанић, 24. новембра 2015. организује скуп где ће се изнети докази да је Степинац „спасавао Србе“. Пилсел каже да је он прекрштавањем Срба желео да их спасе говорећи да после рата свако може да се врати својој вери и цркви. Ово је сасвим у складу с речима бискупа Јураја Језеринца, из године 2010:„Очекивање је да ће и они којима је он посебно помагао, међу осталима Јевреји, Срби и Словенци бити захвални на свему што је за њих учинио те да ће устати у одбрану истине.

 

ТОЛЕРАНЦИЈА КАО ДИЈАГНОЗА Основ за учешће СПЦ у „удобровољавању“ за прихватање Степинчеве канонизације нису канони Цркве, већ глобалистичко схватање толеранције, које, према увиду Олге Четверикове, треба да доведе до „разводњавања православног учења на свим нивоима (од догматике до етике)“. Оваква „догматска“ толеранција је категорија непозната Цркви и њеном праву. Међутим, овако испољена толеранција СА сабора СПЦ, мада нема додирних тачака са канонима, и те како има везе са улогом која је верским заједницама на простору бивше Југославије дата од стране глобалне псеудоелите, у оквиру пројекта стварања синкретистичке светске (анти)етике, без које, за поменутог Пилсела, „нема мира у свијету и мира међу религијама“.

 

„СВЕТИ“ АЛОЈЗИЈЕ – СРПСКА УЛАЗНИЦА ЗА ЕУ? Мешовита комисија о Степинцу се у потпуности уклапа у пројекат ослобађања религије од националног или, Пилселовом речју, „црква би требало да трансцендира нацију и сваки облик национализма“ као „сакралног лудила“. Екуменистички пројекат националног обезличавања балканских верских заједница, а пре свега СПЦ, претходних година је био између осталог потпомогнут и од стране Сорошеве Београдске отворене школе (БОШ). Кроз њене егзорцистичко-екуменистичке курсеве и симпозијуме пролазили су и поједини клирици СПЦ, показујући на делу спремност врха Српске цркве да се суочи са другачијим виђењем ближе и даље историје, у светлу „истине“ претходно октроисане од стране глобалних псеудоелита. На овим курсевима посебно је била запажена улога једног од садашњих епископа СПЦ, који се прославио тврдњом о „научно доказаном“ броју од 90 000 страдалих у Јасеновцу (или ту негде). Занимљиво је да је у дану папиног доласка у Сарајево, поменути Пилсел, такође учесник БОШ-курсева, изјавио како би Хрватима одговарала цифра за коју се залаже поменути српски епископ.

Да ће комисијом о Степинцу доминирати дух евроатлантског егзорцистичког пројекта истеривања из свести Срба сопственог аутентичног доживљаја историје, страдања и вере, потврђује став члана ове комисије, стручној јавности непознатог историчара Н. Кнежевића, да се недавно смењени епископ Филарет одликовао „деценијским националистичким иступима како за време ратних сукоба тако и после рата, нарочито последњим са додељивањем ордена Војиславу Шешељу“. Овим се анонимус Кнежевић пред ватиканским „мировним“ судијама јавно легитимисао, следећи хашку res iudicatu, да ће и његов суд о Степинцу бити лишен национално-историјских „стереотипа“, те да ће у складу са „религијом ослобођеном од националног“ и „блаженог“ Алојзија искључиво посматрати из ватиканске беатификоване визије „хришћанског“ мисионара и мученика прогоњеног од безбожне партизанске власти.

 

ИСТИНА ИЛИ „РЕГИОНАЛНА САРАДЊА“?       Чињеница да ће СПЦ о Степинцу разговарати са Хрватском бискупском конференцијом показује неколико битних ствари. Наиме, у строго централизованом устројству Ватикана Хрватска бискупска конференција нема никакву формално-правну надлежност у процесу канонизације Степинца, чиме се СПЦ јасно ставља до знања да њен став неће утицати на крајњу одлуку о канонизацији „блаженог“ Алојзија. Тиме овај тзв. дијалог постаје средство притиска на Српску цркву да по моделу Рамбујеа, а у име помирења на бившем југословенском простору, прихвати октроисану ултимативну „истину“. Јер појављивање с друге стране Хрватске бискупске конференције, а не папске курије, показује да се ови разговори по свом формату уклапају у категорију „регионалне сарадње“, на коју се, као „условом свих услова“, у процесу евроинтеграција Србија обавезала противуставним ССП. Стога се са уласком СПЦ у тзв. дијалог о Степинцу отварају још једна врата за противканонско мешање државе у послове Српске цркве. Да ће се „разговори“ о Степинцу оцењивати из угла српско-хрватске регионалне сарадње, потврђује и поменути члан мешовите комисије Н. Кнежевић: „Уколико заједнички став буде постигнут, то ће имати снажан утицај на учвршћивање односа Србије и Хрватске, јер међу верским заједницама влада можда и највећи јаз када је у питању интерпретација прошлости.“

Ако српска наука без одлагања и ситних калкулација не устане у одбрану националне историје, сва је прилика да ће мешовита комисија у име СПЦ пристати на европодобну, фризирану „истину“ о страдању православних Срба у НДХ, по узору на УДИ историографске памфлете, а у складу са Препорукама Савета Европе (нпр. бр. 1720) и тзв. Толедо -принципима ОЕБС да у стварима вере и историје ништа није апсолутно, осим вредности свуда присутне Европске конвенције о људским правима.

ШТА КАЖЕ ИСТОРИЈА? Канонизација Степинца је аболиција усташтвa, каже угледни српски научник, др Владимир Умељић. Јер, усташтво је борбени римокатолицизам, о чему је шеф полиције немачке Службе безбедности у извештају од 17. фебруара 1942. године писао СС-рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (рекавши да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300 хиљада Срба): „Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, који је с тим повезан /…/ доприносе такође у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора схватити да је Католичка црква, кроз своје мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, јер се она при спровођењу покатоличавања служила усташама. То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фанатично католички настројено /…/ Из тога се види да је хрватско-српско стање напетости и једна борба Католичке цркве против Православне цркве…“

Када су усташе, уз помоћ нациста и фашиста, Немачке и Италије, основали НДХ, Степинац се обраћа пастви: „Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала /…/А будући да ми познајемо мужеве који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“

Зато није нимало случајно да  је 27. септембра 1942. године на загребачком Каптолу откривена спомен-плоча на којој је стајало да су управо у седишту челника Хрватске бискупске конференције, пре Другог светског рата, „основане прве усташке борбене групе“.

А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред куријом: „ /…/ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској што бољи дојам.“

Усташки министар унутрашњих послова, др Андрија Артуковић, на фарсичном (али, ипак) суђењу 1986. године у Загребу, о надбискупу, члану усташког државног Сабора, сведочи: „Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек /…/ Рекао је: ‚Препусти то мени. Ја ћу то, као представник Католичке цркве, најбоље и у складу са својом савјешћу учинити.‘“

 

СРПСКИ ЕПИСКОПИ И НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ Како је Степинац чинио добро својој „екуменској браћи“, православнима? Усташе хапсе и тешко муче загребачког митрополита Доситеја. Од мучења, он нервно оболи, бива протеран у Србију, где у манастиру Ваведење подлеже последицама злостављања. Бањалучки епископ Платон је 5. маја 1941. године ухапшен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и, пре сахране, фотографисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене, а у ранама је нађена со. Сарајевски митрополит Петар је ухапшен 12. маја 1941. године, мучен и убијен. Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину. Усташе протерују преко триста и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља.

 

НИ ПРСТОМ МРДНУО … А у Србији? Ниједном католичком свештеном лицу, од бискупа Ујчића до обичних жупника, длака с главе није фалила. Нико на силу није прекрштаван. Ђакон Добривоје Каписазовић, близак сарадник митрополита скопског Јосифа, у својој књизи о човеку који је водио брод СПЦ у Другом светском рату, бележи: „Крајем 1941. године дошла је код митрополита Јосифа (као код заменика српског патријарха) једна делегација Словенаца који су нашли уточиште у Србији и изјавила жељу Словенаца да приме православну веру. Митрополит Јосиф је поразговарао са члановима делегације и на крају им очински саветовао да то питање оставе за крај рата, па ако остану при својој жељи – да приме православље. Јер ако би се сада покрстили, рекло би се да је то под неком присилом и да је Српска православна црква користила њихове прилике и тешку ситуацију; а он не жели да се икакав приговор учини Српској цркви.“

Ако се све ово зна, какав дијалог и какве су комисије могуће? Православни Срби ће презрети и заувек по злу памтити сваког оног ко се буде одрекао својих Светих новомученика у име „толеранције“, „суживота“ и других „ЕУ вреднота“ (нарочито ово У, латиницом).

[/restrictedarea]

СТЕПИНАЦ И ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ

Диана Будисављевић, која је спасавала српску децу од усташког ножа, у свом дневнику 3. децембра 1941. пише: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“ А 6. маја 1942: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју, успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“ 11. јула 1942. бележи: „Необично је тешко било осигурати смјештај за дјецу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата.“

4 коментара

  1. Zasto autori teksta,a koji se trude da nam skrenu paznju SA PRAVOM,na neke neuobicajene stvari u SPS…Papu nazivaju ,po hrvatskom FRANJA?
    On je Francisko (Francisco),TAKO SAM SEBE ZOVE…to mu je crkveno ime,NE RODJENO…jer je Argentinac,jer govori kastiljanskim jezikom(spanskim).
    Italijani ga zovu Francesko (Francesco),po svome…
    A inace Papa,potpisuje se latinskim imenom,sa Franciskus (Franciscus).
    Predsednik Nikolic ga jedini pravilno zove-PAPA FRANCISKO,kada se vratio sa inauguracije Pape.Jos verujem svojim usima…
    ZASTO SRBI,PA I ONI KOJI RAZMISLJAJU,PAPU NAZIVAJU HRVATSKIM JEZIKOM-PAPA FRANJA???

    Drugo,taj Argentinac je dobar covek,ne zato sto je svestenik,vec kao argentinski obicni covek.
    I njih,kao i nas bombarduju i okupiraju anglo-amerikanci…
    Od Folklanda do Ferizai-a (Urosevca),Englezi isto misle i rade.
    ENGLEZI BOMBARDUJU I OSVAJAJU.
    „Problem“ ovog coveka je sto je na celu ove „organizacije“.
    Vatikan je agresivan vise od islama,samo ima druge metode.
    Islam cuti dok nema treceniu ili polovinu stanovnistva u nekoj sredini…
    Vatikan(katolici),postaju agresivni i sa 2% katolika u nekoj sredini,recimo 2% Hrvata u nekom krajiskom mestu,kao sto je Drvar…ili nekom Vojvodjanskom mestu.
    ODMAH SU PRAVA TIH 2% KATOLIKA,UVEK GLAVNA TEMA!
    Vatikan je vanredno agresivan u Ukrajini,PROTIV RUSA.

    Srpska i ruska crkva jos nisu prihvatili Gregorijanski kalendar,a grcka,bugarska i rumunska jesu…
    Juce su mediji objavili da Vatikan trazi da mi slavimo Uskrs ISTOG DANA,naravno,KADA GA SLAVE KATOLICI A NE PRAVOSLAVCI.

    TO JE STRATESKI CILJ,DA SE SRBI I RUSI,PREVEDU U NJIHOVE „BLAGDANE“,da se nasa dece,za par decenija objektivno oosecaju katolicima…

    TO JE „PROMENA SVESTI“,MOZDA TO TADIC I OSTALI NISU NI SHVATILI…DA OSTANEMO HRISCANI,ALI DA POSTANEMO KATOLICI.
    Islam je agresivniji,brutalniji…ALI,Vatikan kombinuje „metode“,
    sa NATO tenkovima ubija gde moze…ali radi perfidnije,oni nastoje da pravoslavni vernik „ne oseti“ da je postao katolik…

    Konacno,zapad trazi kolaborante za svoju „misiju“,KAO SVOJE IZVRSIOCE,pa i u Srbiji,uvek ima „raspisan konkurs za popunu slobodnih radnih mesta“,za sledece „poslove“:
    -poslasticar,saradnik-izdajnik
    -politicar,saradnik-izdajnik
    -profesor,saradnik-izdajnik
    -pop,saradnik-izdajnik
    -pisac,saradnik-izdajnik
    -pekar,saradnik-izdajnik
    -policajac,saradnik-izdajnik…
    Broj „izvrsilaca“ NIJE LIMITIRAN…

    I NADJU IH!

    Trece,

  2. Dakle NE ovom i svakom drugom papi?
    Smatram da je to pogrešno.
    Ni jedan od dosadašnjih papa nije ni izbliza bio reformator i tako liberalnih shvatanja kao sadašnji. Razlika između sadašnjeg i 267. pape biće kao između neba i zemlje.
    Zašto je kontakt potreban, a da to bude jasno svima koji nisu slepi? Oni koji nisu slepi, znaju da je vrh SPC bio i ostao pod vrlo jakim uticajem vlasti. Javnim i tajnim.
    Ne navraća li premijer na skup Sinoda? Nije li bilo tako? Jeste, bilo je. Politika će nastavljati da usmerava SPC ka Evropi. Vrh SPC tome ne može da se odupre, a i zašto bi. Pa država, dozvolite, aparat nasilja i prinude, ućutkaće svakog u vrhu. Pronaći mu kopilad, bahanalije i tajne snimke perverzija i pokvarenjaštva. Skandali koje pratimo samo su vrh koji svi vide. Nema bogobojažljivih sveštenika asketa, SPC je, kao i Vatikan kompanija sa viskokim prihodima, ali mnogo manjeg formata. Nema posle Patrijarha Pavla više svetaca među vladikama. Da je Patrijah Pavle imao tavu mogućnost koja se sada ukazuje sa sadašnjim papom smatam da bi je iskoristio.
    A ko će da iskreno i otvoreno progovori o zločinima Hrvata sveštrnika u NDH ako ne ovaj papa?
    Opet o Franji. Zašto je sada ili nikad?
    Zato!
    Jer je papa likvidirao Gospu, stub hrvatstva i stub hrvatčenja uvek i na svakom mestu. Pratim to jer me to ohrabruje. Na tako nešto ne treba pljuvati. Hrvatska KC je svojim skandalima a posebno Gospom koja uspostavlja telepatski kontakt pre i posle popodne postala meki trbuh Vatikana. Želite li da diskreditujete Vatikan, samo ožežite po Kroatima biskupima, kardinalima, franjevcima, isusovcima… Bogat izbor. Samo pretpostavite krivicu, uprite prstom u ime i prezime i pretražite internet. Naći ćete za desetak minuta brda kompromitujućih činjenica. Ako ne pronađete to znači da nije navedena ili otkrivena krivica, skandal, sodomija…
    E takav koji želi da konsoloduje Vatikan, jer je Vatikan pred ogromnom i nepremostivom moralnom krizom a osipa im se članstvo vrtoglavom brzinom, takav papa Franja je sagovornik. Kao što nikada nije bio sagovornik papa Poljak, ljubitelj bombardovanja i ubijanja Srba.
    Franja je dobar izbor.
    O Stepincu.
    On je teži slučaj. Razumevanje svih okolnosti koje su ga pratile je, hm, veoma teško.
    On je Solunac. Wiki: “Степинац је био заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Одатле је успео да побегне и да се прикључи српској војсци као добровољац на Солунском фронту, где је остао до пролећа 1919. године, када је демобилисан у чину подпоручника”
    Bi li srpski podporučnik mogao da se suprotstavi Artukoviću, Kvaterniku, Budaku i da spreči ustaška klanja? Ne. Ono što se je moglo to je pokatoličenje (mnogi su nakon toga, svejedno, klani). Njegov branilac je na sudu bio dr. Ivo Politeo. Stepinac je jedino kod Pavelića mogao, što je i činio da posle velikih klanja Srba, Jevreja, Cigana, komunista-Hrvata i bolesnih ( svi oni su u NDH bili višak) da lupa šakom o sto i da govori da sa klanjima mora da se prestane. Stepincu su uštaše zaklale brata.
    ?
    Stepinac je naravno hrvatski nacional-šovinista. I to je istina.
    A za mržnju se danas ne dobija kazna, ona se samo zabranjuje. Nekad je ta mržnja pretstavljala krivicu.
    Naravno da bi svakom upućenijem u zbivanja u NDH papa mogao da uzvrati da je mnogo Srba bilo u vrhu ustaške vlasti, pa i na generalskim položajima. A posebno žalosno da je u Jasenovcu bilo i Srba, koljača svojih Srba. I Srpkinje koljači Srba nisu nepoznat pojam.
    I šta sad?
    A NOB bi se, u krajevima gde su zločini ustaša bili takvi da raspamećuju čak i one koji proučavaju Ajhmana i holkaust nad Jevrejima, razvijao mnogo povoljnije i efikasnije da nije bilo tesne saradnje ustaša i četnika (zaplenjena dokumenta četnička, ustaška, nemačka, italijanska, saveznička, fotografije…) i tada bi broj stradalih Srba bio, smatram, manji.
    Dakle, braćo moja patriotska, svakome je od nas pozadina manje više nečista, operimo svoje gaće da upiremo prstom u druge. A dugi su, ako je reč o Hrvatima, mnogo usranijih gaća. I ne samo to.
    Drugi, druga, protivnička, USTAŠKA STRANA, ONI SU ZLOČINCI, NEMA SPORA. ZLOČINCI!
    Pokušali su da pobegnu od pravde. Poneko je utekao.
    Ali povorka duga oko 50 kilometara je sačekana i LIKVIDIRANA pred Blajburgom. Uglavnom ustaša i civila njihovih pristalica. i oko 3-6 000 Srba i Crnogoraca četnika. Strdalih ustaša oko 35 000. Hrvati broje i do 660 000. To su naravno gluposti. To je bio MASAKR!
    Jedino sa ljotićevcima, nedićevcima, ruskim belogardejcima i USTAŠAMA nije bilo pregovora i nuđenja amestije kao što se je to nudilo četnicima koji nisu učestvovali u zločinima. Sa njima su se partizani borili do poslednjeg.
    Ako komentar bude objavljen čekam 5 dana da odgovorim na prve gnevne protiv-komentare ako su zasnovani na činjenicama.
    Samo ako preživim ovu karastrofalnu vrućinu.
    Predamnom su hiljade knjiga sa dokumentima pa izvol’te.
    Ime izabrano tek radi većeg broja onih koji će se javiti da podupru ne baš dovoljno jasne stavove u tekstu, a protiv pape Franje.
    Ja sam Srbin, kršten, nisam šovinista i levičar sam, ako ne smeta ovom listu levice.

  3. Да кренемо редом, скромност оправдава све?
    Францисканци, односно, фрањевци су у свету прихваћени као ред који пропагира скромност пре свега. Очигледно, Папа Френсис, Франциско илити Фрања има жарку жењу да пропагира умереност, чедност, опште помирење итд.
    Па зашто онда бира Сарајево пре Јасеновца? Бира Алојѕија Степинца пре свих оних мученика пострадалим по хрватским и немачким стратиштима? Има већу поруку од Вилија Бранта?
    Знаш ли ти несретни „Тито“ нешто о нечему што би се у ова несретна времена звало „командна одговорност“. Колико је Степинчевих свештеника било активно у кољачким јединицама багре усташке?
    Степинац није тежак случај. Можда је тежак Ватикану, али Србима није, а они добро знају зашто, што теби промиче. Једноставније, наброј бар пет Срба које је Степинац спасио… Ето проблема.
    И какве баљезгарије о Србима у врху усташке власти? То што ти покушаваш да изједначиш и минимализујеш, а посебно оправдаш, се коси са здравом памећу!
    Нисам Србин, крштен, левичар и јао усташама и свим осталим… вратићемо се, а тад нећемо оставити ствар на пола посла.

  4. Poštovani druže TEMPO
    Napre za samo Tebe i Tebi slične reči Dobrice Ćosića o kojima bi morao ili bar mogao da zazmisliš:
    „Mi Srbi lažemo da bi varali sami sebe, da tešimo druge, mi lažemo za oproštaj, mi lažemo da bi se borili protiv straha,
    lažemo da ohrabrujemo druge, lažemo da bi skrivali
    svoj i nečiji drugi jad. Laganje je oblik našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Mi lažemo na kreativan, maštovit i dosetljiv način”
    Ha! Reči “oca nacije”. Dobro, druže evo:
    O Srbima u NDH
    *član predsedništva Hrvatskog državnog sabora Nezavisne države Hrvatske bio je dr Savo Besarović, inače bliski prijatelj Ante Pavelića.
    *Visoke položaje u vojsci Nezavisne države Hrvatske imali su Srbi:
    *general Jovan Iskrić
    *general Mihajlo Lukić,
    *general Miroslav Opačić,
    *ustaški krilnik i general Dušan Palčić,
    *general Milan Desović,
    *zrakoplovni general Đuro Dragičević,
    *zrakoplovni general Milan Uzelac.
    Veoma je interesantno da su nakon rata skoro svi pomenuti Srbi generali generali u NDH prošli mnogo bolje od svih ostalih hrvatskih zločinaca te propale države.
    *General Đuro vitez Grujić osuđen je u Beogradu na smnrtnu kaznu i streljan je 24.septembra 1945 godine.
    *Jovan Iskrić je umro kao penzioner 1961 godine u Zagrebu.
    *Mihajlo Lukić je osuđen na deset godina zatvora, od čega je odležao pet godina, a dalja sudbina mu je nepoznata.
    *Dušan Palčić je umro kao penzioner 1963 godine u Zagrebu.
    *Milan Desović je bio osuđen na dvadeset godina robije, ali je zbog lošeg zdravlja pušten 1960 godine. Iste godine je umro u Zagrebu.
    *Zvonimir Strimaković je izdržao svih dvadeset godina robijašnice Stara Gradiška. Tvrdoglavo je odbijao da revidira stavove I pokaje se. Umro je 1974 godine u Zagrebu u 83 godini. Ha!Ha!
    *Milan Uzelac je bio u zatvoru oko dve godine, pa je navodno pušten sa dugogodišnje robije na intervenciju iz samih komunističkih vrhova. Umro je 1954 godine u Zagrebu.
    *Đuro Dragičević je pobegao u Austriju.
    *Fedor Dragojlov je pobegao i umro je 1961 godine u Buenos Airesu, Argentina.
    Pazi brate druže ovo
    *Srbin Marko Šarac. Koljač je bio ustaški tabornik u Tornju i Pakracu, a kasnije logornik u Pakracu. Čovek od poverenja pukovnika Maksa Luburića, u stvari njegova desna ruka za područje Pakraca, Lipika, odnosno Zapadne Slavonije. (Dane Pavlica, Stratišta oko Papuka i Psunja, Zavičajno udruženje Slavonaca, Beograd, 2007)
    Marko Šarac je streljan kao ratni zločinac 1946 godine zbog niza počinjenih masovnih zločina nad svojom braćom i sestrama Srbima i Srpkinjama u selima oko Pakraca. I dan danas ga se sjećaju poslijeratne generacije Srba i to ne samo onih iz Hrvatske, već čak i neki stariji Srbi koji žive u Australiji. (Izvini, druže je li Ti žao ovoga, pa on je pobogu Srbin)
    Ne bi bilo korektno ne spomenuti krvoločnu ustašicu Milku Obradović, Srpkinju koja se valjda „dokazivala“ pred kolegicnicama ustašicama u logoru Stara Gradiška, vršeći grozne zločine, a posebno s velikim uživanjem nad srpskom djecom i Srpkinjama.
    Po zlu je bio poznat i jasenovački koljač Mile Vasić, Srbin, koji je u tom logoru smrti sa posebnim zadovoljstvom klao i ubijao maljem baš svoje Srbe. Osim Vasića u Jasenovcu je goleme zločine napravila grupa srpskih Cigana (Roma) koje su ustaše pohvatale po Lici i dopremile u Jasenovac. Oni su se, međutim, nekako najpre izborili za pozicije grobara, a kasnije i egzekutora, odnosno koljača. Živeli su relativno slobodni, u selu Uštice koje se nalazilo na prostoru između Save i Une. Međutim, ni jedan od tih Cigana-pravoslavaca nije dočekao kraj rata. Ustaše su ih, kao neugodne svjedoke, sve pobile u aprilu 1945. godine.
    Opet o Stepincu
    Kažeš Једноставније, наброј бар пет Срба које је Степинац спасио… Ето проблема.
    Svi srbi koji su preživeli pokatoličenje su oni koje je ovaj Solunac spasao. Slažeš li se da
    su SVI SRBI BILI PREDVIĐENI ZA LIKVIDACIJU
    Jesu, druže moj, jesu Ko nije zaklan a bio je predmet za ubijanje
    Da tebi bude lakše nabroj barem jednog Srbina koga je Solunac Stepinac zaklao!
    I na kraju nešto što si ispravno naveo a što se zato što sam ustaše karakterisao kao najgore zločince samo podrazumeva u onome što govorim o ustašama
    Katolici sveštenici su bili listom za NDH i bili zločinci. Redom. Naravno. U pravu si ali ja to nisam kazao, zaboravio sam, beše vrućina juče
    Na kraju znaj da sam ove reči koje sada čitaš dao da najpre pročita moja sestra, lekar suševnih bolesti. Kazala mi je “Pazi, Tempo te navlači da počneš da braniš Stepinca.”
    Ne pada mi na pamet da branim Solunca.
    A sada lično. A vezano za ustaše. Moji ujaci, prvoborc,i bili su hapšeni 1948 i robijali na Golom otoku nevini, lažne optužbe. Ali zbog toga što su prepoznavali dojučerašnje ustaše kao svoje mučitelje, a to je složićeš se najveće poniženje, a bivši drugovi lažovi bili su im gori od samih ustaša PRIZNALI SU ONO ŠTO NISU UČINILI.
    Kontaš, druže moj? Moja rodbina bi mi oštro zamerila na detaljima. Toliko. Javi se, razbijamo predrasude.
    Ti nisi moj neprijatelj. Ni ja nisam ustaša. Naravno da je svako dobrodošao na forum Pečata ali ti, po spostvenom priznanju, nisi levičar. Mislim…
    Hm! Izvini na latinici, ako insistiraš pisaću ćirilicom, ako je to bezobrazluk.
    Vidim da su ti ustaše mrske. I meni su. Tebi možda zbog neke ratne tragedije, ako si mlađi želiš da sa njima poravnate računa Ti i Tebi slični Srbi, laki na obaraču. Ne branim. Slobodno. Ko preživi sa obe strane pričaće. Dosadne priče.
    Tvoj Drug TITO

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *