Изборна кућа од карата

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић
Прогноза се испоставила као тачна: од 23 милиона бирача из седам италијанских регија на гласање је изашло свега 51 одсто, тако да је мало фалило да се избори и пониште. Судећи по постизборним коментарима, морални победник је Грађанин Апстинент: разочаран, уморан и апатичан

Док се са шпанских улица и тргова орило „Подемос“ (Можемо) и славила победа „нове политике и нових људи“ окупљених око харизматичног лидера Пабла Иглесијаса, Италија се припремала за своје регионалне изборе, али, судећи по коментарима типа „Нон подемос“ (Не можемо), предизборна клима није одисала великим оптимизмом. Вероватно и због чињенице да су се на изборним листама опет појавили исти припадници „недодирљиве касте“ која већ годинама истим и до отужности познатим причама о „стезању каиша“ зарад „оздрављења буџета“ замајава бирачко тело, нудећи увек једно те исто – само „крв, зној и сузе“.
Доливање уља на ватру антиизборног расположења изазвао је податак да се на изборним листама опет налазе кандидати који су под истрагом због не баш безазлених кривичних дела: корупције, проневере милиона евра државног новца, као и блиских сусрета са злогласним напуљским камористичким кланом Казалези, па чак и због сексуалног злостављања малолетника…
Потенцијални бирачи опет су могли да присуствују драматичним ТВ спектаклима у којима се кандидати са супротним политичким програмима жестоко свађају, али је, за разлику од претходних година, овога пута забележен драстични пад гледаности, што је за неке политичке аналитичаре већ био добар знак да бирачке масе неће опет насести на добро опробани стари трик и, попут зомбија, кренути пут гласачких места наивно верујући да ће се у њиховом животу нешто променити ако изађу на изборе.
Прогноза се испоставила као тачна: од 23 милиона бирача из седам италијанских регија на гласање је изашло свега 51 одсто, тако да је мало фалило да се избори и пониште. Судећи по постизборним коментарима, морални победник је Грађанин Апстинент: разочаран, уморан и апатичан. Међутим, режимски и строго контролисани медији, који ово петпарачко позориште и одржавају у животу ‒ а публика већ годинама присуствује увек истим квазисвађама истих глумаца, лош одазив оправдавају лепим временом и продуженим викендом наглашавајући да се стандард очигледно побољшао чим половина бирача себи може да приушти лагодни боравак на мору или у планинама.
Званични победник избора, са 22 одсто освојених гласова, јесте владајућа Демократска странка, али премијер Ренци нема пуно разлога за оптимизам: у односу на прошлогодишње изборе изгубио је 2,5 милиона гласова, док су кандидати који су у трци за гувернерску фотељу победили у пет регија сви до једног симпатизери конзервативне партијске струје и љути противници његових „прогресивних реформи“.
Млади и амбициозни лидер Лиге за Север Матео Салвини искористио је народно незадовољство услед неконтролисане владине емиграционе политике и са изборним слоганом: „Италија за Италијане – странци напоље“ освојио 12,9 одсто бирачког поверења. Дан после избора на свом Фејсбук профилу написао је: „Куцнуо је час да премијер положи рачуне за катастрофу у коју је довео земљу; да најзад проговори о конкретним проблемима и ја сам спреман да се са њим јавно суочим, наравно када он престане да се игра на плејстејшну и да умишља да је Френк Андервуд из његове омиљене ТВ серије ‚Хаус оф кардс‘.“ Огласио се и премијер рекавши да се из поменуте ТВ серије може стећи солидно политичко образовање и да је она за њега неисцрпни рудник политичких идеја. Међутим, ситуација је постала трагикомична када се Ренцију писмено обратио енглески писац Мајкл Добс нагласивши да осећа моралну обавезу да га упозори да је његов роман, по којем је снимљена и истоимена америчка ТВ серија, искључиво једно забавно штиво, а никако политичка Библија и софистицирани курс из високе политике за озбиљне људе.
Велико изборно изненађење, и можда шансу да и Италија може да се нада неком свом Паблу Иглесијасу представља „Покрет пет звездица“ који се, истина, касно укључио у медијску изборну трку, али је, ипак, успео да освоји 19,6 одсто гласова. Наиме, лидер странке, познати италијански комичар Бепе Грило, коначно је схватио да у ситуацији када људи гладују његови вицеви и изношење „прљавог веша“ левих и десних припадника касте више није довољан мамац за потенцијалне бираче. Овога пута одлучио је да препусти изборну утакмицу младим људима, на челу са 36-годишњим Алесандром ди Батистом, познатијим као Диба, а они су још зимус у парламенту на себе скренули пажњу јавности својим конкретним идејама за конкретне проблеме осиромашеног плебса: одрекли су се две трећине посланичке плате од 16.000 евра у корист фонда за сиромашне, а сада предлажу да сваком незапосленом Италијану држава обезбеди доходак од 850 евра тако што ће се коначно скресати све привилегије „недодирљивих“. На интернет блоговима и друштвеним мрежама већ се могу приметити поруке типа: „Диба за премијера“, док он својим многобројним фановима поручује да је прошло време политичке дихотомије и поделе на „леве и десне“ јер се западна друштва данас деле на мали проценат оних супербогатих и све сиромашнији остатак. Или, преведено на левичарску терминологију, постоји подела између рада и капитала или још прецизније – између САД и њихових ЕУ колонија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *