Почетна / Свет / Из Вашингтона с љубављу

Из Вашингтона с љубављу

Како САД припремају проблеме Европи

Пише Зоран Милошевић
Политика Брисела према Москви није рационална и има неевропске корене. Како украјинска криза одмиче, све је јасније да она не значи само борбу Запада против Русије већ борбу САД против Европске уније, при чему ова последња добровољно „пуца себи у ноге“

САД играју на целој шаховској табли и свим фигурама. Нема тачке на планети где нису умешали прсте како би сачували глобалну хегемонију; Украјина није изузетак, него правило. Но, свет узвраћа на свој начин, а понајвише развијајући антиамеричко расположење, тј. мржњу према овој држави. На другој страни, ратови у Ираку и Авганистану показали су да САД не могу добити војним путем чак ни регионални рат, а камоли рат против Русије и Кине. Зато су развили доктрину „бесконтактног рата“, рат вођен туђим рукама. Овакав рат је много јефтинији, што значи да је могуће водити истовремено више њих.

 

ЕВРОПСКА ПОЗИЦИЈА Каква је позиција Европске уније у оваквој ситуацији?

Основни принципи америчке спољне политике на Старом континенту, формулисани почетком Хладног рата, састојали су се у контроли над Европом, успостављању контроле над Немачком и у недозвољавању Русији да уђе на овај простор. Тренутни задатак немачке канцеларке Ангеле Меркел је да сукоби Европу са Русијом, према порталу rus.ruvr.ru, што, изгледа, није далеко од истине. Наиме, према писању утицајног руског портала geo-politica.info, Меркелова је током боравка у Москви запретила Путину стварањем снажног антируског савеза и званичним проглашењем Руске Федерације за непријатеља Европске уније и САД. Да ли ће Запад начинити овај корак? За оне који се не сећају, потребно је подсетити на речи Викторије Нуланд да ће „САД отворити фронт са шест командних места у Европи против Русије“, те речи Џона Керија да је „Америка гарант мира у свету“. Другог гаранта нема, а ако га она не гарантује – мира неће ни бити, подсећа портал taotan.livejournal.com.

[restrictedarea]

Иако има потенцијал да буде један од важних геополитичких центара, Европа по правилу следи америчке интересе, иако су они често у супротности са њеним властитим. Најупечатљивији је пример Украјина. Победа у Украјини није остварена, али Американцима, који су далеко од Европе, то ништа не значи, јер ће терет пораза пребацити на Брисел. Но, према аналитичарима портала politrussia и voprosik, ту није крај. Уколико САД изгубе рат у Украјини, распалиће нови, и то у Европској унији, и тако ће она постати жртва сопствене кратковиде политике. Наиме, Америка због своје будућности неће дозволити да Западна Европа (Европска унија) уђе у састав велике Евроазије од Лисабона до Шангаја па због тога и жели да спали мост између Русије и Западне Европе. Русија је спремна за овакав развој догађаја, али Европска унија није, јер је САД посматрала као свог „верног савезника“. При чему се европски политичари понашају самоубилачки, идентично украјинским и балканским.

Индикаторе који указују на ову политику Сједињених Држава могуће је запазити у Македонији, на Космету, у Србији, БиХ. Балкан се показује као нестабилан, али то није случајно, јер је он место укрштања трију цивилизација, и згодан регион за отпочињање рата у целој Европи. Према аналитичарима портала politrussia, циљ постојања „независног албанског Косова“ јесте стварање фитиља који ће запалити Европу. Европска унија је током најновијих терористичких напада у БиХ и Македонији само следила САД и показало се да Брисел нема никаквих полуга утицаја на Балкану – све их је, што вољно што невољно, предао Американцима. Европска унија може само да седи и чека самилост од Америке и ништа више.

Следећи поуздан инструмент за обуздавање Брисела јесте Грчка. Дуг од неколико стотина милијарди евра кочи било какву жељу за политички самосталном Европском унијом, јер грчки дуг није само проблем ове државе већ целе Уније. Рушење грчке економије производи велику економску и политичку кризу у целој европској заједници, после које би од ње остали само парчићи, док се о економском расту не може ни говорити за дуги низ година. Поред тога, уколико би се „Грчка пустила низ воду“, цела Западна Европа и Балкан би се радикализовали и самоурушили (наравно, уз подршку САД).

Помоћ Русије Грчкој, преко неколико економских пројеката који су били толико добри да Атина није могла да их одбије, опструира Америка, тражећи од ове државе да откаже уговор о изградњи „Турског тока“ и прикључи се изградњи Трансјадранског гасовода који иде из Азербејџана. Атина се сагласила, али финансијски део није решен, тако да све још виси у ваздуху.

ПОЉСКА ПРЕТЊА Пољска је нови проблем за Европску унију, где је неочекивано победио опозициони кандидат Анджеј Дуда, лидер партије „Право и правда“. Све би било у реду да нема два „али“. Наиме, Дуда сматра да је Пољској неопходно да пронађе нове савезнике за супротстављање Русији и Немачкој, које, према његовим речима, „покушавају да искористе Варшаву за сопствене интересе и ‚поделе Пољску‘“. Другим речима, Дудини ставови минирају јединство Европске уније, јер ударају на Немачку. Такође, он се позитивно односи према слању пољске армије у Украјину да се бори против Руса, за шта су његови претходници већ створили услове.

Пољска је 27. маја 2015. године донела одлуку да повећа издатке за одбрану на два одсто БДП, што је обрадовало министра одбране Томаша Семоњака који је рекао: „Задовољан сам. Ово је један од најважнијих дана у мојој каријери и на овој функцији. Сада се наши расходи за одбрану налазе на препорученом НАТО нивоу.“ Пре тога Пољска је започела масовне војне вежбе, па је чак и 50 посланика Сејма (парламента) позвано на војну службу. Циљ вежбе: обучити армију и становништво да се заштите од руске агресије. Урађен је и документ од 860 страна који садржи планове, између осталог, и о евакуацији владе и чланова њихових породица на безбедна места (укупно 3 843 особе). Новац који је сада дат Министарству одбране омогућава нове војне вежбе, а већ се зна да ће  бити позвано 12 000 резервиста на додатну обуку. Заједно са њима вежбаће 10 000 војника из других НАТО држава. Планира се и раздавање униформи и оружја војним обвезницима, које ће држати код куће (једнако у градовима и селима). Социолог Јануш Чапински упозорава да међу пољском омладином расте незадовољство, и са њим политички екстремизам, те да ће после поделе оружја бити тешко очувати поредак.

Пољски пример следе прибалтичке државе. Литванија је већ изгласала закон (19. марта) којим поново враћа обавезни војни рок за омладину, док медији шире страх од напада Русије и сукоба, ударајући у ратне добоше и убеђујући становништво да постоји могућност да Русија не само нападне Европу него и да употреби нуклеарно оружје, од којега нема спаса. НАТО генерали у изјавама медијима чак са увереношћу тврде да ће Путин наредити употребу нуклеарног арсенала и у Украјини и у Западној Европи. Тиме се отвара и питање улоге украјинске кризе у америчко -европским односима.

 

ДИМЕНЗИЈЕ УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ Наиме, украјинска криза има, поред низа димензија, још једну, до сада потпуно занемарену: борбу САД и Европске уније. Научни сарадник салцбуршког Центра за европска истраживања Камран Гасанов за портал regnum.ru наводи да су марта 2014. године европски лидери схватили да санкције Русији, на којима су инсистирале САД, провоцирају нестабилност у Европи. Показало се, другим речима, да политика Брисела према Москви није рационална и да има неевропске корене. Како украјинска криза одмиче, све јасније се оцртава да она не значи само борбу Запада против Русије већ борбу САД против Европске уније, при чему ова последња добровољно „пуца себи у ноге“. Подаци речито говоре. Док је 2012. године Унија инвестирала у Русију 185,5 милијарди евра, 2014. године, после избијања украјинске кризе, инвестирано је три пута мање, свега 59,7 милијарди евра. Бечки универзитет економских истраживања прогнозира да ове, 2015. године, инвестиције неће бити веће од 30 милијарди евра.

Истовремено, истискујући европске компаније из Русије, Вашингтон је дао зелено светло својима да лагано преузму њихово место. На мети су енергетске компаније. Санкцијама САД удаљавају Европу од Русије у области енергетике, чиме рашчишћавају пут америчком нафтном капиталу да уђе у Русију. Први амерички гигант који је ушао на руско тржиште са 400 милијарди је „Eксон мобил“ који је потписао уговор са „Росњефтом“ о експлоатацији нафте у области Арктика, а то је само почетак, истиче поменути Гасанов. Због тога, он закључује: „Украјинска криза има сасвим друге циљеве од оних о којима говоре светски медији. То је најмање рат за демократију и територијалну целовитост земље. Украјина је заправо нова рунда у борби америчке пословне елите за нова нафтна тржишта. Средство те борбе је хладни рат између Европске уније и Русије.“ Другим речима, америчка геополитика је у борбу са Русијом убацила свог најјачег „боксера“. Како ће се „меч“ завршити, видеће се.

Оно што је за сада јасно јесте да на површину испливавају сва ограничења Европске уније, а посебно њен потчињени положај. Немачки „Шпигл“ имао је приступ документима која говоре да, када држава улази у НАТО, у обавези је да потпише и тајне анексе који САД-у омогућавају да смени владу уколико није довољно послушна, а све „ради очувања савезништва“. Такође, НАТО има „спискове за ликвидацију“ опасних европских политичара. Наиме, немачка полиција је дошла до НАТО докумената са именима припадника немачке Комунистичке партије (од 15 страна) и социјалдемократа (80 страна) које у случају „Х“ треба ликвидирати. Када се томе дода и изјава бившег заменика генералног секретара Уједињених нација Ханса Спонека, који је рекао да је НАТО више пута покушао да потчини и саме Уједињене нације, долази се до закључка да САД заиста желе да буду једини господар планете и не жале ни људских ни материјалних жртава да ово остваре, посебно ако се ради о животима тамо неких далеких Европљана.

Извесно је да су Европљани постали свесни како су у овој игри средство, али и да све може добити и нови ток. Наиме, Жак Левек, видевши како Русија успешно парира америчким потезима, поставља (за француски „Монд дипломатик“) питање: неће ли украјинска криза довести до рађања новог европског поретка? Јер, актуелна политика Брисела према Русији има „бумеранг ефекат“. На недавним изборима у неколико европских држава победили су евроскептици, тако да је романтичарска фаза евроинтеграција дефинитивно мртва. Поред тога, појављују се нови проблеми који ће наредних месеци још више ударити по Унији. Немачки новинар Бернд Ригерт („Дојче веле“) пише да ће то довести до „пуцања Европске уније по шавовима“; бројне државе незадовољне су нерешавањем кризе и њеним продубљивањем бесмисленим санкцијама према Русији, те траже да се политика мења. Интересантно је да је евроскептицизам доскора био привилегија партија са деснице, али сада и леве партије постају евроскептичне. За Немачку то значи да је буквално окружена таквим државама и владама, па мора да води кружну одбрану своје проамеричке политике.

 

ТРАНСАТЛАНТСКА ПУКОТИНА Ово је потврдио и Анатолиј Гаљчински, директор Националног института за стратешка истраживања Украјине, који је за председника своје земље урадио  анкету о геополитичком супарништву САД и Европе, а објављена је на порталу old.niss.gov.ua. У студији се каже, коришћењем метафоре француског новинара К. Деснуеса, да се „образује трансатлантска пукотина“ у монолитном западном свету последњих година. Пукотина није само идеолошка већ се одражава и на стратешко и војно партнерство. За Гаљчинског ово је закономерно, јер је резултат измењених економских потенцијала Европе и САД, али и реакција на тежњу САД да потчине цели свет, па тако и Европу. Питањем (не)јединства Америке и Европске уније бавили су се многи аналитичари и медији. Суштина је, како то истиче портал rusrand.ru, што Унија не жели рат у Европи, а САД то желе, пре свега у Украјини. Европска унија се невољно одазива америчким позивима да укаже војну помоћ овој држави (Меркелова је више пута изјавила да „војног решења за Украјину нема“). Притом, свако повећање броја америчких војника у Европи не значи само отклањање страха од Русије већ и нову, већу контролу Уније.

Иако већи број држава ЕУ отворено избегава да ратује за америчке интересе у Украјини, САД имају одређене адуте – тзв. „Нову Европу“: Пољску, Бугарску, Румунију и „појас мржње“ (БиХ, тзв. „Републику Косово“, Молдавију, Украјину, Грузију, Азербејџан и прибалтичке државе) расположен за све авантуре, па и војну. „Појас мржње“ су Американци стварали јавно на очи Европљана, а они нису реаговали…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *