Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 7. део / Прави Крцун

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

У завршном делу своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о Крцуновом ангажовању на привредном развоју Србије и Црне Горе, улози у Призренском процесу и последњим данима Слободана Пенезића Крцуна…

Крцун је још као министар унутрашњих послова и касније као председник Извршног већа Србије одржавао честе састанке са руководиоцима СДБ, који су били врло кратки, поучни и упозоравајући. Никада није иступао са догматских комунистичких позиција, него као велики државник на основама позитивних закона. У вези са тим многи су запамтили један састанак, на који су депешом у Београд позвани сви начелници унутрашњих послова Србије. Састанак је одржан, колико се сећам, средином 1960. године. Када се друштво сaкупило Крцун је рекао само следеће:

„Обавештен сам и проверио вест, да је један млади безобразник, припадник Удбе, малтретирао једног свештеника у Врању, који може да му буде деда, и чупао му бркове. Па и међеди поштују старије, а не људи. Зато сам наредио да се тај балави преступник ухапси, суспендује и преда на суд. Упозоравам вас, да ће тако проћи сваки преступник који уради тако нешто, а неће избећи казне и њихове старешине. Састанак је завршен, не дозвољавам никакву дискусију“.

Присутнима, од којих су многи путовали сву ноћ, уморни и неиспавани, није остало ништа друго, него да у чуду међу собом коментаришу: „Зар је реално да после овако напорног пута, саветовање траје свега пет минута?!’’.

То је био прави Крцун. Ко га је познавао, зна да је он тако поступио, пре свега, да би постигао озбиљан ефекат упозорења по тим и сличним грешкама.

[restrictedarea]

ПРИЗРЕНСКИ ПРОЦЕС ОСТАО ЈЕ ЕНИГМА Крцун није био склон да решава проблеме преко колена, посебно када се радило о кривицама људи, док се детаљно не испитају и размотре релевантни докази. Најбољи пример је тзв. Призренски процес 1956. године на Космету. Тада је откривена једна шпијунска група у селу Рогову, испод планине Паштрик, у непосредној близини албанске границе. На челу те групе био је Шани Хоџа. Они су одржавали везу са албанском агентуром, коју је предводио Сутки Хоџа, наш имигрант у Албанији. Он је пребегао као шеф Народне милиције из Драгаша, капетан по чину. У Албанији је одмах примљен у службу „Сигурими“ и био један од најактивнијих диверзаната, који су прелазили у нашу земљу, ради шпијунско-диверзантских задатака и врбовања људи за албанску шпијунажу.

И Сутки и Шани били су братанци Мехмеда Хоџе, тадашњег министра за рударство и енергетику у Влади Србије. На самом процесу сви оптужени признали су свој рад и везе са албанском шпијунажом, а главни оптужени је изјавио да су одржавали везе и са неколицином високих шиптарских руководилаца у нашој земљи, међу којима су поменули и Мехмеда Хоџу. Међутим, истрага против њих није покренута, осим за Нијазија Маљокуа, секретара Среског комитета КПЈ у Ораховцу. Маљоку је признао да је контактирао са том шпијунском групом и да је добио писмо од својих познаника, албанских партизана. Изјавио је да је био уцењен да сарађује, а ако не пристане страдаће му породица, која је остала у Албанији. Иначе, то је био један врло интелигентан човек, оцењиван као врло успешан руководилац.

Једном приликом, после завршеног Процеса, Крцун је у Приштини поставио питање мени и Гојку Меденици, који је био на одговорној дужности у СДБ, шта ми мислимо о Мехмеду Хоџи, да ли га је требало сменити са дужности министра, због тога што је помињан на суду и да ли ми верујемо да је то била истина.

Ја сам му одговорио да познајем Мехмеда као једног од најкултурнијих шиптарских руководилаца и да је једногласно изабран за председника првог Народноослободилачког одбора за Косово и Метохију у селу Бујану у ђаковичкој Малесији. Њему припада положај министра у Србији. То у Албанији не би био, а Енвер Хоџа му не би опростио што се везао за југословенску власт, него би страдао, као што су неки најистакнутији руководиоци у Албанији погубљени по наређењу Енвера Хоџе . Рекао сам да не верујем да је контактирао са албанском шпијунажом, јер је у ФНРЈ добио више него што се надао.

Крцун на то рече: „Марко и ја смо то разматрали и дошли до закључка да не постоји ниједан релевантан доказ о његовој кривици, а изјава једног затвореника је сумњиве природе. Поред тога, то се догађало пре шест-седам година, а за то протекло време нема никаквих доказа да су поменути функционери грешили. Зато смо тако одлучили, јер није пронађено ниједно писмо, а изјава ухапшеног и осуђеног шпијуна није релевантна као доказ на суду“.

 

СЛУЧАЈ ПРУГЕ БЕОГРАД – БАР После 1962. године Крцун је очигледно био у бојазни за будућност српског народа у југословенској држави!

Он, који се тако храбро борио за Југославију и братство свих народа и националних мањина, који је у току НОБ учествовао у одбрани земље од спољних и унутрашњих непријатеља – долази до сазнања да руководиоци неких република „окрећу ћурак“ и удаљавају се од југословенске идеје и синтезе, при чему оптужују Србију и Србе да вуку на супротну страну. То је код њега изазвало велики немир. Схватао је да то води растакању заједничке државе и да српски народ треба чвршће да се удружи и одбрани од те пошасти.

Ја се сећам како је Крцун градио и неговао братске односе са Црном Гором, што се нарочито уочавало док је на челу Аутономне Покрајине Космет био Ђоко Пајковић. И Ђоко и Крцун сматрали су да припадају истом народу, који живи у две републике а да су по националности Срби. Ђоко је био један виспрени и интелигентни руководилац, који је успешно решавао сукобе и гајио добре међунационалне односе на Космету. Док је он био на тој дужности, на територији Космета, после Дреничке побуне па до краја његовог мандата, значајнијих проблема и међусобних сукоба на међунационалном плану између Шиптара, Турака, Срба, Црногораца и других није било.

Што се тиче зближавања и грађења чвршћих веза две српске државе: Србије и Црне Горе, једном приликом у „Крцуновој осматрачници“ у Пећи, Крцун је категорички заступао мишљење, да због јединства у српству, Србија треба да буде спремна да Црној Гори испоручује житарице и да хлеб у Црној Гори не сме да буде скупљи, него у Србији. Такође, пошто је Црна Гора у дефициту са електричном енергијом, треба јој помоћи да изгради сопствене енергетске објекте и укључити је у прстен обједињеног електронског система.

Најтеже питање је било изградња пруге Београд-Бар, јер се одуговлачила годинама, иако је Тито у свом говору у Црној Гори 1959. године обећао завршетак њене изградње, као приоритетан задатак. Због опструкције Хрватске и Словеније, али и Босне и Херцеговине, то није остварено јер су тамошњи политичари сматрали да ће ова пруга бити конкуренција њиховим лукама у Плочама и Копру. Крцун је неколико пута интервенисао код Тита да изградња кризне деонице почне и уколико тако не буде да ће дати оставку, а онда мобилисати Србе од Београда до Улциња, да сопственим снагама изврше тај задатак. На жалост, тек после његове смрти је почела изградња ове значајне саобраћајнице и то тек када су Хрватска и Словенија добиле из савезног буџета средства за изградњу тунела испод планине Учке и неке деонице аутопута у Словенији до аустријске границе. Изградња пруге Београд – Бар се ипак отегла све до 1971. године када су финансирање овог пројекта преузеле Србија и Црна Гора и саме завршиле пругу која 1976. коначно отворена за редован саобраћај.

 

КРЦУН, ЛЕКА, ТИТО… Ранковић је волео Крцуна и поверавао му је многе државне задатке, јер је био сигуран у њега да ће их успешно спровести. Али је Лека, који је де факто био домаћин у ЦКСКЈ, био опседнут Партијом и Југославијом, као државном заједницом. За њега су то биле две светиње, према којима се није смело грешити. Нарочито је поштовао демократски централизам, као основни статутарни принцип у КПЈ. Лично је био скроман, а упорно се залагао за равноправне и јединствене односе свих комунистичких организација на територији Југославије. Као један од оснивача КПЈ, био је задужен за организационе и кадровске проблеме у рату, а по ослобођењу и за целокупну унутрашњу политику у земљи.

Позната је Крцунова изјава о Титу, када су били заједно у посети Шумадији, после сукоба са СССР-ом: „Ако дође до рата, ти се, друже Тито, држи и ослони на нас Србе, јер Срби никад нису издали доброг човека“.

Променио је то мишљење после 1962. године, јер је био убеђен да су се и код Тита десиле промене и да се све више залаже за интересе Хрватске и Словеније, а на штету економског напретка Србије.

Не треба занемарити да је Тито знатно касније, после злокобног Брионског пленума (јуна 1966.) одржао састанак са свим водећим личностима који су били на пленуму и изјавио: „Овај пленум је одлично завршен, али да је Крцун био жив, много теже би га спровели“.

 

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ КРЦУНОВИ Крцун је био добро информисан о активностима хрватског лобија у Београду, о уједињењу усташке и шиптарске сепаратистичке емиграције, као и о блиским везама хрватских и шиптарских политичара, нарочито између Владимира Бакарића и Фадиља Хоџе, који су заједно проводили годишње одморе у Бакарићевој вили на Хвару. Крцуну је било јасно да долазе црни дани за Југославију. Он је био убеђен да ће се у догледно време променити Устав и Југославија конфедерализовати, што ће довести до подела и разједињења, у којима ће највећу цену платити српски народ.

Пошто је, као председник владе Србије, све више наилазио на тешкоће и опструкције од извесног броја функционера у Федерацији, нарочито из две западне републике, које су оствариле блиску сарадњу са западно-европским земљама, Крцун је одлучио да искористи њихово искуство у спољнотрговинским односима.

На његову иницијативу, у Београду су формиране моћне извозне трговинске куће, као што су „Генералекспорт“, „Инекс“, „Прогрес“, „Морава“ филм и др. које су се убрзо ојачале и постале локомотиве привредног развоја. На њихово чело поставио је неколико пријатеља, у које је имао поверење, као на пример: Влада Вишњић, Аца Чизмић, Стево Опачић, Ратко Дражевић и други. Западне републике, боље рећи најутицајнији појединци који су се тиме бавили, убрзо су критички оценили ту оријентацију у Србији. Започет је жесток политички напад на Београд, да постаје центар менаџера и носиолаца финансијске моћи, који паразитски слабе економску моћ других и штете општејугословенском развоју. У ствари, њима је сметала конкуренција.

Крцун је те 1963. године одлучио да осети своје пријатеље и ратне другове у нашим амбасадама и конзулатима у Европи, који су му пружили доказе о спрези усташке и шиптарске емиграције те западних обавештајних служби као и да заједнички делују на плану распарчавања Југославије. На том путу се задржао десетак дана. По повратку је мање-више отворено о томе говорио по Београду својим пријатељима и познаницима.

Остала је непознаница да ли је о томе обавестио и Ранковића, али су те његове претпоставке препричаване по Београду, па су за њих чули и официри војне службе КОС. Они су о томе сачинили информацију за Врховног команданта и Председника Републике. На основу тога, Тито је наредио да се формира државно-партијска комисија и, ако се утврди да шири лажне информације и оптужбе и делује деструктивно, да се Крцун узме на партијску одговорност и казни. Када је то сазнао, Крцун је организовао дружење у излетишту „Трешња“ на Авали, на које је позвао своје ратне другове и блиске људе из српске СДБ, њих двадесетак. Тек на растанку им је рекао зашто их је , у ствари, позвао:

„Могу да вам саопштим да се против мене води истрага и да је формирана комисија која ради на томе. Вероватно ћу бити кажњен и по мени ће се пљувати по Београду. У томе не искључујем и многе од вас, јер је то познати комунистички принцип. Само сам убеђен да то неће прихватити мој друг Мандала ( Раденко Мандић ), а друге не знам.“

Затим је позвао Мандића да се са његовим колима врате у Београд.

Причао ми је Мандић како је Крцун желео да још сврате негде на кафу да још мало попричају, али поноћ је била прошла и ниједна кафана није радила. Позвао га је Крцун да оду у његов стан, да ће им његова супруга Зина скувати кафу, али Мандић није пристао, да не би у то доба узнемиравали Зину.

Ко зна које аманете је још хтео да му остави Крцун…

 

…ПОСЛЕ КРЦУНОВЕ СМРТИ Још док је био жив о Крцуну је донекле владало контроверзно мишљење и расположење. Срби су га обожавали и сматрали великим државником и заштитником српског народа, осим оних који су га сматрали главним кривцем за ликвидацију Равногорског покрета, на челу са Дражом Михаиловићем и одметничким бандама и њиховим заверама. Чак му је и Јован Веселинов, као први челник КПЈ Србије замерао да много србује, док су га неки интелектуалци и јавни радници из грађанске класе, тзв. салонски антикомунисти ( израз Бране Црнчевића ) оптуживали да су му крваве руке. Док је у Хрватској пропагирана мантра да је великосрпски националиста и противник привредног развоја Хрватске.

На Косову и Метохији неспорни лидер Шиптара Фадиљ Хоџа са којим сам читаву 1942. годину провео у илегалству, говорио је поводом Четвртог Брионског пленума да Ранковић није крив за неправедан однос према Шиптарима, него да је главни кривац Крцун.

Истина је следећа:

Тито се налазио у Брду код Крања, када је обавештен да је Крцун погинуо. Одмах је послао депешу да се Крцуново тело не излаже у аули скупштини Србије, него директно из капеле да се пребаци на гробље и да говор не држи на гробљу нико од прворазредних политичара. За говорника је одређен савезни чиновник Јанез Випотник.

Тог дана Тито је примио на Брду код Крања америчког министра одбране и приређено је раскошно весеље и теревенка све до зоре.

На Космету је код Шиптара смрт Крцунова изазвала одушевљење. На пример, Исмет Шаћири у то време председник ССРН Југославије, био је на путу од Приштине за Ђаковицу. Према исказу шофера Бранка Јанковића, када је преко радија у колима чуо вест о смрти Крцуновој, почео је да пева од Штимља до Ђаковице, тако свих 70 километара.

Поводом годишњице Крцунове погибије, лист „Недељни телеграф“ 11. XI 1998. године објавио је цртицу:

Зина Белић-Пенезић, партизанка, пореклом са Раба, затражила је пријем код Тита, после Брионског пленума и упутила једноставно питање: „Да ли је Крцун стварно погинуо у саобраћајној несрећи или је ликвидиран?“

Тито је одговорио да је „све то Марко (Александар Ранковић) њему сместио“.

Када је Зина то испричала својим пријатељима један је упитао: „Какве је наочаре носио Тито код тог сусрета?“

„Затамњене, а био је у белом оделу,“ одговорила је Зина.

‘’Онда је све јасно. Зна се ко је дао налог за ликвидацију“, одговори Крцунов пријатељ.

 

ЗАКЉУЧАК „Ја се не слажем да је неко дао налог за ликвидацију. У то ме је уверио Војкан Лукић, у то време министар унутрашњих послова СФРЈ, један од Крцунових обожавалаца и најближи друг, са којим сам се интензивно дружио 30 година.

На крају, морам рећи: бизарно је и несхватљиво како се у Србији заборављају њени горостаси, као што је био Слободан Пенезић-Крцун. Он јесте један од највећих српских државника XX века, у Србији.

Брисањем његовог имена са једне београдске улице, чим је промењен режим у Србији 5. октобра 2000. године, тај режим је показао своју недостојност и површност.

Нагађања и неверице о томе како је и зашто је Крцун погинуо трају до данас. Читавих педесет година разни људи на разне начине тумаче смрт овог српског великана. За оне који су га лично познавали, који су са њим ратовали и веровали у његове идеале, а којих је све мање међу живима, остао је у срцима и мислима оно што је био за живота.“

Kraj

[/restrictedarea]