Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 6. део / Афирмација албанске нације у Југославији – разјаривање сепаратизма

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ

У наставку своје исповести о Слободану Пенезићу Крцуну, Рајко Видачић, његов некадашњи сарадник и носилац Партизанске споменице 1941, за „Печат“ говори о Крцуновом ставу према растућем сепаратизму Албанаца на Космету, и активностима на његовом сузбијању, о Резолуцији Информбироа…

Крцун је у свакој прилици реално сагледавао и указивао да еуфорија тзв. афирмације албанске националности иде на штету српског народа у целини, а посебно на Косову и Метохији. Наступила је сепаратистичка помама и надобудност шиптарских кадрова, посебно снажно после измене Устава СФРЈ, односно одлуке југословенског политичког врха да националне мањине промене статус и постану народност, што значи народ. Новонастала албанска народност снажно је крочила у политичке токове у Србији. У складу с тим су и у СФРЈ, и у Републици Србији, уследиле велике политичке промене, посебно у сфери кадровске политике! Тако су одједном, на пример, у дипломатској служби у ССИП (Савезни секретаријат иностраних послова) устоличени нови руководиоци ‒ Албанци, који су, уз Словенце и Хрвате, водили главну реч. Памтим неке од бројних примера непоштовања основних правила понашања и одлучивања у дипломатској политици из тог времена, јер је за руководиоца персоналне службе ССИП дошао Албанац, који је одмах неколицину сународника поставио за амбасадоре и шефове генералних конзулата, без потребних квалификација.

Један од њих, амбасадор у Нигерији, највећој земљи Африке, која је претежно насељена исламским становништвом, написао је књигу о Албанцима, о њиховом пореклу, као најстаријем народу на Балкану, негирајући историјске чињенице и науку. А један од Албанаца, коме је понуђено место амбасадора, одбио је да иде у било коју земљу сем Турске. Сећам се и скандала када је генерални конзул у Канади – Албанац, напустио положај, понео сву поверљиву архиву и шифре и затражио азил у Америци, што је експресно и добио.

Слично се дешавало и у Савезном секретаријату унутрашњих послова (ССУП). У ЈНА је неколико генерала шиптарске народности добило чинове, иако су њихове биографије из времена окупације земље биле мутне и дискутабилне, а потиснути су или пензионисани заслужни Срби и Црногорци генерали, већином народни хероји. Око тог питања је избила афера, јер је у њихово име протестовао генерал Милоје Милојевић, који је у НОР био рекордер у броју рањавања. Његов протест ондашња врхушка је оценила и осудила као плод великосрпског национализма. Једино га је бранио Крцун.

[restrictedarea]

ПОКРЕТ ЗА ПРИПАЈАЊЕ АЛБАНИЈИ Продор албанског национализма дао је крила разним антијугословенским и антисрпским елементима шиптарске националности да појачају свој рад, јер су схватили да је дошао њихов тренутак. Тако је 1960‒1962 године откривена илегална организација „Покрет за припајање Албанији“. СДБ је дошла до сазнања да се ова организација добро умрежила на Космету, да има Статут и Програм, који се прорађују на илегалним скуповима, и да има јако упориште  посебно међу школском омладином, просветним радницима, али и у свим другим социјалним слојевима. СДБ је најпре открила Комитет у Пећи, на чијем је челу био просветни радник Рамадан Шаља, а потом и Комитет у Приштини и установила да је главни организатор на читавој територији Покрајине Адем Демаћи, који је и раније осуђиван због организовања илегалних проалбанских организација на вишегодишње казне затвора. С тим је Крцун био упознат.

На Космет су онда дошли он и Војкан Лукић, тадашњи министар унутрашњих послова СФРЈ, првоборац, родом из села Суботице у Тамнави, иначе правник и један од најбољих и најспособнијих контраобавештајаца у СДБ. Када се упознао са разгранатошћу ове организације, одлучио је да се одмах приступи ликвидацији и похапсе сви њени актери, за које су били прикупљени релевантни и непобитни докази о кривичној одговорности. Лукић је Крцуну, као председнику Извршног већа Србије, изнео податке о том проблему и тражио мишљење о одлуци да се процесуира овај очигледно антидржавни покрет. Крцун се сложио са одлуком, али је упозорио да не би требало да се иде превише у ширину, да се не суди свима који су се учланили у ту организацију, јер може бити да су многи од њих индоктринирани и заведени. А кад би их све извели на суд, то би штетно одјекнуло по наш углед и државне интересе у Европи, јер тамо једва чекају да нашу земљу компромитују, ширећи мантру о кршењу људских права у међунационалним односима. Крцун је био изричит да се процесуирају само главни организатори, а остали да се упозоре и да се обавежу да ће бити лојални грађани Србије. Тако је одлучено да се на судским процесима у Приштини и Пећи оптужи само 49 вођа те завереничке организације. У Приштини је на челу групе осуђених био незаобилазни Адем Демаћи, а у Пећи Рамадан Шаља.

Ипак, већина процесуираних, иако је признала рад у илегалној организацији, није испољила кајање. Када је, на пример, Војкан Лукић обишао затвор у Пећи, упитао је једног оптуженог у самици зашто се укључио у рад ове непријатељске организације. Овај му је одлучно одговорио:

„Ја се борим за слободу свог народа, јер по марксистичкој науци, сваки народ има право на самоопредељење. То право је дато свим народима у Југославији, само није нама Албанцима. Србија је анектирала Космет. То и ви признајете и то сте јавно објавили у књизи која је изашла поводом десетогодишњице те анексије, а може се наћи у свим библиотекама на албанском језику.“

Лукић је затражио књигу и уверио се да је посвећена десетогодишњици Одлуке о прикључењу Косова и Метохије Србији, коју је донела Скупштина Области 1946. године у Призрену. Али, у преводу на албански језик „прикључење“ је преведено као „анектирање“. Тобоже, у албанском језику нема речи „прикључење“ и за њу је најадекватнији израз „анектирање“.

Зашто то истичем? Зато што је аутор тога превода био исти онај који је тако редиговао и чувену Бујанску резолуцију, приликом избора НОО Косова и Метохије 1. јануара 1944. године на територији Албаније.

РАЗЈАРИВАЊЕ СЕПАРАТИЗМА Адем Демаћи, челник и идеолог шиптарског сепаратизма, више пута осуђиван због организовања илегалних проалбанских организација, са најдужим затворским стажом политичког затвореника у Европи, овом приликом на саслушању изјавио је да је у затвору у Забели био заједно са дисидентом Михајлом Михајловим (1934‒2010) и да га је он подстрекивао да се Албанци изборе да постану народ, да би добили право на опредељење до отцепљења по марксистичкој науци, јер то право као национална мањина немају. То им је и успело марта 1959. године.

Тада су отворена врата свим јуришницима проалбанског сепаратистичког покрета да остваре свој циљ. Тада почиње масовно и драматично протеривање Срба и Црногораца са Космета, организовано институционално и појединачно, успостављањем блиских веза са Албанијом, набавком албанских уџбеника за Универзитет у Приштини и довођењем професора из Тиране, од којих су неки одбијали да одрже предавање, уколико је на зиду висила Титова слика… На отворене антисрпске непријатељске провокације одговорни политичари и актери албанске националности уопште нису реаговали, док су одговорни званичници Срби и Црногорци ћутали из страха да их не прогласе шовинистима. Једино је избио сукоб на међунационалној основи између студената Срба и Црногораца, с једне, и Албанаца, с друге стране, на Приштинском универзитету. Тада су Срби и Црногорци проглашени шовинистима, окривљени као изазивачи сукоба на бази великосрпског опредељења.

Тих година је на Космету вршена јака пропаганда да на Београдском универзитету Шиптари студенти нису добродошли и да су због тога, наводно, приморани да иду у Загреб и Љубљану на постдипломске студије. Шиптарски професори са Приштинског универзитета масовно су кренули у Љубљану и Загреб да тамо бране своје докторске дисертације. Први Шиптари који су отуда донели своја докторска звања били су биолог Дервиш Рожаја и географ Марк Краснићи, и својим деловањем потом заслужили високо место међу најзнаменитијим шиптарским сепаратистима.

Краснићи је, иначе, био познат као симпатизер италијанског окупатора и фашиста у току Другог светског рата, а радио је као секретар у једној општини у Метохији. У Љубљани му је ментор био професор, познат као клерофашиста. Одбранио је докторат са великом помпом, као што је бивало и са многим следећим докторатима Албанаца са Космета.

Краснићи је бранио тезу „Друштвеноекономске промене на Косову и Метохији после Другог светског рата“. Имао сам прилику да видим тај галиматијас нетачних података, који су били основ за остварење сепаратистичких циљева. У обради теме није било ни помена Срба и Црногораца, као да их на Космету никад није било.

СЛУЧАЈ НАРОДНОГ ХЕРОЈА, ГЕНЕРАЛА ЧЕДА МИЈОВИЋА Сукоб СССР са КПЈ и Југославијом, интензивиран Резолуцијом Информбироа, Крцун је, пре свега, схватао као међудржавни сукоб због намере ограничавања суверенитета и независности наше земље. Како се сукоб заоштравао, од свих источноевропских земаља које су следиле стаљинистички курс и намере према нашој земљи најактивнија је била Албанија Енвера Хоџе, која је поред бесомучне пропаганде предузимала и јаку шпијунско-диверзантску активност према нашој земљи. Крцун је ту опасност реално сагледавао и предузимао адекватне мере да се та опасност сузбије и онемогући. Запамтили смо један његов говор 1949. године, у Призрену, поред осталог и зато што је ово рекао:

„Срамни напад на нашу земљу од стране Стаљина и његових трабаната је највећа срамота, јер је управо наша земља у рату створила најјачи антифашистички партизански покрет у Европи, као помоћ СССР-у, који је био у највећој опасности, да се одбрани од Хитлерове агресије и, уместо захвалности, њихово руководство жели наше уништење. Али, треба да знају: када је руски Вањка чувао татарска стада по руским степама и када је робовао Татарима, у овом царском Призрену српски цар је у то време писао и објавио најбољи закон у Европи.“

И Жарко Веселинов је после обнародовања Резолуције Информбироа у Приштини одржао састанак са политичким активом Области. Присуствовали су сви секретари среских комитета КП, руководиоци среских центара ОЗНЕ, чланови Обласног комитета и руководиоци друштвених организација. После излагања Веселинова настала је дискусија. По одлучности и карактеристичној духовитости истакао се Чедо Мијовић, функционер у Одељењу ОЗНЕ за Космет, предратни дипломирани правник, предратни члан Обласног комитета Комунистичке партије Југославије, прошао је и робијање у Лепоглави, народни херој, веома популаран и омиљен човек и код Срба и Црногораца, али и других народности у Области. Једном речју: ЛЕГЕНДА!

Он је у ствари подржао став КПЈ речима: „Изненађује ме став СКПБ (Свесавезна комунистичка партија бољшевика) коју смо ми комунисти поштовали и називали својом мајком, а у народу има једна изрека која гласи: ‚И ако си мајка, покриј се‘…“

После састанка Мијовић се, по обичају, нађе у кафани са друштвом, које се интересовало о чему се расправљало на састанку и Чедо им је у свом стилу описао и поновио шта је он говорио. Неко је схватио да он жали што је дошло до сукоба, јер је склон да верује у непогрешивост СКПБ, па је о томе написао белешку и послао је Крцуну. Крцун нареди да Чедо дође код њега у Београд. Најпре га упита када је примљен у КПЈ. (Чедо је примљен 1934. године на Београдском универзитету, и ређао је друге податке из своје пребогате револуционарне биографије…) Потом Крцун пита и шта му то није јасно у нашем сукобу са СССР. Чедо понови шта је рекао на састанку, а Крцун ће: „Па ни мени није то јасно, али да ли је теби јасно да ми треба да очувамо ову нашу земљу, њен суверенитет и интегритет?“ Чедо одговори: „Не да ми је јасно, него сам увек спреман да се за њену слободу и независност жртвујем и положим свој живот.“

Састанак је завршен тако што је Крцун поверио Мијовићу једну деликатну и поверљиву дужност: унапредио га је за шефа Обавештајне службе према Албанији, дао му три обавештајна пункта: у Охриду, Ђаковици и Титограду, са потребним бројем обавештајаца. Ставио му је на располагање авион и пилота. Први задатак је био да обавештајно утврди да ли има и колико совјетских тајних снага у Албанији. То је интересовало маршала Тита, јер је био убеђен да ће Руси, ако одлуче да изврше агресију на нашу земљу, то учинити из Албаније, пошто су знали да би имали подршку и помоћ црногорског народа, који би се одмах дигао на устанак, јер су Црногорци кроз своју историју традиционално чврсто повезани са Русима.

Тако се завршио овај дијалог са Крцуном. Уместо да буде кажњен, по нечијем очекивању, Чедо је добио унапређење. И вратио се авионом у Приштину. Такве одлуке личе на Крцуна Пенезића.

Чедо Мијовић је, иначе, одлично обавио тај задатак, а касније је напредовао у СДБЈ (Служба државне безбедности Југославије). Пензионисан је као генерал Народне милиције, односно командант НМ ФНРЈ. Као пензионер живео је још дуго у Београду, највише на свом сплаву у Гроцкој, увређен и понижен од шиптарске врхушке, која га је на основу лажних оптужби оклеветала као шовинисту и грешника према Албанцима и Албанији. Он то свакако није био. За разлику од готово свих, одлично је знао шиптарски језик и имао велики број истинских пријатеља Шиптара и Турака, а о Србима да и не говорим. Умро је у Београду 1999. године.

КРЦУН И ОПОЗИЦИЈА О Крцуну се после његове смрти у јавности ширила фама да је у Служби безбедности био суров и склон претераној репресији, што није тачно. Ја знам да је многе људе заштитио, када су му се жалили и тражили помоћ од њега да им помогне око извесних лажних оптужби и сумњичења. Али, када су му се обратила два истакнута политичара из источне Србије, осумњичени да су у вези са већом групом руководећих људи тог региона који су се изјаснили за линију Коминформа, Крцун их је примио, поразговарао са њима и испратио их речима: „Вратите се ви у завичај и на делу у политичком раду докажите да није тачно то за шта вас оптужују.“

О њему је остало неколико записа сабораца, књижевника, новинара. Међу њима је и Драгољуб Јовановић, који је написао књигу „Медаљони“, где стоји: „Крцун је био и мед и отров. Када сам му се жалио, када су ме комунисти оптужили у српском парламенту, код њега сам наишао на разумевање.“

А Борислава Михајловића Михиза често цитирају о томе како је Крцуну у стану једног пријатеља у Београду приговорио да „има крваве руке до лаката“. Он му је то потврдио опет у свом стилу: „Не до лаката, бре, него до рамена“, а потом га својим колима одвезао до куће. Наравно да је Крцун знао ко је Михиз и како та група врхунских српских интелектуалаца на својим састанцима у чувеној Симиној 9 у Београду критикује власт и владаре. Али их је сматрао српским родољубима, који не раде против српског народа. И није према њима предузимао никакве мере прогона. Напротив, оцењивао је да они теже томе да се смањи бирократска аутархија у врховној власти у Београду и да се уведе демократскији систем владавине. По њему, они нису ништа радили нити заговарали активности против Србије и Српства у ФНРЈ, што је за њега било битно и најважније! А по ондашњој пракси, по Закону о кривичном поступку, ако би то дошло до јавног тужиоца, био би покренут кривични поступак.

КРЦУН И ШИПТАРИ Када се на једном састанку повела расправа о стању на Косову и Метохији и било говора о томе да Крцуна оптужују за неправедан однос према Шиптарима, он је одговорио:

„Знам да мене тамо сматрају шиптарождерцем и мисле да их мрзим. То није тачно. Ја само тражим да буду лојални према својој држави у којој живе. А то је Србија.“

Исти однос имао је и према другим националним мањинама. А међу Шиптарима је имао блиске пријатеље, као што су били Аљуш Гаши, Мехмед Хоџа и Али Шукрија.

Мехмеда Хоџу је одбранио од оптужби у Призренском процесу, јер је проценио да нема уверљивих разлога за оптужбу. И оставио га на месту министра у његовој влади. А што се тиче Аљуша Гашија, једног од најинтелигентнијих Шиптара, на Крцуновој сахрани није било човека који је више плакао и жалио од њега.

 

Наставиће се…

[/restrictedarea]