Aлександар Вулин, министар у влади Србије, наљутио је Хрвате и понекога у Србији, зато што је злочинцима, који и сами признају да су злочинци, рекао да јесу злочинци. Нешто у свему томе очигледно није како треба, а оно што понајвише није како треба јесте процес утврђивања истине и помирења на Западном Балкану, како га виде они који би тим процесом, због сопствене користи, желели да управљају.
Гнев свеколике хрватске и, рекло би се, прохрватског дела српске јавности, Вулин је на себе навукао зато што је, пред костима мученика које су хрватске усташе 1941. године убиле у Јадовну, на месту на којем то што је речено и мора да буде речено јер ништа друго и не би имало смисла, изговорио једну историјску истину и једно логично запажање: да је хрватски надбискуп Алојзије Степинац био врховни викар усташке, хрватске, војске Анте Павелића, и да се не могу исти венци полагати пред усташама и пред жртвама усташа.
Ова Вулинова изјава, оценила је Загребачка надбискупија поносна на свог Блаженика Степинца, за Хрвате је понижавајућа. И то је потпуно тачно. Истина за Хрвате јесте понижавајућа. Баш зато, вербални напади и изливи гнева који су уследили били су само ad hominem напади на Александра Вулина да је непристојан, неваспитан, да је његов иступ био „четнички“… а не оспоравање онога што је пред Шарановом јамом Вулин изговорио.
Важнија од хрватске љутње на истину, међутим, била је реакција председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, зато што је и нехотице открила на чему утврђивање истине и помирење у региону заправо треба да почивају, и уопште, на чему треба да се заснива пут Србије ка Европској унији.
„Вулин је заправо проблем премијера Вучића, који мора да одлучи куда иде“, поручила је Грабар Китаровић, и истакла да се „с људима као што је Вулин не може ући у заједницу ослобођених, уљуђених демократских држава као што је ЕУ“.
Шта нам је хрватска председница овиме поручила? Поручила је да се истина и помирење по мери ЕУ и њеног прекоокеанског патрона не могу градити на истини. Срби, ако хоће да се помире са суседима и тако помирени оду у Европу, могу да се помире и да оду само ако своје жртве забораве јер је то, ваљда, уљуђено и демократски, и ако на себе навуку кривицу геноцидности као што то предлажу Британци са својом резолуцијом о Сребреници. Другим речима, пут Србије у Европску унију води преко заборава, прећуткивања и подметања. Треба ли нам такав пут?
