Империја се не извињ ава

Британци и геноцид, или прилог за британске уџбенике из историје

Пише Филип Родић

Британци, који својим предлогом резолуције о Сребреници поред осталог захтевају да овај догађај уђе у светске уџбенике као пример геноцида, починили су толико бројне и обимне злочине против човечности и геноциде да се поставља питање зашто њих не ставе у своје уџбенике, ако им је већ стало да се те ствари не понављају

Датум ослобађања нацистичког логора Аушвиц, 27. јануар 1945, од 2001. се у Великој Британији обележава као Дан сећања на жртве Холокауста и, свеобухватније, као дан свих оних који су били жртве геноцидних акција током протеклог века. Да ће овај датум имати шири значај, најавио је још тадашњи британски премијер Тони Блер одговарајући у јуну 1999. године на парламентарни захтев да се он озваничи. „Одлучан сам да обезбедим да се ужасни злочини против човечности почињени током Холокауста никада не забораве. Етничко чишћење и убијање у Европи последњих недеља представља снажно упозорење да треба бити на опрезу“, рекао је Блер тада. Ова његова изјава шаље двоструку поруку. Осим тога да је и на Косову почињен геноцид, јасно је рекао да треба бити „на опрезу“ и, уколико је то неопходно, оружјем заштитити недужни народ. Како изгледа та заштита недужног народа, нажалост смо могли да видимо много пута од тада.

У овом случају, много је занимљивија трећа порука коју је послао Блер а слали су је и многи његови сународници и пре и после њега – да треба обележавати и памтити злочине које су починили други народи, било да се ради о Немцима или Србима, али не и своје. Постављањем Британије у овај положај у односу на дела геноцида имплицира се да нема потребе да се ова земља позабави самокритиком. Не морамо ићи предалеко у историју и присећати се да је сама енглеска држава заснована на геноцидном насиљу против унутрашњих непријатеља (као што је масакр Јевреја у Јорку 1190, или Кромвелов покољ ирских цивила 1649‒1650).

[restrictedarea]

ГЕНОЦИДНИ МОМЕНТИ Прегршт примера стравичних британских злочина којима Лондон не жели да се бави, а  Лав Троцки их је својевремено назвао „историјом насилних промена које је британска владајућа класа начинила у животу других нација“. Британска колонизација „новог света“, на пример, обележена је оним што историчар Дирк Моузис назива „геноцидним моментима“. Колонизација Северне Америке и Аустралије генерално је била обележена насилним расељавањем аутохтоног становништва и геноцидни масакри били су врло уобичајена ствар. Чињеница да су велики број индијанских домородаца у Северној Америци бескрупулозно побили, између осталог и ширењем заразних великих богиња, углавном је добро позната, али мало се зна о томе да су, на пример, Британци ти који су на овај континент донели праксу скалпирања, а она се обично приписује „индијанским дивљацима“. Управо је обрнуто – Индијанци су почели да скалпирају беле досељенике из освете због оскврнављених тела својих сународника којима је скидана кожа са главе да би се од британских власти добила обећана награда. Чак је и једна од британских „колонијалних хероина“, Хана Дастин, прва жена којој је у Америци подигнут споменик, представљена како у једној руци држи секиру, а у другој свежањ скалпова. Подвиг због којег се слави јесте да је побегла из индијанског заробљеништва тако што је током ноћи, у сну, убила десет Индијанаца међу којима је било шесторо деце. Број индијанских жртава на северноамеричком континенту процењује се између 15 и 100 милиона људи.

Слично се поновило и у Аустралији где су први британски колонисти стигли 1803, а први покољ домородаца се догодио већ наредне године. Британски затвореници који су на овај континент слани на издржавање казне ангажовани су 1829. да лове домороце и за сваког ухваћеног добијали су награду од пет фунти, што је у оно време била значајна сума новца. Године 1830. на Тасманији организован је ланац од око 5 000 војника који су неколико недеља чешљали читаво острво све док није остало свега око 300 урођеника. За разлику од Северне Америке где су скупљали скалпове, Британцима је у Аустралији и на Новом Зеланду хоби био сакупљање глава, а најцењенија су била истетовирана лица маорских ратника. Претпоставља се да је у Аустралији убијено између 20 000 и 60 000 људи, али је најгори злочин, ипак, прича о „украденој генерацији“. Ради се о програму који је аустралијска влада спроводила од 1909. до седамдесетих година прошлог века и у оквиру којег су деца одузимана абориџинским породицама и одгајана под државном контролом и у складу са белачком културом. Најбизарнији детаљ у вези са овим је чињеница да је програм био заснован на акту названом Закон о заштити Абориџина, а да су децу одузимали полицајци и други државни функционери названи „службеницима за заштиту Абориџина“. Нејасно је, међутим, од кога су их то штитили. По тој логици, и турски зулумћари који су отимали српску децу и претварали их у јањичаре радили су то да би их заштитили, само се нису сетили да то тако објасне и правно регулишу. И овај злочин се може подвести под „британски“, јер је Вестминстерски статут, којим је Аустралија постала законодавно независна, донет 1931, а у Мелбурну усвојен 1942, док су последње уставне везе прекинуте Аустралијским актом 1986. године.

ГЛАД КАО ОРУЖЈЕ Да нису склони истребљивању само „дивљака“ у својим колонијама, Британци су, поред осталог, доказали и током глади у Ирској и бурских ратова у Јужној Африци. Велика глад у Ирској трајала је од 1845. до 1852, однела је више од милион живота и приморала више од милион људи да напусте своја огњишта и емигрирају, углавном у САД, што је довело до смањења становништва између 20 и 25 одсто. Овај догађај урезао се дубоко у свест ирског народа и, може се рећи, зацементирао његову одлучност да се по сваку цену одвоји од Британије, коју су, оправдано, сматрали одговорном за велику несрећу. Наиме, оно што је почело као глад великих размера, али не нешто претерано неуобичајено чак и за данашње друштво, брзо се претворило у истински геноцидну акцију када је Лондон на терен послао тадашњег помоћника министра финансија Чарлса Тревелијана да надзире допремање помоћи. Овај, може се слободно рећи психопата, декларисао се као поносни хришћанин англиканац који је веровао да је глад божји начин да казни лење Ирце. Поред вере у Бога, Тревелијан је веровао и у Адама Смита, творца идеологије слободног тржишта, па се здушно залагао да држава ни на који начин не сме да се уплиће у тржишне силе и одбијао да бесплатно дели храну изгладнелим ирским сељацима. Уместо тога, он је успоставио програм јавних радова у оквиру којег је приморавао умируће људе на тежак рад у изградњи бесмислених путева како би могли да купе храну. Проблем с овим планом био је и тај што је одбијао да контролише цене хране, а оне су узлетеле толико да више ни они што су радили на путевима нису могли да је купе. О овој глади и улози Лондона и Тревелијана писао је у својој књизи „Завера глади“ и угледни ирски историчар Тим Пет Куган, који наводи да су до овога довели „намерно и разарајуће занемаривање ирског становништва, разне злоупотребе и лоша управа“, што се свакако уклапа у дефиницију геноцида Уједињених нација. Куган, којем САД нису дозволиле одлазак на представљање своје књиге тамо, наводи да је постојала јасна намера да се на овај начин уништи део ирског становништва и то, поред осталог, поткрепљује чињеницом да су у исто време као и у Ирској и у Шкотској постојали истоветни услови за глад, али да до ње није дошло, као и са неколико Тревелијанових јавних изјава где он износи нескривену мржњу према њима. Он, наиме, наводи да је Тревелијан након посете Ирској пре избијања глади изјавио да тамо живи милион или два људи вишка. Куган цитира и његове речи у јеку глади: „Стварно зло са којим се суочавамо није физичко зло глади, него морално зло себичног, исквареног и бунтовног карактера народа.“ Народ је, дакле, у његовим очима био веће зло и од глади. Куган детаљно наводи и чињеницама поткрепљује да је сваки напор који су локалне организације учиниле да нахране изгладнеле био подриван из Лондона. После свега се поставља питање да ли је иронија или чиста искреност то што је Тревелијан на крају одликован једним од највиших одликовања за свој „хуманитарни рад“.

Као што смо видели на почетку текста, Британци много воле да причају о туђим концентрационим логорима, било да се ради о немачким, совјетским или оним српским у последњим ратовима, али невољно помињу своје. Колико су вешти у овом „послу“, показали су скоро 40 година пре него што су за тиме посегнули Немци – током Бурског рата у Јужној Африци, када су у логорима у крајње нељудским условима држали више десетина хиљада недужних људи. Смештени под врелим афричким сунцем, ови логори су били претрпани, лоше снабдевени и погодно тло за разне заразне болести. Хране практично да није ни било, а и оно мало следовања што су добијали затвореници су могли лако да изгубе и због најмањег прекршаја. Резултат је био стравичан: жене су умирале у хиљадама, а деца у десетинама хиљада. Само у једној години у британским логорима умрло је десет одсто тадашњег бурског становништва, међу којим је било више од 22 000 деце. Током овог рата, Британци су убили укупно око 48 000 цивила, што је за 18 000 више од свих војника погинулих на обе стране.

ЧЕРЧИЛОВ ТАЈНИ РАТ Колико глад може бити згодно оружје, Британци су, као што смо видели, схватили сигурно још средином 19. века и ову политику су подједнако успешно применили и стотину година касније. У Бенгалу, региону који данас деле Индија и Бангладеш 1943. избила је страховита глад што је однела између милион и три милиона живота а могла је бити спречена. Годинама се тврдило да је она последица тога што је Лондон био презаузет ратовањем да би адекватно бринуо о својим колонијама. Да се не ради о пуком немару, него о намери да се изазове што већа трагедија, врло детаљно у својој књизи „Черчилов тајни рат“ пише Мадхусри Мукереџи стављајући ова дешавања у колонијални контекст и преплићући их са Гандијевим покретом за ослобађање Индије. Она наводи да су британски ратни премијер Винстон Черчил и његови сарадници лако могли да спрече глад помоћу неколико испорука хране, али да су то одбили да учине упркос бројним апелима, укључујући и председника САД Френклина Рузвелта. Не само да је одбио да преусмери нешто хране намењене и овако добро снабдевеним британским војницима него је, како пише Мукереџи, Черчил спречио и америчке и канадске бродове да испоруче неопходну помоћ. Штавише, није хтео да дозволи ни Индијцима да помогну самима себи забрањујући колонијалним властима да користе сопствене бродове или девизне резерве за набавку хране.

С обзиром да су ово само неки од бројних примера британских злочина против човечности, може се основано рећи да је британски историчар и стручњак за геноцид над Јеврејима Дејвид Сесарани био у праву када је рекао да је „Холокауст део британске историје“, али шире гледано. Геноциди у свету дотицали су се британске државе на разне начине и не може се рећи да су увек друге земље проблем, а Британија део решења. Управо идеја да су једне нације „зле и геноцидне“ а друге „добре и обазриве“ лежи у самој суштини геноцида и не може се њоме дати одговор на овај проблем. Стога би заговорник хуманитарних интервенција Тони Блер и његови наследници у Лондону пре требало да се загледају у сопствену праксу и размисле на који би још начин могли да допишу књиге из сопствене историје.

[/restrictedarea]