Почетна / Документи / Грађа за речник 2 – Европа у сну и на јави

Грађа за речник 2 – Европа у сну и на јави

Пише Милован Данојлић

На  јави, Европа је данас жалосна послушница Великог капитала и Великог брата, шкрта и зимогрожљива старица, проширена на Исток против своје воље, уплашена од румунских Рома и пољских водоинсталатера, закочена, уморна, неспособна да своју омладину уведе у активан живот, несамостална у одлучивању, а опет, тамо где може и сме, пуна себе, заклета на верност либералном капитализму пошто не уме да смисли ништа друкчије ни боље…

За, или против Европе? На лоше постављено питање не може се дати добар одговор. Која, каква Европа, када, како, зашто, под којим условима? Један појам, а много нескладних и противречних значења. Е.З, са седиштем у Бриселу, има везе са извесном идејом нашег континента колико Ф.К. Црвена звезда са  астрономијом. Јао оном ко од бирократа и банкарских ајкула очекује  усрећење… Еуроскептици су посматрачи оштрог вида и проницљиве памети, отпорни према илузијама; будни стражари на разделној црти између јевтиних сањарија и тврде стварности.

Заједница се прејела, не може да свари ни оно што је прогутала, Грчка јој се као грки залогај испречила у грлу, а ми јој се коленоприклоно нудимо, па смо и будућност и прошлост унели у њену залагаоницу. Само нас још да прими, па после, четири катанца нека удари на врата: будући последњи, и мали, служићемо јој као запушач, да нико више  не привири! Ако ћемо право, припадамо јој и по географском кључу, по сили тектонских потреса, они су нас гурнули мало више на запад, истргли нас из чељусти  малоазијског  змаја. Од три континентална пипка спуштена у Средоземно море, ми смо јој најдаље од очију и од срца, а умишљамо да  је наше полуострво равноправно са Апенинским и Пиринејским.

[restrictedarea]

Ми поштујемо и волимо европски Запад, напајали смо се и опијали на његовим кладенцима, настојали да његов цивилизацијски код пресадимо на наше тло, и понекад држимо више до европске баштине од њега самог. А опет, на другој страни,  наша  су искуства са њиме мучна и невесела. С тог су нам простора  долазили  драгоцени узори  духовног  самоизграђивања, али и бахато неразумевање, са насртајима на голи опстанак. Само у Двадесетом веку са те су нас стране, у више наврата, бомбама тукли у главу: Германи као непријатељи, Англоамериканци  чисто пријaтељски, и, на крају, сама Европа, онако, по инерцији, за туђе бабе здравље. Изложени зрачењу слободарских замисли овамо, а онамо на удару поробљивачких тежњи и оружаних похода, није чудо што је у нашим главама дошло до пометње, па говорећи  једно, мислимо и нешто сасвим супротно, а притом смо, у оба случаја, подједнако искрени и истинити. Како да останемо у једној памети кад нам се ставља на знање да у друштво изабраних можемо ући  једино похарани и окрњени, по цену „нормализовања односа“ са колевком  нашег историјског постојања? Тај губитак треба да буде залога фантастичног добитка, то је жртва без које нас, овако слабе и осиромашене, друсна патрона неће удостојити свог милостивог   погледа.

Тако изгледа структурални оквир наше кандидатуре за улазак у овоземаљски рај. Ко има три чисте да се одрекне среће? Та Европа је била, и остаје, мера напретка, лозинка за улаз у модерну епоху, светлост на крају   тунела, све што наша руководећа елита успева да сагледа и предложи. Е.З. или смрт! Без алтернативе. Овако суров и неприкосновен избор подсећа на неке  идеолошке опсесије  иживљене  током  Двадесетог столећа, од којих је, у овом часу, остало нешто гађења и прикривеног стида. Имена тих светиња  „без алтернативе“ су: Југославија, братство и јединство, Онај са чијег пута нећемо никад скренути, социјалистичко самоуправљање, плурализам самоуправних интереса, несврставање… И све то оде јакоже дим, остаде опомена да се не треба залетати…

Љубљена Европа нас повремено изводи на квалификационе испите, делећи нам описне оцене, без диплома. Предмети за полагање су уређење државе, правосуђе, полиција, школство, људска и мањинска права, сузбијање корупције, унапређење добросуседских односа. Без ње, ми то сами не бисмо могли ни знали, пошто живимо у прашуми, без основних појмова о правди и праву, па сад, у доброј традицији Ресавске школе, преписујемо бриселске мустре. Тужно и ружно за гледање, али се не може рећи да нам је искључиво споља наметнуто. Добровољно смо се уписали на курс, прихватили смо упуте не гледајући колико се оне тамо, на лицу места, остварују. Не мари: ако је онамо, тренутно, идеал ослабљен, или напуштен, ми ћемо га, овде, с новом енергијом, васкрснути! Европа је празан екран погодан за пројектовање наших снова и жеља, противмера левантских измаглица, лек од азијатске спорости и ендемске запуштености, трзај из непроветрене  просторије  према јутарњем ваздуху. Сан је стар готово триста година, од Просветитељства и Француске револуције и открића нације код немачких романтичара,  на њ су нас подстицали руски либерали Деветнаестог и совјетски  дисиденти  Двадесетог  века. Погонско гориво је без сумње наше; Европа се држи пасивно  и, допуштајући нам великодушно да је обожавамо, гледа како да, из наше збленутости, извуче  понеку вајдицу.

Кад су снови у питању, рационални аргументи су сувишни и неумесни. Сан је, међутим, плодородан док сарађује са стварношћу, док је обогаћује, проширује и усмерава. Одвојен од јаве, бива јалов. Идеолозима некако и пристоји, политичарима никако: обузети сањаријама, делују незрело и приглупо. А Европа је све друго, осим племените  визије о збраћењу  својих земаља и народа. Заједница је настала као интересно удружење пет-шест  развијених земаља принуђених да траже решење за производњу угља и челика. Зачета на простору што га је покривало царство Карла Великог, она је остала најближа себи у том језгру, а међу накнадно примљеним земљама  јасно се  разазнају  чланице другог и трећег реда. У коју категорију ми, овако поремећени и осиромашени, мислимо да ћемо ући?

Све до друге половине Деветнаестог века Европа за нас није знала  нити   је хтела да зна. Устанак у Београдском пашалуку је дочекала  са негодовањем   и осудом. Наполеон је саветовао султану  „да не попушта Сервијанцима“, и да се здравствено стање болесника са Босфора није опасно погоршало, ми бисмо дуго чамили  као „турска провинција на Балкану“, како пише у једној оновременој енциклопедији. Наша је раја кренула у борбу по нагону самоодржања, а слободоумне идеје су до ње долазиле као далеки лахор, са поленом што га преносе пчеле. Наши европејци, од Доситеја, Његоша и Вука, до Лазе Костића, Исидоре и Андрића, увлачили су се на врховима прстију у забран, незнани и незвани, да узму оно што је у европској баштини најздравије, и што је, самим тим, заједничко добро људске расе. Као пожртвовани кријумчари, преносили су у наше поднебље оно што му је недостајало.

То о сновима.

На јави, Европа је данас жалосна послушница Великог капитала и Великог брата, шкрта и зимогрожљива старица, проширена на Исток против своје воље, уплашена од румунских Рома и пољских водоинсталатера, закочена, уморна, неспособна да своју омладину уведе у активан живот, несамостална у одлучивању, а опет, тамо где може и сме,  пуна себе, заклета на верност либералном капитализму пошто не уме да смисли ништа друкчије ни боље, без поштовања своје духовне вертикале, без храбрости  да, макар и као декоративни додатак, помене хришћанску традицију у свом Уставу, па тако, недостојна наследница Атине, Рима и Ренесансе, Грчку, колевку своје демократије, види искључиво као  лошег платишу нагомиланих камата. Њене народе не повезују, нити њу саму на нешто обавезују Платон и Аристотел, Свети Августин и Данте, Сервантес и Шекспир, Еразмо, Паскал и Гете, да не помињемо онај други, упоредни ток, предвођен Пушкином, Гогољем, Достојевским, Толстојем и Чеховом… И сама помисао на благостање широких маса и њихово културно јединство њој је далека и туђа:  у темеље  њеног храма нису  уграђена  духовна знамења, него угаљ и челик…

Код толиких снова континенталних и планетарних размера, понудићу и један  сасвим  скроман, приватан и неостварив. Кад бисмо могли и смели, кад бисмо знали и хтели, кад бисмо прикупили остатке снаге и окренули се себи, кад бисмо кренули најтежим путем, оним на којем се, на сваком кораку, открива  светлост смислености, кад бисмо изабрали тесна, најтешња врата,  кад бисмо престали да помажемо џелатима у намицању омче на наш врат, кад   ниједну пару, ни из чијих руку, не бисмо узимали ни на зајам, ни као поклон, кад бисмо се почели уздати једино у трудољубивост и штедљивост, кад бисмо дигли главу колико да угледамо крајичак небеског свода, можда би нам, на дну сиромаштва, блеснуо грумен злата, и ми се, на општу радост, родили као људи.

Кад бисмо могли и знали, смели и хтели; кад бисмо били друкчији, и живели у неком другом времену.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *