Евроатлантски „живи песак“

Драгомир Анђелковић 

Добро је да са САД и Немачком настојимо да развијамо што боље односе, или да се макар правимо да то радимо како бисмо покушали да бар мало ублажимо њихово непријатељство, али не смемо у свему томе бити аутистични

Од када је Вучић отишао у званичну посету САД, те се очекује скори долазак Ангеле Меркел у Београд, српски медији су препуни спекулација о томе шта Вашингтон и Берлин траже од Србије како би у вези са тзв. ЕУ интеграцијама, усмеравањем инвеститора ка њој и још неким другим питањима – омекшали став према нашој земљи. Уз дрске захтеве који се односе на Косово и Метохију, неизбежно се помиње и западно инсистирање на томе да се „Београд дистанцира од Додика“. Разлика је само у томе да ли се износи став да нас тим примарно условљавају Немци или Американци.

 

ДОМАЋИ ЗАДАТАК Лично сматрам да су сада поново – као што су били почетком 90-их година прошлог века – предводници антисрпског деловања Немци. Да сада не улазим у разлоге за то (о њима сам више пута писао у „Печату“) довољно је да констатујем да је после разлаза Берлина са Москвом немачка политика већег циљног опсега и акционе хомогености у погледу фокусираног угрожавања наших интереса него америчка, односно да у Берлину имамо мањи простор за ублажавање непријатељства лобирањем (али ни у САД се не треба надати, чак ни у случају победе републиканаца на предстојећим председничким изборима, брзом а поготово не радикалном преокрету у нашу корист). Но, без обзира на сву изнијансираност немачко-америчких разлика у домену антисрпства (а упркос слатким причама, према нама нису боље расположени ни Французи а поготово не Енглези) суштински се ствари своде на нашу народну изреку: „Није шија него врат“!

Водећи кругови на Западу нам раде о глави. Било тако што од нас траже да се фактички, ако још не и формално, до краја одрекнемо Косова и Метохије (а баш то би било евентуално пристајање Београда на чланство Приштине у ОУН) или пак да подржимо маргинализацију Републике Српске, која је за нас битна као да је део територије Србије. Наша република је по Уставу матична држава српског народа у целини, те је за Београд било какав удар на западну српску државу – РС – исто што и директно угрожавање саме Србије. А захтеви да дигнемо руке од Додика – око тога не треба имати ни трунку дилеме – своде се на асистенцију разарању РС. Какав год он био, њега сада покушавају да сруше због одлучне одбране Српске, а не због нечега другог.

[restrictedarea]

Из Берлина и Вашингтона, генерално или понешто из сваког од тих евроатлантских центара моћи понаособ, Београду је недвосмислено поручено шта од њега, и то у крајње прецизном року, очекују они који Српство виде сведено на србијанство (за сада са Војводином и Рашком, а потом готово сигурно и без њих, тј. у границама пре Првог балканског рата). И раније су се поменути услови препознавали, али сада се коначно кристалише ултиматум. Притискани смо, иако до краја нисмо били притиснути док год су грађани имали велику наду и са њом повезано поверење у вези са влашћу коју персонализује Вучић. Сада када се очекују резултати који се не своде на – макар и нужне али у народу непопуларне – стабилизационе мере, већ се на неки начин одмах одражавају на бољи живот; другим речима, када се убрзано троши стрпљење народа и пропорционално томе повећава осетљивост власти, изгледа да Запад креће у озбиљну офанзиву или се пак претвара да је тако (покушавајући да симулацијом удара са мање трошкова добије оно што ће, ако прво не успе, потом пробати и уз конкретније ангажовање).

Није се још ни слегла прашина од посете српског премијера Америци, а читава атмосфера сталних захтева почиње да добија претећи тон, који не ублажавају ни оцене да је све било сјајно и да српско-америчке везе имају изузетне перспективе. Нико ни не сумња да је тако ако пристанемо да будемо осакаћена колонија, што се сада, изгледа, дефинитивно тражи. Да се о томе ради, довољно је пажљиво чути поруке америчког амбасадора у Београду. Он је пре неки дан дословно рекао: „Кaдa je у питaњу aмeричкa пoдршкa, oдгoвoр je ‚дa‘, имaтe нaшу пoлитичку пoдршку. Кaдa мe питaтe дa ли je oнa бeзуслoвнa, мoрaм дa вaм кaжeм, жeлимo дa вaс пoдржимo, aли и ви мoрaтe дa урaдитe свoj дoмaћи зaдaтaк.“

 

ШТА САДА? Какви су америчко-немачки домаћи задаци – добро знамо. Ново је то што су сада, изгледа, слично као 90-их, потпуно скинуте рукавице. Брутално се, и то јавно, каже оно што сви наслућујемо. Србији се жури да добије нешто што би олакшало живот грађана и дало нови кредибилитет власти. Запад то осећа и хоће моментално да наплати потенцијалну (свакако скромну) помоћ на начин за нас потпуно неприхватљив. И шта сада? Пред официјелним Београдом су три могућности. Прва је да капитулира. То би био увод у крај садашње власти и нестабилност у Србији. Макар да у Србију потеку и озбиљне стране инвестиције (од чега би и било неке користи) те се интензивира процес ЕУ интеграција (што је поново „шарена лажа“) – уверен сам да би дефинитивни прелазак црвене линије националне самодеструкције отворило опаку Пандорину кутију. Измрцварени Срби су у вези са питањем Косова наизглед равнодушни, али су заправо врло осетљиви. Кумулативни ефекат незадовољства косовском политиком у неком тренутку би, поготово ако се допуни синергетским ефектом пуштања низ воду Српске, изазвао експлозију. Када смо код ње, РС би и тада могла да се брани. Постављена је на чврсте темеље и жилава је. Другачије ствари стоје са остацима нашег народа на КиМ. Ту је питање само тренутка када би и Север, остављен сам себи, пао!

Друга могућност је да се Београд прави да није схватио ултиматум и настави да купује време. Ни Запад вероватно у том случају ништа сада не би предузео, већ би тихо саботирао покушаје нашег економског опоравка (дестимулисање инвеститора) док би од нас захтевао све суровије реформе (генерисање унутрашњег незадовољства). У озбиљну офанзиву око РС и КиМ кренуо би када осети да је актуелна власт у још тежем положају. Капитулација која би од ње тада била изнуђена довела би до истог, Пандориног исхода. Само би се радило о нешто дужем путу до њега, уз краћи период реакције. Одузми, сабери – осим ако се у свету, на тренутно неслућен начин, нешто брзо не деси што нама иде у прилог – идентичан резултат. Мада, постоји и међуопција – за коју не баш малобројни мисле да је већ у игри – тј. да официјелна Србија сада тајно капитулира а јавно купује време да би „скувала жабу“, тј. наш народ. Правила би се да се ништа не догађа а заправо би еволутивно испоручивала већ продато. Када јој се учини да је минимизирала штету по себе, ствари би превела из тајне у јавну сферу. Мислим да би и тада резултат за њу и нас био нулти. Срби су подложни варању али не и тоталној превари! Власт би је скупо платила, што нама ипак не би било утешно ако национални интереси већ умногоме буду урушени.

Једина продуктивна могућност је трећа. Она се своди на оно што Београд и сада ради, међутим допуњено и рационално препаковано на другачији начин. Не да купујемо време које нам заправо доноси тихо труљење, већ да почнемо да радимо на јачању својих одбрамбених позиција. Вучић је више пута истакао да оно што каже то озбиљно и мисли, шта год неко у земљи и иностранству о томе тврдио, тј. сматрао целу ствар као позерску или не. У вези са питањима којима се сада бавимо рекао је да (1) Србија непоколебљиво стоји иза РС у смислу поштовања њеног изворног дејтонског статуса и (2) да нећемо ни формално, нити фактички прихватити независност Косова (што искључује пристајање на његово чланство у ОУН или пак редефинисање његовог статуса у нашем Уставу). Значи да Београд неће ићи даље од Бриселског споразума, који асиметричном имплементацијом  (искључује реализацију онога што Албанцима не иде у прилог) уз натурање нових уступака Србији, Запад жели да претвори у по нас још гори Брисел 2.

Опција бр. 2, о којој смо малопре говорили у две варијанте, подразумева номинално исто уз свесно или потенцијално несвесно пуштање ствари да се отргну контроли у смислу да олакшамо Империји да постигне своје. Могућност бр. 3, којом се сада бавимо, подразумева активне потезе да се то не деси. То значи да (1) Београд и Бањалука морају муњевито и енергично да ојачају заједничко деловање усмерено ка спречавању ревизије Дејтона и изазивања „наранџастих“ немира у РС који имају за циљ слабљење њене отпорне снаге; (2) Београд треба да појача споне са Скопљем и подржи његове напоре да се одбрани од агресивних насртаја; (3) Београд мора да прекине да даје било које нове уступке у вези са КиМ и услови одржање досадашњих, реализацијом тачака 1–6 Бриселског споразума (формирање ЗСО); (4) Београд ваља, по узору на Бањалуку, да додатно ојача политичке и привредне везе са Москвом.

 

ПРИМАТ ЕКОНОМИЈЕ Све речено је потребно, али не и довољно. Без економског опоравка и тада нам нема спаса (и то чак и на „тактичком“ нивоу, а „стратешким“, повезаним са демографијом и културно-идентитетским питањима, сада се и не бавимо). Актуелна економска политика – у некој мери краткорочно, изгледа, нужна – да би до њега довела, подразумева много благонаклонији став Запада, који упорно изостаје, и долазимо до тачке када без неприхватљивих а реализованих (не само начелних) уступака са наше стране о њему више неће моћи ни да се машта. Отуда, треба нам реално изводљива промена економске политике која би омогућила Србији да, уздајући се у своје снаге и реалне (уместо илузорних) партнере, крене путем јачања привреде. Уместо да штедимо до пропасти, то подразумева да – упркос разним западним душебрижницима и са њима повезаним лобијима у Србији – кренемо путем аутентичног развоја ослоњеног на наше знање, капитал и остале ресурсе.

На начин који не излази из основних принципа капитализма, тј. не подразумева за сада немогуће – али ни не своди Србију на разбијену касицу која до нестанка свог садржаја треба само да сервисира глобални капитал и задовољава наше велике увознике – тако нешто нуди, примера ради, Ненад Поповић са својом Српском народном партијом. Њихов економски програм (који мени делује најреалније) или неки други а истински усмерен ка развоју пољопривреде, енергетике, инфраструктуре – уместо ка сечењу ушију ради крпљења нечег другог – мора да замени садашњи економски приступ. Многи сматрају да он није у иоле дужем року адекватан и да је западна подршка извесна, а тешко да ико разуман мисли да има смисла ако је јасно да она изостаје.

Србија се приближава тачки када више неће моћи као до сада. У Вашингтону су нам то дипломатски рекли, Кирби је то потврдио недипломатски, а Меркелова долази да целу ствар запечати уз дефинисање рокова за окончање домаћег задатка. Искрено верујем да официјелни Београд то потпуно схвата и није спреман да покопа наше националне интересе. А ако Запад набоље, одједном, из неког разлога, не промени однос према нама или се ми не активирамо и без срљања у конфликте не почнемо енергично да радимо у прилог сопственог опстанка – лоше нам се пише. Пошто не верујем у друштвенополитичка чуда, прво ми делује готово немогуће. Друго је рискантно али могуће. При томе није потребно да правимо наизглед драстичне заокрете, већ да једино на национално прагматичан начин коригујемо државну политику.

Ако то буде изговор да неко споља крене у „наранџасто“ рушење садашње власти или свестране притиске на Србију, само ће се радити о директнијем покушају да се реализује оно што се сада ради донекле посредно. Но, ако буду скинуте маске, имамо веће шансе да се – сада у колико-толико повољнијим геополитичким околностима у поређењу са самим почетком нашег века – одбранимо. Наставимо ли да се и после Вашингтона и предстојећег злокобног доласка духа Берлина у Београд понашамо као да је све „нормално“ – само је питање времена када ће нас прогутати смртоносни евроатлантски „живи песак“.

[/restrictedarea]