Почетна / Економија / Догма о богатству – светиња неолиберала

Догма о богатству – светиња неолиберала

ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ И СЛАБЉЕЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА 

други део

У фокусу будућих политичких битака

Пише Јован Б. Душанић
Дубинске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде чиме се враћамо не само назад у XIX век него идемо још даље уназад ка патримонијалном капитализму – где доминира наследно богатство у коjeм кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва заузимају не талентовани појединци него богате династије

У наставку ћемо се осврнути на два новија егзактна истраживања о прерасподели дохотка и концентрацији богатства и видети да је способност националних држава да решавају ове проблеме веома ограничена. Ради се о књизи Капитал у ХХI веку коју је написао француски економиста Тома Пикети (рођен 1971) те студији младих истраживача из Швајцарског федералног технолошког института у Цириху са Џејмсом Глатфелдером на челу. Ова истраживања, с једне стране, егзактно показују да огромна неједнакост и концентрација богатства немају много тога заједничког са предузетништвом, а са друге стране, да су националне државе немоћне да овај проблем ефикасније решавају.

Капитал у ХХI веку Књига Капитал у ХХI веку професора Париске школе економије Томe Пикетија прво је објављена (2013) на француском, а после тога (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер. Почетком ове (2015) године објављена је и на српском језику у издању новосадске „Академске књиге“. Капитал у ХХI веку је једна од најзначајнијих књига из економије у последњих неколико деценија и добила је све похвале од најпознатијих савремених економиста међу којима су и нобеловци Џ. Стиглиц, Р. Солоу и П. Кругман.

У овој књизи, на више од 600 страница, Пикети се бави питањем неједнакости у расподели, те акумулацијом и концентрацијом богатства у последњих неколико векова. Ова питања су до сада била ван фокуса озбиљнијих разматрања, а расправе о њима су биле засноване на бројним теоријским спекулацијама и предрасудама, а на премало чињеница. Разматрајући ова питања, Пикети користи статистичке податке које је дуже од једне деценије прикупљао и обрађивао са својим сарадницима Емануелом Саезом (Оксфорд) и Ентонијем Аткинсоном (Беркли) како би могао да прати концентрацију богатства на примеру великог броја (20-ак) земаља у дугом временском периоду (три века уназад) и утврди одређене законитости.

На основу обрађене богате базе података Пикети егзактно доказује да је просечна стопа приноса на капитал три до четири пута већа од просечне стопе привредног раста и прихода од рада (плате запослених). Пошто у укупним приходима богатих доминирају приходи од капитала, а веома мали проценат отпада на приходе од рада (док је ситуација код сиромашнијих слојева становништва супротна) аутор закључује да дубинске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде и ми се тако враћамо не само назад у XIX век него идемо још даље уназад ка патримонијалном капитализму – где доминира наследно богатство у којем кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва заузимају не талентовани појединци него богате династије.

[restrictedarea]

Пикети истиче да уколико се имућни богате три пута брже од осталих, долази до концентрације капитала у њиховим рукама, који на крају може да достигне 90 или 100 одсто националног капитала, а то значи да средњој класи ништа не остаје и она нестаје. Изузетак у историји капитализма представљају три срећне деценије после Другог светског рата када је изгледало да се проблем неједнакости решава. Смањење неједнакости у том периоду било је резултат изузетних околности изазваних Великом економском кризом 30-их година ХХ века и Другим светским ратом, када је дошло до буквалног физичког уништавања актива и значајног пораста пореза.

Од 80-их година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су значајно снижене (са 70 на 40 одсто) а скала прогресивног опорезивања знатно је ублажена. Најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда) а не као обичан доходак (зараду) и тако плаћају порез (уместо 40 одсто) од само 15 одсто. Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује богатим, а погађа најсиромашније. Све то доприноси да поново дође до заоштравања проблема неједнакости и до све веће концентрације богатства.

После обрађене богате базе података Пикети наглашава да историјско искуство показује како огромна неједнакост богатства нема много тога заједничког с предузетничким духом и није ни од какве користи за раст. Због тога је за мото књиге Капитал у ХХI веку узео део из Декларације о правима човека и грађанина из 1789. године – Друштвене разлике могу бити засноване само на заједничкој користи.

Пикети сматра да велика прерасподела доходака и концентрација богатства има негативне економске, социјалне и политичке последице и да у таквим околностима капитализам једноставно не може да функционише. Насупрот неолибералној догми о потреби снижавања пореза и одустајања од прогресивног опорезивања, Пикети се залаже за повећање пореза и прогресивно опорезивање – али не само текућих доходака него и акумулираног богатства, истичући да чак и када би се неједнакост примања могла довести у ред, историја нам говори о још једној малигној сили која доприноси да разлика у финансијској имовини достигне екстремни ниво. Пошто власници капитала своје приносе добијају брже него што економија расте, то капиталистима даје све већи део плена на рачун средње и ниже класе. Он предлаже да се уведе порез од један одсто за домаћинства која имају имовину вредности од један до пет милиона долара, два одсто на имовину између пет и 10 милиона долара и пореска стопа би прогресивно расла, те би на имовину од преко милијарду долара она могла да буде и 10 одсто.

Бавећи се на један систематичан и методичан начин питањем неједнакости у расподели, те акумулацијом и концентрацијом богатства, Пикети је овом књигом аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. Он указује на забрињавајуће силе дивергенције које воде све већим неједнакостима у расподели, те великој акумулацији и концентрацији богатства. Привредни раст је низак, а принос на капитал висок и богатство акумулирано у прошлости повећава се брже од темпа раста производње и зарада. Предузетник неминовно тежи да се претвори у рентијера и да све више доминира над онима што располажу само својим радом. Једном кад је створен, капитал се сам репродукује много брже него што расте производња. Тако прошлост прождире будућност – истиче Пикети.

Поред основне вредности књиге Капитал у ХХI веку, желео бих да укажем на још две значајне одлике овог капиталног Пикетијевог дела.

Washington Post о овој књизи пише као о светлој интелектуалној појави која представља тријумф економске историје над теоријским математичким моделирањем, што доминира економијом последњих година. Проблем савремене економске науке лежи у упорним настојањима да она од друштвене постане егзактна наука, то јест да буде постављена на истим принципима као и математика. Од економије се жели створити универзална наука без било каквих географских и историјских специфичности, као што је случај са математиком. Тврди се како су математичке законитости једнако применљиве у свакој земљи – на било ком делу Земљине кугле и у свим временима (независно од институционалног и историјског контекста) и да оне не познају категорије праведности и морала – исто то требало би да важи и за економију.

Отуда долази и до претеране употребе математике, то јест тежње ка математичкој формализацији економске науке. Примена математике у економији је неопходна и пожељна до одређене мере, али је математизација савремене економске науке прешла све разумне границе. Данас када отворимо најпопуларније економске научне часописе (на пример, American Economic Review) стичемо утисак да је то часопис из математичких, а не економских наука. Чланци су препуни грчких слова, математичких формула и теорема јер су аутори више заокупљени математичком егзактношћу него економском суштином. Како је то почетком овог века написао професор Бранко Хорват, економија је постала најматематизиранија наука после физике.

Пикети с правом истиче да је неумерена употреба математичких модела често само изговор за заузимање терена и маскирање празнине садржаја. Уместо да се математика прилагођава за решавање економских проблема, много је једноставније економске претпоставке вештачки формулисати тако да омогућавају математичко решење. Ако се пође од вештачки формулисаних (неолибералних) претпоставки које у реалности не постоје (свођење човека на homo economicus који је, у условима потпуне конкуренције што влада на тржишту, искључиво усредсређен на максимизирање профита, те увек доноси апсолутно рационалне одлуке и при томе располаже пуним информацијама) умногоме се поједностављује математичко моделирање и омогућава лакше доказивање унапред постављене хипотезе. С друге стране, тако добијени научни докази користе се за дефинисање жељене економске политике.

Трећа вредност ове књиге, на коју желим да скренем пажњу, огледа се у чињеници да Пикети економију третира као поддисциплину друштвених наука и у својим истраживањима веома успешно ју повезује са другим друштвеним наукама – историјом, етиком, социологијом, антропологијом, политикологијом… Управо на примеру Пикетија најбоље се потврђује тачност сумње Џона Стјуарта Мила да неко може бити велики економист ако је само економиста.

Пикетију се не допада ни израз „економска наука“ који му се чини врло арогантан јер сугерише да је економија достигла виши научни статус у односу на друге друштвене науке. Пикети преферира ранији израз „политичка економија“ јер се тако наглашава специфичност која раздваја економију од других друштвених наука – њена политичка, нормативна и морална сврха.

Сада имамо и такозвану Нобелову награду за економију. Међутим, то није Нобелова награда (Nobel Prize) већ награда коју додељује Централна банка Шведске у спомен на Алфреда Нобела (Bank of Sweden Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel) али се вештим медијским манипулацијама ове две награде агресивно изједначавају како би се истакла супериорност економије над другим друштвеним наукама. Ову награду из економије лауреати примају од шведског краља 10. децембра у Стокхолму на истој церемонији на којој и добитници Нобелове награде за физику, хемију, физиологију или медицину и књижевност. Износ новчане награде за економију једнак је као и код других награда. Потомак Алфреда Нобела, Петер Нобел, изјавио је у интервјуу за дневник Dagens Nyheter (10. 12. 2004.) како је „Краљевска банка Шведске овом наградом ставила кукавичје јаје у гнездо научних дисциплина. Две трећине награда су додељене америчким економистима из Чикашке школе чији математички модели служе да се шпекулише на финансијском тржишту, а што је супротно намерама Алфреда Нобела – побољшању људске егзистенције“.

Актуелна глобална криза није само економска него, пре свега, дубока криза морала и духовности, те се у новом концепту економије морају уважавати, поред личних, и општи интереси. Неопходно је инсистирати на моралном приступу како би се економија вратила својим етичким основама, јер она у својој суштини представља пре моралну него егзактну науку.

Поред много похвала књига је, у исто време, изазвала и оштре критике које (по правилу, уместо оспоравања наведених чињеница и изведених закључака) углавном иду на идеолошку дисквалификацију самог аутора. Нобеловац Кругман је у New Yоrk Times објавио колумну под симболичним називом Паника због Пикетија где пише о ужасу који је захватио неолиберале због чињенице да је Пикети аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. Историјски гледано, било је неколико линија одбране настојањима да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења веома уског слоја друштва. Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, па када ови покушаји нису крунисани успехом, тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде су заслужена награда за пружене услуге и због тога богате не треба називати олигарсима него ствараоцима радних места. Са друге стране, ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио. Напокон је Пикети књигом Капитал у ХХI веку аргументовано разрушио и мит о томе да су велика богатства заслужено стечена.

Оспоравање до сада владајуће основне неолибералне догме о богатству квалификује се као напад на богате и пореди са нападима на Јевреје. Тврди се да је исто то, мада другим речима, говорио и Хитлер у Немачкој, те се фокусирање на проблем један одсто најбогатијих упоређује са ратом који је нацистичка Немачка водила против својих један одсто Јевреја. Неолиберали у свету али и у Србији прогласили су ову књигу опасном јер ће се Пикетијеви ставови ширити у кругу образованих људи и довешће до промене политичког и економског пејзажа на фону којега ће се водити све будуће политичке битке.

Сада када се показало да извор великих богатстава није предузетништво него наследство, у немогућности да Пикетија аргументовано оповргну, опоненти иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га левичарем и (нео)марксистом. Опонентима се не свиђа ни сам назив књиге (асоцира на Капитал Карла Маркса) а за аутора тврде да је Марксов ученик – његова савремена реинкарнација, те да има негативан однос према тржишту и антипатију према богатима и да је нови идеолог глобалног интервенционизма.

Кругман пише да то не треба да чуди јер, у недостатку аргумената, неолиберали оптужују за пристрасност према црвеној идеологији све оне што доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту. Чињеница да Пикетијеви опоненти не могу наћи разумне аргументе не значи да ће они у политичком смислу одустати, пошто новац још увек о много чему одлучује и уз помоћ великог богатства може се остварити велики утицај не само на званичну политику него и на јавно мњење. Међутим, идеје такође имају утицај на то како ми говоримо о друштву и шта на крају крајева предузимамо, а полемике око књиге Капитал у ХХI веку показује да код Пикетијевих опонената понестаје идеја.

Глобална корпоративна контрола Група младих истраживача (Џејмс Глатфелдер, Стефани Витали и Стефано Батистон) из Швајцарског федералног технолошког института у Цириху поставили су себи задатак да истраже међусобне везе компанија како би емпиријски утврдили да ли у светској привреди постоји малобројно, али моћно суперјезгро у чијим рукама је концентрисана огромна власт или светска привреда представља једну аморфну масу којом управља невидљива рука тржишта. Овим истраживањем покушали су да изађу из идеолошке сфере и емпиријски утврде мрежу глобалне корпоративне контроле и да саставе карту структуре економске моћи. Резултате истраживања објавили су (октобар 2011. године) у часопису Plos One под насловом The Network of Global Corporate Control.

У једном од многобројних интервјуа Глатфелдер истиче да му је било невероватно да се истражују сложени системи у космосу или у организацији молекула, а да у исто време не знамо како функционише наше друштво, поготово привреда. Наглашавајући да ми никада нећемо разумети своје садашње проблеме док не изучимо модел контроле који постоји у друштву, он је са својим сарадницима покушао да се позабави овим проблемом. Неолиберална догма каже да привредним процесима управља невидљива рука тржишта и да су ови процеси резултат економских законитости. Глатфелдер наглашава да се њихова анализа заснива на реалности која је толико сложена да се морају напустити догме – било да се ради о догми теорије завере или догми слободног тржишта.

Да би урадили модел глобалног корпоративног система, они су обрадили огромну масу података о односу власништва између највећих транснационалних компанија (ТНК). Из базе података Orbis за 2007. годину (која садржи 37 милиона компанија и инвеститора) они су издвојили 43.060 ТНК (које послују у више земаља) и направили схему њихових акционара, те акционара акционара итд. Тако су дошли до око 600.000 чворова (власника – људи, компанија, фондација…) и преко милион веза (линкова) – власничких односа. Међутим, видели су да контрола и власт међу 600 000 власника није ни приближно равномерно распоређена.

Због тога су урадили мрежу глобалне корпоративне контроле у виду кугле (лопте) са мноштвом међусобно повезаних тачака. У неким тачкама на тој кугли спаја се много више линкова него у другим и оне имају много већи утицај на функционисање целог система. Анализирани су подаци о власништву за 43.060 ТНК и добијена је мрежа са преко 600.000 чворова и преко 1.000.000 линкова.

Док је две трећине (64 одсто) ТНК дистрибуирано у границама малих изолованих кластера с малим бројем чворова, остала једна трећина (36 одсто) лоцирана је у јединствену џиновску повезану мрежу од 460.000 чворова. Да би у целости контролисао компанију, акционару није неопходно да је 100 одсто власник њеног капитала и за то му је потребно 51 одсто вредности капитала. Поред тога, акционар може контролисати једну компанију која има контролу над другом компанијом итд. Праћењем свих ових контролних односа утврђено је да 737 водећих акционара контролише 80 одсто вредности ТНК, а још уже језгро од само 147 акционара контролише 40 одсто вредности ТНК. Међу њима нису само реални људи, више компаније које владају другим компанијама.

Анализом односа између 43.060 ТНК дошло се до једног моћног суперјезгра од 20-ак ТНК, које чине пре свега банке, углавном из САД међу њима постоје јаке узајамне везе и тамо је концентрисана огромна власт над светском привредом.

Аутори овог истраживања истичу да проблем велике концентрације власти над светском економијом са собом носи системски ризик за глобалну економију. Због високог степена међузависности овог моћног суперјезгра који доминира у светској економији веома је рањив систем у целини – када једна компанија из овог језгра има веће проблеме, они се брзо шире и на друге компаније у језгру и због њихове доминације угрожена је стабилност светске економије. Решење би било да се уведу антимонополска правила која би санкционисала велику концентрацију и стварање моћног суперјезгра где је концентрисана огромна власт над светском привредом.

Ово истраживање младих швајцарских научника од великог је значаја јер оно сада емпиријски потврђује интуитивне спознаје ‒ многих који су се бавили овим проблемом и писали о њему, да постоји суперјезгро, које чини мали број моћних ТНК (пре свега банака из САД) и има контролу над светском економијом.

Међутим, то је веома важан, али тек први корак и сада би требало покушати у истраживањима направити додатни напор и у анализу, поред међусобних власничких, укључити и кредитне односе између ТНК. У савременом свету све већи значај имају неакционарне форме контроле над компанијама, међу којима су најважније кредитне и често кредитори имају већу контролу над компанијама него акционари. Из анализе младих швајцарских истраживача видели смо да моћно суперјезгро од 20-ак ТНК чине, пре свега, банке из САД, а оне су узајамно чврсто повезане са Америчком централном банком (ФЕД или Систем федералних резерви) – имају заједничке акционаре, оне саме су акционари ФЕД-а и од ФЕД-а добијају огромне суме (јефтиних или чак бескаматних) кредита којима купују акције других компанија по целом свету.

* * *

Решења која аутори ова два истраживања предлажу за проблеме које су анализирали (опорезивање и антимонополска правила) могу да се реализују на нивоу националних држава. Међутим, она не могу бити ефикасна и не могу постићи жељене циљеве пошто ће повећање опорезивања или оштрија антимонополска правила на нивоу једне државе неминовно довести до сељења капитала у друге земље. Поред тога, као што показују и истраживања о којима смо писали, неколико крупних корпорација данас влада светом, а свака је појединачно моћнија од већине националних држава и у стању је да многе земље лако потчини својим интересима.

Оне настоје да ослабе националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама) те да униште националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност, подстицањем хаотичног стања у друштву, подривањем ауторитета државе и њених темељних институција, корумпирањем и деморалисањем националне елите и стварањем компрадорске касте, формирањем великог броја невладиних организација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност) релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука и сл.) као и позитивног наслеђа националне историје, обликовањем јавног мњења кроз средства масовног информисања која се (директно или индиректно) стављају под контролу фактора ван земље.

Међутим, са таквим стањем се не можемо мирити, те су драгоцена ова емпиријска истраживања која смо анализирали, као и сва промишљања што откривају и јавно разголићују суштину како функционише савремено (постмодерно) друштво у целини. Тек када тога буде свесна критична маса људи, може се очекивати и акција која ће довести до жељених промена ка бољем и праведнијем друштву.

Како то рече Драгиша Васић (18851945): Да би будућност била разумна, потребно је да садашњост буде разумљива, или први председник Републике Кине, Сун Јат Сен (1866 1925): Лако је делати, тешко је разумети.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Geri Alen, amerikanac, 1987. god. napisao je knjigu: RECITE „NE!“ NOVOM SVTSKOM PORETKU.Knjiga je prevedena i objavljena od izdavača Jugoslavija Publik u Beogradu 1992.god.Jeste bilo davno, ali verujem da se može naći kod prodavaca polovnih knjiga, prvo izdanje je štampano samo skromnom tiražu od 1500 knjiga.Mislim da bi ova knjiga bila dobar početak za čitanje ovog novog naslova koji predstavljate.Najveće iznenađenje budućim čitaocima da je početak finansijske ujdurme započet jednog engleza i amerikanca još sa početkom drugog svetskog rata, a po završetku rata tajno finasira komunizam.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *