Деморалисана књижевност

НОВЕ КЊИГЕ: Вуле Журић, Тајна црвеног замка, „Лагуна“, 2015.

Пише Весна Тријић

Има ли међу српским писцима (и критичарима) интелектуалног поштења или је све, па и то, само ефекат маркетинга? Ето питања око којих се организује поетика Вулета Журића

Приче које је Вуле Журић током претходних година објављивао у разним пригодама обједињене су у овој збирци веома значајним мотом: „Ти продајеш реченице“; осим што реченице, као плодове интелектуалног и естетског стваралаштва, изједначава са робом, а њиховог аутора са трговцем, ова поука је интригантна и зато што припада Брехту, обновитељу тзв. критичке уметности. У контексту домаће књижевности, чију је судбину прионуло да кроји тржиште (које се разуме у цене, а не хаје за вредности) њено значење је дискутабилно: има ли икаквог смисла говорити о критичкој уметности ако егзистенција њеног аутора зависи од покровитељства (издавачког) бизниса? Има ли међу српским писцима (и критичарима) интелектуалног поштења или је све, па и то, само ефекат маркетинга? Ето питања око којих се организује поетика Вулета Журића.

Очигледно је, наиме, да Журић не само да кокетира са захтевима комерцијалне литературе већ их и третира као да су закономерни. У овој збирци се, тако, нижу примери тренутно најтраженијих жанрова (фиктивне биографије истакнутих личности, готске и криминалистичке приче) док у погледу садржаја преовлађује такође распрострањен поступак компилације који обезбеђује интересовање најширег круга читалаца. Смењујући псеудоисторијске догађаје (из периода „социјалистичке револуције“) са онима који су псеудозабавни (јер се тичу културе и спорта) аутор ствара утисак њиховог логичног прожимања (због чега рат делује забавно, а фудбал потресно) што сам контекст онда не чини само дисконтинуираним већ и контроверзним. Журић, у ствари, опонаша манир савремених медија који све покушавају да представе као спектакл, бришући разлику између нивоа и вредности друштвених значења.

Док, дакле, са једне стране, удовољава модама које производи и намеће тржиште, Журић их, са друге, пародира; неопрезан читалац неће ни знати шта га је снашло, те ће из прича, као и из дневних новина, захватати само с површине, њихов црни хумор, искричав цинизам, карикатуру.

Сама пак ова проза дешава се на већим дубинама: примењујући окоштале жанровске и поетичке конвенције на материјалима који им уопште не одговарају, Журић тежи да читаочеву пажњу раздели између радње и начина њеног дочаравања, обoje их травестирајући, и то једнo другим; тако је, на пример, рад Врховног штаба приказан према обрасцу хорора, метафизичка главоломка је формулисана речником спортског новинарства, а природа се, како би старе филозофске и песничке теорије о свеопштим аналогијама биле испуњене, „прилагођава ратним условима“. Наглашавајући на тај начин посредничку улогу приповедања, аутор сугерише да је сваки дискурс не само усиљен него и искључив: првенствено се бавећи разрадом и реализацијом сопствених норми, он може да посредује једино априорни смисао, репродукујући самога себе а не стварност, што га као алатку спознаје, чини потпуно безвредним. Тиме ова проза имплицира немоћ савременог писца/интелектуалца и да организује, а камоли да представи властито искуство: увек се може пронаћи перспектива из које је његова представа потпуно банална, погрешна, ако не и лудачка.

Осим тога, Журићева интерпретација прошлости је показала да данас доминантна интелектуална пракса не прави разлику између идеологије и сценарија, да епопеју замењује спектаклом, а сам концепт моралног подвига унапред неутралише као немогућ или, што је горе, непотребан: фудбалски терени су попришта епских сукоба, туристички каравани тривијализовани одјеци прогона и сеоба, док је величање прошлости пронашло задовољење у кафанском етно-кичу.

У свему је, међутим, најефектније потпуно одсуство ауторове љутње или осветољубивости: он не покушава да утврди кривицу јунака, већ једино да се, што карикирањем, а што гротескним преувеличавањем, приближи њиховој правој природи. Дозвољавајући да их подуже пратимо и не знајући о којем је од великана реч, измештајући их из контекста где се обично појављују (па Тито готови кафу, Шабан Бајрамовић је голман, док Андрићу не иду реченице) он их излаже без маски којима их је слава заклонила. Али, како су, с друге стране, сви идентитети произвољни, компромитовани аналогијама с предметним и животињским светом, створена је конфузија у којој више ниједно име не значи ништа (чак ни Ромеово!) и у којој се авети добро сналазе, али се људи лако губе. Зато су Журићеве сатире и пародије, пре свега, тужне, прожете носталгијом за референцијалима, једноставношћу и спокојем.

Док вешто опонаша различите наративне идентитете, од Боре Станковића, на пример, до Родољуба Чолаковића, Журић је у непрестаној полемици са сопственим alter egom, личним и стваралачким начелима. Његова књижевност делује постапокалиптично, као да се сабира на развалинама културе, сопствено постојање држећи за чудо, јер је, у суштини, потпуно деморалисана.