Дани Д

Између Сребренице, Насера Орића и преговора с Косовом у Бриселу, Србија чека да види куда ће – или ће, обогаљена за Косово и Метохију и Републику Српску, и приде морално обогаљена сребреничком клеветом, наставити да се таљига својим европским путем који је не води никуда али на њему може бити само ако је онако обогаљена, или ће силином спољних притисака бити приморана да пређе у фазу своје активне одбране

Пише Никола Врзић

Утешна вест је да овог уторка у Бриселу није потписан ниједан од најављена четири важна договора с приштинским властима. Много мање утешна вест је да ти договори нису потписани још, а наредни састанак премијера Србије Александра Вучића и његовог колеге из Приштине Исе Мустафе најављен је већ за следећи понедељак, када ће се – саопштила је зато што је морала да саопшти нешто што ће зазвучати као да ствари иду у добром смеру, или је најавила оно што зна да ће се догодити, или нам је припретила, или само пожелела Федерика Могерини, ЕУ шефица дипломатије – Вучић и Мустафа поново састати „како би финализовали договоре“.
[restrictedarea]

КОСОВСКА БОЈАЗАН И НАДА Зашто се ових договора прибојавамо? Не само зато што су сви досадашњи договори Београда и Приштине Србију начинили мањом а Косово више државом, не само зато што у остваривању ових договора учествују и Американци како је то ових дана признао и Марко Ђурић, шеф владине Канцеларије за Косово и Метохију, већ и зато што знамо, а знају и сви који су ишчитали „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије или пак редовно читају „Печат“, да је (депеша 10BRUSSELS85) „међусобно признање циљ“ преговора Београда и Приштине који се под окриљем ЕУ и уз надзор САД – захваљујући Борису Тадићу и Вуку Јеремићу, да им ни случајно не заборавимо – свих ових година спроводе у Бриселу.
Прибојавамо се исхода ових преговора – о телекомуникацијама како би Косово добило свој међународни позивни број, о енергетици да се Косово енергетски заокружи и осамостали од Србије, о уклањању Парка мира на главном мосту преко Ибра у Косовској Митровици као што то траже Немци иако о томе нема ни речи у Првом бриселском споразуму, и о формирању Заједнице српских општина која ће бити једини, видећемо и колики, уступак Србима за српско повлачење из наше јужне покрајине, срца Србије – дакле исхода се ових преговора прибојавамо и зато што се Србија, у лику Александра Вучића, већ громогласно опирала, као што се опире и сада, наметнутим решењима пре две године па је онда ипак парафирала Први бриселски споразум којим је Србија суверенитет независног Косова проширила скроз до Јариња и Брњака, а и зато што ће после састављања ових договора уследити следећи договор, Други бриселски споразум којим ће Србија и дефинитивно одустати од свог Косова тако што ће њиховој Републици Косово омогућити улазак у УН и све остале међународне организације у које ту републику буду хтели да приме.
Има, ипак, и разлога да се понадамо да неће баш сасвим бити као што су нам пожелели и предвидели. Као што читаоци „Печата“ већ добро знају, евроатлантски удар на Србију – изазван њиховим настојањем да се српско питање у њихову корист реши једном засвагда како би се отарасили руског утицаја на Западном Балкану – убрзан је и синхронизован, ударајући истовремено на две рубне и најугроженије тачке Српства, на КиМ и на Републику Српску. На Космет преко Брисела, на Српску преко Сребренице. Отуда се и српска реакција и на један и на други подстицај мора сагледати у узајамној вези, а српско одбијање британске резолуције о Сребреници – са изузетком омиљене „Блицове“ министарке Зоране Михајловић – даје основ за наду да је Србија још способна за отпор и борбу за сопствени интерес.
Основ за извесну, опрезну наду – иако нас досадашња искуства упозоравају да се надати не треба превише – даје и то што су овог уторка, када су се састали Вучић и Мустафа у присуству Федерике Могерини и невидљивом присуству Американаца, изневерена очекивања ЕУ. Најављиван је уочи овог састанка, који је називан даном Д српских евроинтеграција, потпис на макар два од четири садашња спорна питања, објашњавано је и да се Београд и Приштина не би састајали на овако високом нивоу (Вучић, Мустафа) ако договора неће бити, али договор је на крају изостао. Штавише, питање је и колики је, тачно, напредак овог уторка уопште начињен; док Могерини у свом саопштењу говори о „добром напретку по свим питањима“, Вучић тврди да је напредак начињен само у вези са формирањем Заједнице српских општина па чак и да није оптимиста у погледу даљих разговора осим о питању ЗСО, а Бодо Вебер, немачки стручњак за наш случај кога цитира амерички Радио „Слободна Европа“, чак и напредак у вези са ЗСО доводи у питање, оцењујући да је „тешко поверовати“ да је око тога дошло до приближавања ставова и да је вероватније тек да је дошло до „некаквог договора о будућој процедури преговарања о том питању“. У сваком случају, све ће бити много јасније можда већ овог понедељка, а до тада, постоје и разлози за бригу и за наду да неће бити као што се бринемо.

СРЕБРЕНИЧКА РУКА На другој страни удара на Србију и Српску, ствари су почеле да бивају доста јасније. Нацрт британске резолуције о Сребреници влада Србије је – рекосмо, са изузетком Зоране Михајловић – одбила, чланицама Савета безбедности УН је послала и писмо противљења овој резолуцији у којем наводи да она, резолуција, „неће допринети помирењу у региону него ће, напротив, изазвати тензије, трвења и додатно га дестабилизовати“ и додатно напомиње да „Србија не разуме ни смисао ни циљ резолуције“, а „Данас“, позивајући се на „дипломатске изворе блиске влади Србије“, најављује да ће Србија отићи и корак даље – иако он после онако јасног става није неопходан – и упутити „формалан захтев Министарству спољних послова Руске Федерације да стави вето на резолуцију о сребреничком геноциду у СБ УН“.
У вези са Сребреницом, остаје још да се разјасни питање хоће ли, или не, Александар Вучић отићи на прославу у Поточарима 11. јула. Спремност да то учини, уз карактеристични вишак патоса, он је изразио, али је истовремено рекао и оно што је морао да каже да би ту посету учинио немогућом, да Србија не одустаје од захтева за изручењем Насера Орића „и нема тог мајчиног сина“ који би нас натерао да од тог захтева одустанемо. Уосталом, пажњи читалаца препоручујемо оквир „KW-12 о Насеру Орићу“ да би видели зашто од тог захтева заиста не смемо да одустанемо. Елем, уследиле су предвидљиве реакције из БиХ – карактеристична је реакција Мунире Субашић, председнице Удружења Мајке енклава Сребреница и Жепа: „Ако наш командант буде изручен у Србију, вјерујте да ће се свашта десити.“ – које су Вучићев одлазак у Сребреницу, све и ако је његова жеља за тим одласком искрена у шта је иначе тешко поверовати, макар због очигледног аспекта безбедности учиниле поприлично немогућом мисијом.
И отуда је тешко отети се утиску да је наглашено инсистирање на Насеру Орићу срачунато баш да би Вучићев одлазак у Сребреницу на тадићевско поклоњење учинило неизводљивим, пошто је већ и отворено одбацио други крак удара на Српску, оном британском сребреничком резолуцијом. Све то, наравно, не значи да је Српска сада безбедна, али би требало да значи да Србија у њеном угрожавању неће саучествовати. А ако се Вучић Западу овако успротивио на Републици Српској, није сасвим незамисливо да ће то учинити и на Косову и Метохији; заправо, поприлично би шизофрено било да угрожено Српство Вучић на једном његовом крају брани, а да га на другом сасвим изда. И утолико се значајнијом чини она уздигнута рука Зоране Михајловић на гласању у влади Србије, у знак подршке британској резолуцији и противљења српској борби за српске интересе. Била је то, наиме, и рука западног упозорења Александру Вучићу… Уосталом, сачекајмо наредни понедељак.
_________________________________________________________________________________

KW-12 о Насеру Орићу

Заштићени сведок Хашког трибунала KW-12, босански муслиман, припадник њихове војске чији смо опис збивања после пада Сребренице 11. јула 1995. године пренели у прошлом броју „Печата“, сведочио је и о догађајима унутар Сребренице и око ње и током 1992, 1993. и 1994. године. Говорио је, поред осталог, и о злочинима Насера Орића.
„У повратку ка Братунцу, идући споредним путевима чуо сам неку пуцњаву лево од Поточара па сам скренуо у том правцу, јер ме занимало шта се дешава и дошао до села Чумавићи, где сам сазнао да је непосредно пре тога извршен напад на српска села Чумавићи и Гниона. Након силаска у Гниону затекао сам тридесетак наших војника, чуо сам да је пре тог напада, у пар наврата, Насер Орић тражио од српског живља да предају оружје које се код њих затекло, као и да је неколико полицајаца Срба приликом тих акција одузимања оружја и погинуло. Мехмедовић Омер се хвалио да је лично убио једног полицајца. Извесни Амир у присуству Насера Орића“ – за кога KW-12 наводи да је био „главни командант“ – „Зулфе Турсуновића и Хакије Мехољића везао је једног човека жицом за стожину – носеће дебло на које се слажу пластови сена и запалио га живог. На сличан начин је живот изгубио још један полицајац, што сам лично видео. (…) Ја сам лично, са удаљености од десетак метара видео како човека који је био рањен везаног за стожину пеку. Ја га нисам познавао али сам од присутних чуо да је, наводно, био полицајац. (…)
„Када смо већ заузели Залазје“ – реч је о догађајима из лета 1992. – „затекли смо 8 заробљених цивила, од којих је једна била жена. Касније се причало да су ти цивили били заробљени пре напада на Залазје и да су држани у ПС Сребреница. Такође, заробили смо и групу од 7 војника, млађе старосне доби. Насер Орић са Зулфом Турсуновићем је држао ту групу од 8 цивила, и погубили су их у самом Залазју, на тај начин што је Насер заклао једног човека који је био у цивилу, а за кога сам касније сазнао да је у питању судија из Сребренице, Слободан Илић, са којим је Насер Орић очигледно имао одраније проблема. Иначе, Орић је убио тог судију, на тај начин што су га његови војници оборили на земљу, и окренули на леђа, да би га Насер Орић ухватио за косу, наслонио се коленом на његов стомак, извадио му једно, па друго око ножем а након тога га заклао… Зулфо Турсуновић је заклао све остале, а такође и жену, која је била докторица и звала се Рада, коју је Насер Орић познавао. (…)
„Негде у рану јесен 1992. године уследио је напад на село Сасе, где се иначе налази рудник. Главнокомандујући у овом нападу био је Насер Орић. Том приликом заробљена су три српска цивила, која су у присуству Насера Орића, Зулфе Турсуновића и ‚Миша‘ из Вољавице стрељана на ивици језера средње бране отпадних вода из рудника Сасе, на удаљености од око 200 метара од улаза у рудник и бачени у језеро. (…)
„Пре акције у Факовићима, почетком октобра 1992. године, као и у неколико наврата раније, имали смо постројавања, где нам се обраћао Насер Орић са осталим командантима. (…) Насер је говорио да четнике треба протерати преко Дрине, да су нам руке одрешене да радимо шта хоћемо, од силовања, пљачкања, паљења, убијања на све начине, како људи, тако и животиња и да ћемо за то имати потребну подршку, а све како би се Срби протерали преко Дрине и како не би имали где да се врате. (…) У операцији у Факовићима, такође је учествовао Насер Орић и истом лично руководио. Кад смо ушли у Факовиће, Насер је прво одсекао једној жени прст на којем је имала прстен, који није могла да скине, па је након тога и зверски убио. То сам лично гледао са удаљености од десетак метара. (…) Та жена коју је заклао, мислим да ју је знао одраније. Лично је мучио још двојицу заробљеника, али нисам сигуран да их је он и убио. Од преосталих заробљеника, њих 8-9 је убијено тако што су им одсецали главе, док су остали убијени пушкама; углавном, нико од заробљеника није преживео. Зулфо Турсуновић и Мирза са Пала су највише заробљеника убили одсецањем глава, а како би подигли ‚борбени‘ морал код својих војника. (…)
„Половином октобра 1992. године (…) у Лозничкој Ријеци је настављено са крвопролићем. Акцију на село Лозничка Ријека са делом јединица лично је водио Насер Орић. (…) Лично сам видео како су војници из јединице која је била у Лозничкој Ријеци у једну кућу увели четворо деце и једну жену, а у другу кућу поред унели двојицу мушкараца који нису могли да ходају. За једног сам чуо да је инвалид. После стотинак метара сам се окренуо и видео да обе куће горе и из њих се чула вриска. Након што смо се после извесног времена вратили истим путем, обе куће су догоревале, а осећао се у ваздуху мирис спаљених лешева. (…)
„Почетком новембра 1992. године упознајем лично Насера Орића, јер смо тада имали заједничку војну акцију у Зворничкој Каменици, изнад села Реџићи. На том месту је убијено 5 заробљених војника. Лично сам видео да је Насер заклао двојицу војника, док су преостале убили његови људи: Мирза Сточевић, Амир, Кемо са Пала и други. Када су заробљене војнике убили – покопали су их на тај начин што су последњег који је био убијен закопали тако да горњи део тела буде у земљи, док су му наместили ноге у облику слова ‚V‘, да се виде изнад земље. (…) Истовремено са нападом на Каменицу одвијао се и напад на село Реџиће у непосредној близини. Познато ми је да је било више заробљених српских бораца, који су предати Насеру Орићу, а потом по његовој наредби ликвидирани ватреним оружјем. Ја не могу тачно да определим број ових људи, али мислим да их је било преко десет. (…)
„Напад на Кравицу, који се десио 07. 01. 1993. године планиран је годину дана. При томе, није само Кравица нападнута него и Шиљковићи и Јежестица. (…) У раним јутарњим часовима, када смо кренули у напад на Кравицу, у Каићима, лично сам видео како је Насер Орић ухватио једног момка из Братунца, који се крио иза камаре дрва. Са мном су били Насер Орић, Мустафа Сточевић и Кезо. Мустафа Сточевић је одмах претукао тог момка, а након тога су доведена још четири заробљеника. Бацили су их тако да буду коленима ослоњени на асфалт, а Кеза им је одмах свима одрубио главе. Од глава та четири заробљеника су направили голове и играли фудбал главом убијеног младића као фудбалском лоптом. (Уз песму – ‚Када Насер у бој креће поведе ‚Миша‘ и четници падају као киша‘.“) По заузимању Кравице и уласку у њу, лично сам видео и убиство једне трудне жене, на изразито суров начин. Насер Орић јој је забио нож у стомак, отприлике на месту где се налази желудац и одатле јој испарао целу утробу па су жени испали унутрашњи органи као и постељица са дететом. (…)
„Пар дана након акције у Кравици, долази до састанка у Сребреници, где се преговара око тога да ли ће се напасти Братунац или Језеро. (…) На крају је одлучено да се нападне на Језеро. (…) До акције долази половином јануара месеца 1993. године у раним јутарњим часовима. (…) У тој акцији Насер Орић је убио два заробљена Србина, и то тако што је првога мучио након што га је убо у пределу бутног мишића леве ноге и окрећући нож, да би га касније више пута убадао ножем у пределу стомака, леђа и тако га испитујући, да би га на крају заклао. Док је другог само убо у ходу, ножем у стомак идући му у сусрет, без икаквог коментара, а након тога му одмах пререзао врат. У истој акцији и то првог дана акције, мислим да је био 16. 01, лично сам, гледајући са удаљености од 10 метара, видео како Зулфо Турсуновић и Кеза из Глогове, хладним оружјем – ножем убијају две заробљене српске жене, испод моста на потоку који од села Ивића иде поред брда Језеро, тече у правцу Скелана и доле се улива у Дрину. Ја сам само чуо њихов врисак, није било пуцњаве и низ поток се видела крв, и та два леша су остала ту…“
И заиста је право чудо што се овдашње „Жене у црном“ и њима блиске организације, иначе згрожене злочинима у Сребреници, још нису јавно огласиле и, својим ауторитетом за који тврде да је морални ауторитет, придружиле захтевима да Насер Орић буде изручен Србији, да му се суди за злочине које је починио.

[/restrictedarea]