Чизмом на Божју мајку Казањску

Украјинска православна црква (УПЦ) под јурисдикцијом Московске патријаршије „крива јер се не моли за Украјину”
Пише Др Ненад Поповић
У каквом положају се налази УПЦ, колики је утицај политике и пропаганде, те како се новостворена „УПЦ КП“ приказује као једина права и призната

Брутална тортура, физички прогон, политички притисак и јавно жигосање кроз које данас пролази Украјинска православна црква (УПЦ) под јурисдикцијом Московске патријаршије, њено свештенство и верници, могу се упоредити са свим оним недаћама кроз које је пролазила Српска православна црква, током Другог светског рата, па после, за време комунистичке власти, закључно са ратовима на простору бивше СФРЈ.

КОРЕНИ У „РУСИ“ Од почетка конфликта у Доњецкој и Луганској области, украјинске цивилне и (пара)војне власти и остале верске заједнице првенствено, расколничка „Украјинска православна црква Кијевске патријаршије“ (УКЦ КП) и унијати провлаче УПЦ кроз својеврсног „топлог зеца“.

Све то, упркос чињеници да УПЦ Московске патријаршије, за разлику од других украјинских вероисповести, није политички ангажована, залаже се за заустављање крвопролића и не даје политичку подршку ниједној од страна које учествују у конфликту, чак ни у региону Донбаса под контролом проруских снага.

Важно је подсетити се да су, у историјском смислу, управо Кијев и Украјина колевка руског православља. Појам „православнаја Рус“ шири је од данашњег поимања Русије и руског етноса. Он обухвата тадашње Словене са свих тих простора, а нације – Руси, Белоруси, Украјинци – настале су тек у потоњим вековима. Кијевски кнез Владимир Свјатославич је 988. године први примио хришћанство. Он је, дакле, све који имају корене у „Руси“ увео у хришћанску цивилизацију. Кијевска митрополија основана је 997. године, уз дозволу Цариградске патријаршије. Тек крајем 16. века створена је аутокефална московска црква, са патријархом на челу, а њене канонске територије обухватале су и простор данашње Украјине.

[restrictedarea]

 

Усташка власт у НДХ имала је стратешко „решење“ за српски живаљ: трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити. У сврху насилне промене верског идентитета, осим простог прекрижавања православаца у католике, Павелић је био чак основао и „Хрватску православну цркву“. Републичке комунистичке власти Македоније створиле су пројекат аутокефалне „Македонске православне цркве“, чији је циљ био одвојити вернике, епархије и храмове Охридске архиепископије од матичне Српске православне цркве (СПЦ) што ни до данас није признала Васељенска цариградска патријаршија. Последњи покушај је световни великодржавни пројекат црногорског режима покушај оснивања „Црногорске православне цркве“ у срцу СПЦ.

КИДАЊЕ ВЕЗА У неким од ових примера удари споља на јединствени организам једне цркве тумачили су се као повезан процес међународног признавања земаља и њихове тежње да се дистанцирају територијално, верски и културно од пређашњих (заједничких) држава.

Пример Украјине најбоље се може објаснити чињеницом да Запад, у жељи да преузме контролу над том земљом, слаби духовну снагу православља. Најједноставније речено, подстиче се процес разједињавања православља и раскид веза између Руске православне цркве (РПЦ) и Украјинске православне цркве (УПЦ) односно Русије и Украјине.

Распадом Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Украјина је, 1991, стекла независност, а Московска патријаршија је, после осамостаљења Украјине, преузела све потребне мере да не дође до црквеног одвајања њених епархија на територији те земље. Бројним епархијама у Украјини које, са најутицајнијом међу њима, Кијевском митрополијом, чине целину, дата је широка аутономија. Аутономија се односила на управне, богослужбене и финансијске послове. Слично је учињено и са Белорусијом и Молдавијом, као и са Естонијом. Створена је Украјинска православна црква у духовном јединству са Московском патријаршијом, а са посебним синодом. Нови статус прихватило је 19 од укупно 21 украјинског епископа, а дотадашњи митрополит кијевски Филарет Денисенко већ тада је желео да постане први поглавар аутокефалне украјинске цркве. Та његова тежња оцењена је у Москви као злочин против цркве и он је рашчињен, а касније је стављен под анатему.

УБИЈЕНИ, ОТЕТИ, ОПЉАЧКАНИ Тако почиње мала предисторија, а шта се, од прошлогодишњег „мајданског преврата“, дешава са УПЦ?

Према подацима Кијевске митрополије УПЦ (којом управља Московска патријаршија) од маја до децембра прошле године, оружане снаге Украјине убиле су девет свештеника УПЦ. Само до децембра 2014, у Доњецкој и Луганској области је потпуно уништено девет, а оштећено 77 храмова УПЦ. Униформисани припадници украјинских оружаних снага упали су чак и у Иверски женски манастир и опљачкали га; десетине припадника свештенства било је принуђено да напусти Украјину и склони се у са Украјином приграничним руским епархијама.

У Волинској, Тернопољској, Черновицкој, Љвовској и Черкаској области, верници отпадници из такозване „Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије“ („УПЦ КП“) уз помоћ ратника националиста, на незаконит начин заузели су 20 храмова УПЦ, а угрожено је још најмање 8 храмова у регионима широм земље.

Независно од многобројних изјава „УПЦ КП“ о спремности за дијалог, и ове године је, уз подршку локалних власти и органа реда и мира и украјинских националистичких организација, настављено насилно заузимање цркава: Михајловски храм у селу Новосјолки Здолбуновског рејона Ровенске области; Крстовоздвиженски храм у селу Велика Сеастјановка Христиновског рејона Черкаске области; Параскевски храм у селу Чудница Гошанског рејона Ровенске области (прекинуто богослужење, претучени верници); Храм Рођења Богородице у селу Миљча Дубенског рејона Ровенске области; Успенски храм у селу Птичја Ровенске области…

Иницијатори насилног заузимања храмова су, по правилу, представници „отпадника“, али се не сме потцењивати ни улога унијата у подстицању међурелигиозних разлика на западу Украјине. Уз подршку ратника „Десног сектора“, наоружани маскирани представници Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ) су, у селу Стенка, Бучацког рејона, Тернопољске области, покушали да преузму храм УПЦ и то је први случај покушаја заузимања православног храма украјинским унијатима још од времена масовних заузимања храмова деведесетих година. Истовремено, украјински грко-католици воде активну радикално-националистичку пропаганду против УПЦ приликом одржавања проповеди и митинга и путем унијатских медија.

ПОЗИВИ НА НАСИЉЕ Пуно је аката вандализма усмерених ка храмовима УПЦ и на територији Украјине изван зоне оружаног конфликта, на десетине случајева потпала или пожара „из непознатих разлога“ (Изомска, Кијевска, Ровенска, Николајевска, Белоцерковска епархија) случајева исписивања натписа који позивају на насиље (Кијевска епархија) дељења флајера и плаката који распирују међурелигиозне и међунационалне разлике (Кијевска, Хмељницка, Ровенска, Волињска, Одеска и друге епархије). Само у периоду између јануара и марта 2015. године десили су се следећи инциденти: у Николајевској области су оборена два молитвена крста; у Кијеву, у парку „Бабиј јар“, Скорбјашенски храм је поново гађан флашама са запаљивом течношћу; у Кијеву је горео Храм мученика Трифона на Тројешини (оштећен спољни зид, купола, крст и део икона); у време заседања сеоског савета у селу Черњатин, Жмеринског рејона Виницке области, група националиста је, претећи насиљем, вршила притисак на посланике да им предају локални храм; у катедралном сабору у граду Ковељ (Волинска област) непознате особе су развалиле врата храма; у Казањском храму у граду Хмељницкиј је разбијен ћивот и украден је сребрни накит са чудотворне Казањске иконе Божје Мајке; у граду Суми, чланови националистичких организација су претукли чувара катедралног сабора за време богослужења, претили су архиепископу Сумском Евлогију и провоцирали вернике; наоружани криминалац је у Кијеву опљачкао црквену продавницу Воскресенског катедралног сабора; исечена су и спаљена још два молитвена крста у Николајевској области, на месту злочина су пронађени флајери екстремистичког садржаја…

На делу је и бескрупулозни пропагандни удар на УПЦ из неколико центара. Тако је Михаил Зинкевич, „митрополит Луцки“ („УПЦ КП“) свештенике УПЦ назвао „сепаратистима у одорама“ а вернике „холопи“ (нешто као робови) и лажно их оптужио да су наводно „предали Москви“ своје епархије на Криму. Припадници „Десног сектора“ ширили су на интернету информацију о наводном склањању чудотворне Почајевске иконе из Почајевске лавре позивајући на заузимање манастира, а измислили су и причу о „складиштењу муниције“ у сабору у граду Стаханов Доњецке области, што је чак и ОЕБС демантовао.

ОПТУЖЕНА ДА СЕ НЕ МОЛИ ЗА УКРАЈИНУ Поглавар „УПЦ КП“ Филарет Денисенко најмасовнију вероисповест у својој земљи стално назива „пета колона“, окривљује је за „служење окупатору“, за сепаратизам, за „одсуство жеље да помогне војску Украјине“. Официјелни представници „УПЦ КП“ и УГКЦ стално шире лажне информације о налажењу ратника или наоружаних „сепаратиста“ на територијама неких од манастира и храмова Московске патријаршије, иако се ни у једном случају није потврдила та информација.

Локалне власти такође често учествују у информационој кампањи, вршећи притисак на УПЦ и провоцирајући међуверске разлике. Тако су посланици Киверцовског рејонског савета Волинске области позвали вернике Московске патријаршије да пређу у „УПЦ КП“, оптужујући УПЦ да се она „не моли за Украјину“, а посланици Савета града Луцка су позвали становнике да иступе из Московске патријаршије и „направе јединствену цркву“. Извршни комитет града Суми је забранио Сумској епархији одржавање традиционалног крсног хода око града на дан сећања на Феодоровску икону Мајке Божје, а представници Министарства одбране Украјине су тврдили да су на звоницима Иверског (женског) манастира били стационирани снајпери сепаратиста, те да су храмови били коришћени за складиштење оружја и муниције.

Религијска дискриминација према УПЦ све је очитија и на нивоу поштовања закона који уређују деловање верских заједница. Примера ради, Кијевски градски савет је одузео право УПЦ у Кијеву на повлашћени порез на некретнине верским заједницама УПЦ, који уживају све остале религијске организације Кијева. И Тернопољски градски савет је одузео право на повлашћени порез на некретнине Храму Московске патријаршије у Тернопољу…

Све то, упркос чињеници да је УПЦ, по броју својих заједница (13 000) водећа конфесија у Украјини. Уз то, УПЦ и делом доказује оданост својој мировној позицији и на територији Донбаса, која није под контролом званичног Кијева, тако што се јавно одриче заузимања храмова „УПЦ КП“ и других вероисповести, а колико је у могућности, и директно помаже свештенству и верницима других вероисповести.

Сви ови примери верно илуструју у каквом положају се налази УПЦ, колики је утицај политике, пропаганде и како се новостворена „УПЦ КП“ приказује као једина права и призната. Ово је свакако и покушај да се раскину братски односи руског и доброг дела украјинског народа и да се зада коначан ударац Московској патријаршији.

Аутор је члан
Управног одбора Фонда јединства православних народа и председник
Српске народне партије

[/restrictedarea]

 

6 коментара

  1. Naravno da Evropskoj uniji i Americi odgorava da što više oslabe kičmu i stub ruskog, tj. slovenskog naroda. To sada rade preko Ukrajine jer je napogodnije.

  2. Strašno, ubijaju sveštenike, pa šta misle gde će im duša? Sve su to bezbožnici. Pravoslavna crkva je ono što spaja Ukrajince i Ruse, zato moraju da je sruše.

  3. Podeli pa vladaj parola. To sada rade zapadnjaci. Znaju koliko je Slovenima važna njihova vera, pa su sada našli i na taj način da uništavaju istorijske veze.

  4. UPC Moskovske patrijaršije ponaša se onako kako dolikuje pravoslavnoj crkvi i veri. A pravoslavlje zapoveda ljubav i mir. Oni koji su za ubijanje i krvoproliće nikada neće biti pravoslavci!

  5. Postavljaju se stvari tako da je UPC kriva zato što ne želi da zauzme stranu. Čini se velika nepravda, a brutalna tortura je blaga reč za ono što se događa!

  6. Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije nikada neće biti onakva kako se svi trude da je prikažu, “jedina, prava i priznata”. Pritisci su jaki, ali verujem da će UPC Moskovske patrijaršije smognuti snage da se izbori sa svim nedaćama koje su sada pred njom. Poštenje, ljubav i mir jednom moraju da pobede.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *