Чачак – престоница културе Србије

Драгомир Антонић 
Богу хвала, Србија се сачувала. Мислим да је време за „србизацију Београда“

Шта сам могла друго да постанем ја, Надежда Петровић,
Димитријева и Милевина кћер, до српска сликарка,
кад уместо прве фотографије из најранијег детињства имам цртеж…

Шта сам могла да постанем него родољубна Српкиња,
јер је моја мајка Милева тако васпитавала генерације ђака у Србији…
водећи тим путем и целу породицу нашу.

(Речи исписане на зиду Галерије „Надежда Петровић“ у Чачку)

Лепо је било у Чачку, Горњем Милановцу, Такову прошле недеље. У суботу 6. јуна одржана је велика прослава на брду Љубићу поред споменика знаменитом јунаку Танаску Рајићу. Обележавао се догађај од пре два века. Тад је чувени јунак Танаско из шанца узео топ у руке и пуцао по Турцима док га нису јатаганима потпуно исекли. Битка се даље водила путем који је историја описала и још описује. Танаско је ушао у народну песму и постао део колективног сећања Срба. Одатле га никакав „новопронађени“ писани документ неће истерати. Што гусле забележе, неће никакав рачунар, без обзира на број гигабајта, изменити. У Историјском архиву у Чачку одржане су две манифестације вредне сваког помена. Прва је била изложба писаних докумената из фонда Димитрија Мите Петровића, који се чува у Архиву државе Србије у Београду. Димитрије Петровић је био државни чиновник, иначе отац Надежде и Растка Петровића, са великим осећајем за значај писаног документа и обавезе да се свака, макар и најситнија административна преписка сачува. Да потомци виде како су преци водили државу и државну администрацију.

[restrictedarea]

 

И МУЗЕЈ И БРКОВИЋА КУЋА Архивски радници предвођени директором Лелом Павловић осмислили су да копије документа штампају на папиру дужине три метра и ширине више од пола метра, да их окаче на плафон изложбеног простора, што је омогућило посетиоцима да, пролазећи између њих, застану и прочитају указ о именовању неке личности за окружног капетана, распис пореза, члан Сретењског устава. Била је то јединствена шетња кроз писану историју Србије праћена певањем и свирањем виолина младих ученица Музичке школе из Чачка.

Сутрадан је шетња настављена Међународним научним скупом о Другом српском устанку. Учесници, историчари од имена и угледа, из Београда, Москве, Новог Сада, Нижњег Новгорода, Крагујевца, Цетиња, саопштили су који ће радови бити објављени у посебном Зборнику. Шетајући Чачком, обишли смо Народни музеј и Галерију. Признаћу да, без обзира што музеје обилазим деценијама, одавно нисам видео лепшу сталну поставку урађену по свим правилима музејске струке. Све је како правила струке налажу, али очито, све је рађено са љубављу, јер из сваког кутка, од сутерена до последњег спрата некадашњег дома Јована Обреновића, рођеног брата Милоша Обреновића, извире благодарна српска топлина. Већина учесника је радила или сарађивала са музејима широм наше и других држава, али је нетремице слушала дивну причу Зоране Бојовић, кустоса, као да смо први пут у музејском простору. Исто се поновило у Галерији.

У понедељак смо отишли у Галерију у Горњем Милановцу, познату као Брковића кућа. Спољни зид који дели зграду од суседне био је осликан муралом са догађајима из Милошевог устанка. Зид су осликали ђаци Уметничке школе из Чачка. У дворишту Галерије родиле вишње. Мушмула се наднела над бунар. Права варошка, грађанска кућа из доба Краљевине Србије. Поставка зналачки урађена са оригиналним решењем знаменитог Таковског грма и чувеног белог барјака са црвеним крстом. У Такову смо срели три екскурзије ђака. Од четвртог до седмог разреда. Школе из Ниша и Новог Београда довеле ђаке да виде цркву брвнару, споменике, Музеј Таковског устанка. Да нешто науче из српске историје.

 

КО ЈЕ ДОНЕО ОДЛУКУ… Враћам се за Београд. Питање се само намеће. Зашто је Народни музеј у Београду шеснаест година затворен? Колико генерација ђака је остало ускраћено да види дела из националне културе? Ко је донео одлуку да се из Београда протера култура? Сад се виде ефекти чувеног памфлета – ко ли је аутор? − „Београдизација Београда“ са идејом да се изврши „београдизација Србије“. Богу хвала, Србија се сачувала. Мислим да је време за „србизацију Београда“.  У противном, неће имати шта да се види од српске културе у Београду. На срећу, постоје Чачак, Горњи Милановац, Пожаревац… Како је у вашим градовима? Јавите.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *