Почетна / Регион / Браво Никола! Збогум лажна опозицијо…

Браво Никола! Збогум лажна опозицијо…

Пише Стефан Каргановић
Хоће ли Милорад Додик научити лекцију од тебе?

Доказ да оматорелим дечацима из „Канваса“ понестају идеје је јавна лицитација у Македонији за нова идејна решења, која је почела са 1.500 америчких долара а сада се попела чак на 3.500 за добитне предлоге.

Понављање је сигуран знак креативног замора. Током припрема за „обојену револуцију“ у Скопљу, пре скоро две године, активисти „Канваса“ су за регрутовање студената незадовољних владином политиком у области образовања лансирали концепт „студентских пленума“. Идеја је била да се под изговором који је привидно у вези са проблемима што тиште младе формирају јака упоришта негативне енергије а њих ће организатори касније преусмерити у сасвим другом правцу. Пленум је усмерена причаоница под руководством искусног, обученог координатора, чији задатак је да дискретно преображава свест циљне групе. Исти концепт био је примењен у пролеће 2014. године у Федерацији БиХ, под сугестивно сличним називом „радничких пленума“. Међутим, поред најбољих напора стручњака, тузланске и сарајевске „причаонице“ нису прерасле у капислу за уличне нереде и планирану „револуционарну акцију“.

ДВА ЈАКА УДАРЦА На енглеском, истовремено сервирање два јака ударца из разних праваца, што је техника преузета из бокса, зове се „double whammy“. У Македонији и у Републици Српској упоредо се догађа такав процес. Док дечаци из „Канваса“, уз помоћ мреже унајмљених локалних сарадника, организују притисак одоздо, прави професионалци минирају темеље власти изнутра и помоћу палете притисака који се примењују са стране урушавају је одозго.

И у Македонији и у Републици Српској шаблонска примена ове технике долази до изражаја координисаним позивима легално конституисаној власти да сама себе укине и да контролу над државом преда марионетама које је одредио страни фактор, чија имена, на пажљиво кореографисаним демонстрацијама, извикује унајмљена руља. У прошлогодишњој студији „Рушење Републике Српске“ (може се још увек скинути са интернет презентације „Печата“) те савремене санкилоте смо дефинисали као „улична пешадија преврата.“

Иста техника је била примењена у Либији („Гадафи мора да иде“) у Сирији („Асад мора да иде“) и у Украјини („Јанукович мора да иде“). Све те земље су данас девастиране и разваљене, а људске жртве преврата тешко је пребројати. У Македонији, оперативна парола је „Груевски мора да иде“, а у Републици Српској на месту отписаног исписано је име Милорада Додика.

У питању је, пре свега, пажљиво калибрирана психолошка операција у функцији „смене режима“ и наметања марионетске власти. Она се одвија делимично уз коришћење претходно индоктринираних и заведених маса, које су убеђене да протестују против корупције и мањка демократије, али то чине под руководством скривених специјалаца да би својом рушилачком акцијом били употребљени за постизање потпуно различитих циљева. Ко у ово сумња, нека се присети Петог октобра и његових кобних последица.

[restrictedarea]

 

МЕНАЏЕРИ ПЕРЦЕПЦИЈА Циљ операције је да се створи моментум за урушавање таргетираног система. Тај моментум, у даном тренутку, може, али и не мора да одражава реалан однос политичких снага. Као што је Небојша Малић више пута истакао, империјални специјалисти нису стварни господари стварности као што арогантно и можда самозаваравајуће тврде, али сигурно јесу „менаџери перцепција“. Њих не занимају суптилности онтологије нити имају појма шта та реч значи. За њихове сврхе, перцепције и симулакруми су све што им је потребно.

У Скопљу, у комбинацији са индукованим насиљем на етнички осетљивим тачкама и здушним мешањем и отвореним притисцима службених представника страног фактора, уложен је огроман напор да се на нивоу перцепције створи атмосфера која би покренула моментум за капитулацију нациљаног режима.

На „Канвасовим“ уличним демонстрацијама у Скопљу 17. маја све је било по највишим кореографским стандардима „обојене револуције“, чак до детаља македонског еквивалента пароле „Готов је!“ која је тамо гласила „Збогум Никола!“, односећи се на демократски изабраног премијера Николу Груевског, са уочљивим подтекстом „Збогум Турски ток“. Да ли мождана олуја (brainstorm) из које се појавило „Збогум Никола“ вреди 3.500 америчких долара, па чак и 1.500, то је питање на које званичници УСАИД-а и Сорошеве фондације својим надређенима треба да одговоре.

Али битно је да је Никола, барем делимично, схватио игру и да је одбио позив да изврши политичко самоубиство. На предлог марионетске опозиције да се склони и да би се формирала никим изабрана „техничка влада“ без њега, премијер Груевски је указао да савршено разуме замку која му се поставља:

„Размишљао сам како да одговорим на такве спекулације. Јер, ако одговорим озбиљно – неки ће да помисле да има неке истине у причама о формирању прелазне владе са министрима и премијером које одреди Социјалдемократски савез (главна опозициона странка, македонски СДС – наша прим). А ако одговорим подсмешљиво, можда бих био погрешно схваћен. Зато сам и рекао да СДСМ треба да научи да ће министре и премијера одређивати када добије већину на изборима.“

Тouché, рекли би Французи. Избори и расправа о темама од јавног интереса последња је ствар која занима корумпиране марионете нестрпљиве да се дочепају симулакрума власти, а најмање њихове иностране послодавце из сенке. Енергична противакција премијера Груевског, као што је био масовни скуп подршке влади два дана после „Канвасовог“ уличног удара, као и низ других мера по угледу на успешну акцију проведену у Русији за сузбијање преврата, не кад узме маха него у клици, условно охрабрује и отвара реалну могућност не само паралисања пучистичког покушаја већ и потпуног пораза превратничке операције у Македонији.

ПРЕВРАТНИЧКА ИГРА У БАЊАЛУЦИ У Републици Српској ствари су знатно сложеније, у првом реду услед приметне обезглављености оних чији је задатак да државу бране. За разлику од Груевског, који је можда негде прочитао дубоко библијско питање „И ако труба да нејасан глас, ко ће се спремити за бој?“ (1 Кор 14,8), или бар интуитивно схвата смисао тог питања, од руководства Републике Српске још нема јасног и недвосмисленог гласа.

У кризним ситуацијама, поготово када су спојене са по државу егзистенцијалном опасношћу, неопходно је, пре свега, реално сагледати стратешки оквир па затим формулисати јасне и кохерентне тактичке одговоре. Тактизирање без стратешке свести води у – пропаст. Отоманска политика „помоз‘ Бог чаршијо на све чет‘ри стране“ данас не само да је превазиђена већ је при постојећој конфигурацији снага у свету – фатална.

Површан закључак, који је у Бањалуци био изведен у октобру прошле године, да је исходом избора напад одбијен а опасност прошла, сада се обија о главу дилетаната који су га извели.

Поред грозничавих припрема за реактивирање уличне варијанте, која је прошле године пропала због катастрофално лошег избора теренских извођача а не зато што нису постојали објективни услови за успех, и у Бањалуци се сада спрема „double whammy“ у виду пуча у одавно минираним кулоарима власти, или „стубовима режима“, како би се сликовито изразио Џин Шарп. Особа за коју се одавно сматра да има изразито критичарске склоности и да је уграђена у систем да би била задејствована у најприкладнијем тренутку, бивши председник Народне Скупштине РС и донедавно високи функционер владајуће странке СНСД Игор Радојичић, у Бањалуци све више испољава контуре „Канвасовог“ златног дечака у Скопљу, Зорана Заева.

Да би се разумела превратничка игра, потребно је схватити шематску природу њене технологије и, са погледом упереним на велико платно, размишљати аналошки. Ту се најбоље препознаје иста ауторска рука у свим ситуацијама. У Македонији је као један од окидача за свргавање Груевског била инсценирана афера са прислушкивањем, у Републици Српској исто, али са премијерком Жељком Цвијановић као главним актером. На оба места, главни поклич превратника је „корупција“, као да би се под управом плаћеника Сороша и УСАИД-а државна администрација волшебно преобразила у пример конфучијанске честитости. У Бањалуци, као у Скопљу, по систему „рачун без крчмара“, проносе се гласине о формирању нове владе, лансиране под супервизијом страних специјалиста за психолошки рат са циљем стварања утиска бесперспективности подршке режиму којем је „време да иде“.

Ових дана, у Бањалуци се интензификује прича о новој скупштинској већини која би принудила председника Додика да позове челнике опозиције да формирају нову владу, по мери страног фактора који форсира стање растућег унутрашњег хаоса. Када би био креативан, председник Додик би вероватно на своју иницијативу и без неке нове скупштинске већине управо тако изишао у сусрет блефу и марионетској опозицији би дао шансу да се јавности покаже у правој петоколонашкој боји и подједнакој неспособности као и актуелна влада да решава огромне друштвеноекономске проблеме Републике Српске. Теоретски, он би то могао да учини зато што му је функција уставно обезбеђена још три и по године. Фактички, шансе за инвентиван одговор на политичку провокацију превратника врло су слабе зато што се тромост и креативност узајамно искључују.

У међувремену, вештачки подстицана политичка криза у Скупштини добија све више замаха, охрабрена нејасном трубом система и његових поборника.

„Први корак је сазивање посебне седнице, и већ на њој ће се искристалисати да ли постоји нова већина. Верујемо да ће Додик бити у ситуацији да демократски да мандат као што је Чавић дао њему“, изјавио је Вукота Говедарица из СДС, додавши претећи да не искључује могућност „улице“ ако Додик буде у таквој ситуацији, а не испоштује „демократску процедуру“.

На ово се надовезује друга осумњичена „кртица“, посланик странке „Напредна Српска“ Адам Шукало, изјавом да паралелно са сакупљањем потписа за посебну седницу траје сакупљање потписа и за смену владе Републике Српске.

„Истакнут је програм као одговор на рад Владе РС, и ми смо спремили програмску платформу за новог мандатара, али идемо корак по корак, прво посебна седница“, појаснио је самоуверено Шукало.

МУСТРА ЗА ОПСТАНАК На изузетно важној равни перцепције систематски се изграђује утисак (није без реалне подлоге) да систем који је пре кратког времена био потврђен на демократским изборима прелази у дефанзиву. У оној мери у којој припадници државног апарата и шире јавности перципирају ту перцепцију као одраз фактичког стања, одбројавање ће почети. Да парафразирамо Стаљина: перцепције решавају све.

Да рекапитулирамо основне постулате стања у Републици Српској. Без обзира на претходне политичке инкарнације и везе, не улазећи у то на путу за који Дамаск је председник Додик доживео просветљење, па чак ни у унутрашњу искреност тог просветљења, са становишта снага које га руше он је сада квалитативно нова појава. Он више није носилац овакве или онакве локалне политике, која би се одређеним компромисима и тактичким прилагођавањима могла учинити прихватљивијом, али и умилостивити извршиоце већ донете политичке (нека домишљати читаоци попуне овај простор одговарајућим придевом) пресуде.

Поред идентитета који је стекао када се родио, Милорад Додик сада носи један додатни идентитет којег се никаквим чаршијским смицалицама не може отарасити. Постао је nolens volens симбол пркоса и отпора империји, и то, што је још горе, на једном сасвим безначајном парчету земље где је са империјалног становишта чак теоретска могућност отпора по правилу – незамислива. Пре њега, аналогну улогу истог симбола играли су (или им је била додељена) Милошевић, Гадафи, Асад и Јанукович, да поменемо само неколико.

Небитно је да ли је у овај положај ушао свесно или је у њега неспретно залутао. Додик је ту, и нема му назад.

План за њега брутално је једноставан. Да се пред Палатом Републике у Бањалуци појави неколико „хамви“ џипова из којих ће искочити специјалци у маскирним униформама, упасти унутра, ухапсити Милорада Додика, ставити му лисице на руке и кесу на главу, и затим га одвести у непознатом правцу.

Ако му овај сценарио не одговара, постоји само једно решење и колега Груевски ту може послужити као корисна „мустра за опстанак“. То је ослонац на снагу информисаног народа, што тешњи савез са силама у геополитичком успону и – труба која ће се јасно огласити позивом у бој, не за обезбеђивање приватних позиција него за опстанак Републике Српске.

Ох да, и шта је било са најављеном и нестрпљиво очекиваном промоцијом српског издања књиге Срђе Поповића „Мустра за револуцију“ у Београду? Ако из Скопља може на једно вече да скокне до Београда, доћи ћу обавезно да од писца добијем аутографисани примерак. Са топлом посветом, наравно.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *