Почетна / Друштво / Александар Вулин: Ако је живот викара усташке војске препорука, за небо који је онда пут покланих…

Александар Вулин: Ако је живот викара усташке војске препорука, за небо који је онда пут покланих…

Говор Александрa Вулинa на комеморативном скупу поводом Дана сећања на јадо вничке жртве

Поштовани,
На овом месту ваљало би ћутати, пустити сузу, упалити свећу, помолити се, заклети човечанству да се више никад не понови. На овом месту ваљало би ћутати, али када сам долазио овде и слушао оне који вриште зато што јама није довољно пуна или зато што је превише или премало оних у јами, знам да морам говорити. Знам да сви ми морамо говорити. Јер, будемо ли ућутали, зло ће говорити, ако је икада и престало да говори. Знам да морамо говорити. На ова места људи долазе да ране своју душу, да дотакну зло, да би га препознали, да би га победили. На ова места људи дођу да ране своју душу и да одговоре душама праведника шта су то урадили за ове 74 године. Хвала представницима хрватске државе што су данас овде, јер верујем да заједно са мном деле стид и бригу и не знам шта да им кажем. Шта да кажем мојој ромској браћи што на стадионима гледамо кукасте крстове, шта да кажем мојој јеврејској браћи што гледам како заставе Израела горе, шта да кажем мојој српској браћи, шта да кажем побијеној српској деци у Јами Шарановој ако препознају, ако препознају, ако чују кроз завесу од 74 године исту песму са тргова најлепших градова: Јасеновац и Градишка Стара? Шта да им кажем ако препознају иста имена и исте песме које су их у јаму бацале? Шта да им кажем, да после 74 године на улазу у Јаму Шаранову слушам људе који кажу да није довољно пуна? Шта да кажем на гробљу браће моје? На оваква места људи долазе да би дотакли зло, да би га препознали, да би га спречили, да се више никада, али баш никада не понови. Који је то пут, који је то живот који је викара усташке војске препоручио за свеца? Јер ако јесте, шта је онда са душама покланим у Јадовну, јер ако јесте, шта је онда са душама побијених у Јасеновцу? Јер ако је небо довољно велико и за викара усташке војске и за поклане у Јасеновцу, поклане деце у Јасеновцу, шта да им кажем какво их небо чека, шта да им кажем куда су се они запутили?
[restrictedarea] Ако је живот викара усташке војске довољна препорука да се посветите, шта да кажем сени Диане Будисављевић, мајци над мајкама, мајци 15 000 српске и јеврејске деце, шта да кажем, шта њој да кажем, куда је њен пут, где је њено небо или где је њен пакао? Што њу не посветите? Нема Србина који јој икону не би пољубио и свећу запалио. Шта да кажем ако је живот викара усташке војске препорука за небо, где је онда пут оних које је та војска у ове јаме побацала? Где је пут деце коју су у Јасеновцу, Пребиловцима убили, шта је онда пут покланих и побијених?
Људска правда је несигурна, а памћење неизвесно и кратко и слабо… Зато смо данас овде јер 74 године су предуге да би се памтила истина, али ипак прекратке да се од џелата направи жртва и од жртве џелат.
Мир, мир живима треба. Немојте мртве да мирите јер мртви су својом смрћу и својим животом показали где је коме место. Мир живима треба. Немојте мртве да мирите јер не могу се помирити џелати и жртве. Не може исти венац бити положен у Блајбург и Јасеновац. Не може иста рука на гроб јасеновачког детета и оног ко је Јасеновцем и Јадовном командовао.
Немојте мртве да мирите јер су својим животом рекли шта су имали да кажу, а смрћу доказали какав им је живот био. Живима мир треба, живима. За живе се ја молим. Ја тражим мир у својој генерацији, мир у свом животу, као што Србија тражи мир, као што Србија нуди мир, као што Србија хоће да буде и најбољи комшија и најбољи пријатељ, и најпоузданији партнер. И када председник српске владе понуди руку, понуди прилику да се у немој, у тишини, са пијететом и поштовањем поклони свакој жртви, онда се према таквом гесту треба и односити са поштовањем и пијететом, и камо среће, кренути за таквим примером па да свако погне главу пред жртвом оног другог – и ето мира међу живима, ето векова мира. И када председник српске владе каже да хоће да погне своју главу пред жртвама туђег народа, прихватајући га као свој и као своје, онда се о томе не сме мислити и говорити у границама своје општине, па чак ни свог народа, већ у границама људи свих, читавог Балкана, читаве Европе. Тако се постаје државник, а тако се разликују мали политичари од великих државника. Србија хоће мир. Србија хоће да буде и најбољи комшија и најбољи партнер. Камо среће да сви погнемо главу пред невиним жртвама оног другог народа, ето мира у нашем животу, ето мира у нашој генерацији, у вековима који долазе. А ви сабрани, ви окупљени, ви поштоваоци, ви храбри, када се вратите кућама, узмите децу, синове, унуке, загрлите их онако како само очеви могу да грле, покријте их у ово прохладно поподне онако како само мајке могу да покрију и причајте им, и говорите им, и говорите им о злу Јадовна, говорите им о ужасу Јасеновца, говорите им, говорите им, говорите им. Говорите им док им очи дечје не виде страх, говорите им, говорите им док се у душе дечје не усели зебња да се то може поновити. Не буду ли памтили, не буду ли сазнали, не буду ли знали какво је зло овом земљом ходало, не буду ли знали какво зло овом земљом може да хода… Само ли ућутимо, само ли их пустимо, само ли оставимо једну дечју генерацију, само једна невина дечја душа да се остави без истине, у њу се може улити зло које из ових јама хоће да изађе и хоће да проклија. Волите их да не би мрзела друге.

_________________________________________________________________________________

Јама пуна домовинских идеја

Речи министра Александра Вулина, изговорене на комеморативном скупу поводом Дана сећања на јадовничке жртве дочекане су на нож. А и како би другачије, у земљи у којој се и у овом новом, 21. веку, усташтво доживљава као нешто прихватљиво

Пише Наташа Јовановић

Злочини не застаревају. Једно је што се покољ библијских размера почињен у НДХ не може заборавити, друго што се са таквом историјском хипотеком, какву Хрватска има, даље не може ићи. Србомрзачка историја једног народа и учинак хрватске солдатеске у распону од 50 година, од Јадовна и Јасеновца до последњих ратова на овим просторима, похраниле су у орману ове „модерне државе“, чланице ЕУ, не један, него, само када је у питању Шаранова јама, 40 000 сакривених лешева. Заташкавање и негирање злочина, по својој монструозности јединствених у историји тзв. „цивилизоване Европе“, и упоредо с тим, уз одобравање Америке, НАТО и Западног Балкана, глорификовање Блајбурга, говори о томе да мржња и рат у Хрватској никада нису ни престајали. Отуда не чуди што су речи министра Александра Вулина, изговорене на комеморативном скупу поводом Дана сећања на јадовничке жртве страдале на врхунцу усташког лудила у НДХ, дочекане на нож. А, и како би другачије, у земљи, у којој се и у овом новом 21. веку, усташтво доживљава као нешто сасвим прихатљиво..

ЈАМА НИЈЕ ПУНА Неколико ствари у говору Александра Вулина засметало је хрватском домољубљу. Прва, да се исти венац не може положити на Јадовну и Блајбургу, и друга, да усташки викар Алојзије Степинац не сме бити проглашен свецем, јер „ако је небо довољно велико и за викара усташке војске и за поклане у Јасеновцу, поклане деце у Јасеновцу, шта да им кажем какво их небо чека, шта да им кажем куда су се они запутили“? Онима из хрватске владе који су дошли ту да покажу Европи како им је антифашизам дуговечнији, мада мање негован од фашизма, засметало је и помињање контраскупа са којега су представници неколико хрватских удружења ветерана из последњег рата довикивали да „јама још није пуна“. Како год, деветоминутно излагање српског министра над стратиштем које је било претеча Јасеновца, праизведба усташког ножа, разјарило је Хрвате, политички врх Хрватске, новинаре, блогере. Хистерија је почела.
Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић осудила је изјаву Александра Вулина у Јадовну, у којој је Алојзија Степинца назвао усташким викаром и поручила да је Вулин проблем премијера Србије Александра Вучића.
„Основно кућно васпитање налаже да кад дођете у туђу кућу, поштујете њене укућане, што вреди и кад дођете у другу земљу. Ја бих рекла да Вулин није наш проблем, није проблем Хрватске. Ми смо надишли тај ниво провокација и Вулин је заправо проблем премијера Вучића, који мора да одлучи куда иде“, рекла је Грабар Китаровић новинарима на обележавању Дана антифашистичке борбе у шуми Брезовица код Сиска.
Како је пренела агенција „Хина“, она је истакла да се „с људима као што је Вулин не може ући у заједницу слободних, уљуђених демократских држава као што је ЕУ“.
Хрватска министарка спољних и европских послова Весна Пусић рекла је у Луксембургу да „иступ српског министра Вулина није билатерално питање, већ питање кућног васпитања“, док је бивши председник Хрватске Иво Јосиповић изјавио да би Министарство спољних послова Хрватске требало да упути дипломатску ноту Србији.
Јосиповић је оценио да комеморација жртвама није место с којег се шаљу конфликтне поруке, посебно не оне које вређају домаћина.
Са истом жестином огласио се и ХДЗ „осуђујући иступ српског политичара у Хрватској, након што је Вулин недавно усташама назвао и генерала Анту Готовину те министра бранитеља Предрага Матића”.
„Ради се о срамотној изјави србијанског министра Вулина, а ово је само једна од низа изјава. Намећу се два питања: хоће ли овај пут србијанска влада шутјети и што ће учинити хрватска влада поводом ове изјаве“, поручио је Жељко Реинер, саборски заступник ХДЗ.
Уследило је извињење министра културе Берислава Шипуша који је своју закаснелу реакцију на Вулинов говор, будући да је присуствовао комеморацији, покушао пред хрватским јавним мњењем да оправда чињеницом да је „категорија госта та која би требала одредити начин понашања, уљудност и цивилизираност кад нетко дође у другу земљу, тако да бих прије рекао да је господин Вулин проблем србијанске владе, а не наш“.
Негирајући усташтво, ови трбухозборци неоусташтва заборавили су да је српска влада довољно „шутјела“ и да су више од пола века затирани сви трагови овог страшног злочина. Одговарајући на нападе хрватских политичара, Вулин је рекао, гостујући на РТС, да није некултурно говорити истину, али да је некултурно и недомаћински када се на улазу у Јадовно, једну од најстрашнијих јама у историји цивилизације, окупи „више стотина повампирених усташа које сматрају да јама није била довољно пуна“.
На питање да прокоментарише изјаву о Алојзију Степинцу, Вулин је рекао да је он само поставио питање – да ли је могуће да неко ко је био званични врховни викар, војни свештеник, командант војних свештеника, може да буде светац.
„Само се онда питам шта је са душама које су побили исти ти. Пробајте да замислите да било који светски званичник оде у Маутхаузен или било који други концентрациони логор Немачке, положи венац на споменик побијеним људима, а онда са њиховог гроба оде до гроба команданта логора и положи исти тај венац. Не би ишло“, указао је Вулин.

СА БЛАГОСЛОВОМ БЛАЖЕНОГА Убијање Срба, Јевреја и Рома у Јадовну је трајало „само“ 132 дана. Зато данас у Јадовну под земљом има 40 000, а над земљом један или ниједан живи Србин. Бранко Цетина, један од преживелих, причао је пре неколико година како су ове јаме јечале данима након што су Хрвати под притиском Италијана затворили логор Јадовно. Из земље је допирао глас „Адонај, Адонај“, „ело хим, ело хим“. Касније после рата чуо је да то на јеврејском значи: „Боже спаси ме, Боже помози ми.“ Иако до данас не постоји званичан податак о тачном броју настрадалих у Шарановој јами, енглески спелеолози су још 70-их година приликом првог уласка у јаму проценили да унутра лежи пет метара сабијених људских костију. По кубном метру, израчунали су, ту би требало да је настрадало преко 40 000 људи.
У Шарановoj јами 1941. смрт је задесила и 73 свештеника Српске православне цркве, већином из Горњокарловачке епископије, eпископa Саву Горњокарловачкoг и митрополитa сарајевскoг и дабробосанскoг. Митрополит дабробосански Петар Зимоњић је доведен на захтев Алојзија Степинца, кардинала свих злочина НДХ, чију канонизацију сада најављује Ватикан. Само дан пре комеморације у Јадовну надбискуп Јосип Бозанић је на Хомилији подсетио на Степинчеву канонизацију коју Црква зазива:
„У овом светом тренутку управимо своја срца према Блаженом Алојзију Степинцу, нашем пастиру и заговорнику, за чију канонизацију жарко молимо“, изјавио је надбискуп загребачки.
Отуда је Вулинов говор разбеснео и Загребачку надбискупију која је издала сопштење да није вредно пажње мешање српског министра у питања канонизације кардинала Степинца, али је „пажње и те како вредно сасвим неутемељено повезивање Блаженика с убиствима људи и спомињање његовог имена у контексту страдања деце у концентрационим логорима“.
„Изјава о Блаженому Алојзију Степинцу министра у влади Србије Александра Вулина у Јадовну за католичке вернике је вређање најдубљих осећаја, за Хрвате понижавајућа, а за сваког истинољубивог човека гажење истине“, наводи се у саопштењу.
„Такав немаран однос хрватских власти према истини о Блаженому Алојзију Степинцу и према хрватској прошлости знак је непоштовања достојанства властитога народа и домовине“, оцењује Загребачка надбискупија. Слично би оценио и Алојзије Степинац оне 1941. године да се неко усудио да оспори племените намере честитих викара НДХ.

ЛОВ НА „СРБОЧЕТНИЧКА ЧУДОВИШТА“ А свака два од три католичка свештеника лично су убијала у НДХ. У америчким изворима постоји податак да је више од 1 400 свештеника и часних сестара у Хрватској били убице. У једном од својих реферата о Јасеновцу, академик Србољуб Живановић је написао да су часне сестре у Јасеновцу имале обичај да разбијају лобање деце ударцем о зид, да им кидају удове, даве их сопственим рукама, помажу у клању, трују каустичном содом…
Католички бискупи и надбискупи, као и папа Пије, не само да су знали за злочине које је чинило њихово свештенство већ су убице унапређивали и награђивали.
Надбискуп није био на комеморацији жртвама у Јадовну, месту на којем је убијање Срба и Јевреја трајало само 132 дана.
Више од пола века касније, обрачун са преосталим Србима претворен је у Домовински рат. Јама над којом је Вулин проговорио препуна је невиних жртава те исте „домовинске идеје“. Отуда не чуди што је Дан сећања на ове жртве осуђени ратни злочинац Бранимир Главаш назвао „балом вампира“ поручујући Милораду Пуповцу, председнику Српског народног вијећа, да „наредне године оде у Србију и тамо игра коло“.
Хрвати су почели да се надмећу у прецизној оцени овог „фашистичког“, „четничког“ иступа српског министра.
И неки Срби са њима. У извештају ХРТ наводи се да „није први пут да Вулин овако говори. ‚Олуја‘ је за њега дан када Хрватска слави то што је протјерала 250 тисућа својих држављана српске националности, а генерал Готовина је ‚усташки генерал који је протјеривао Србе‘“. Дневник.хр на насловној страни објављује да је „србијански министар дошао у Хрватску па Алојзија Степинца назвао ‚викаром усташке војске‘“, „Вечерњи лист“ да је у питању „скандалозна изјава“, а београдски лист „Данас“ да „не прође ни месец а да премијеров министар Вулин не изазове дипломатски скандал нижег интензитета са суседном Хрватском“, те да је „апсурдна лакоћа са којом Вулин посеже за историјским наслеђем левице, па је своје оштре садашње изјаве о усташком викару Степинцу и томе да он не може делити рај са жртвама Јадовна назвао лековитим за пораст фашизације“.
Нико, наравно, није поменуо чињеницу да је лов на „србочетничка чудовишта“ крајем прошлог века почео када је неко рекао да се највећи српски град под земљом налази у Јасеновцу. Тада је пoчео још један рат у којем је Хрватска добила прилику да настави прогон и убијање Срба са мандатом такозваних савезничких снага. Данас, седам деценија после Јасеновца и две после Госпића, Хрватска није спремна да се суочи са својом прошлошћу. Србија јесте. Јер како рече, гостујући у Дневнику РТС, Александар Вулин, лековито је за односе Србије и Хрватске говорити о фашизацији политичког живота и додао како мисли да је то помоћ пријатељима у Хрватској и порука да су Срби спремни да се заједно са њима боре против фашизације.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Нисам у прилици да прочитам цео такст Александра Вулина, али и ово
    шта сам прочитао буди у човеку језу и јал када схватите да се у
    „љепој њиховој“ ништа није променило, апсолутно ништа ни после 70 год
    Било је потребно да се ђаво („неовисност“)пусти из кавеза,да би се видело како је истинита она истина на коју је указао песник Дучић.
    Та истина гласи „Ви Хрвати сте најхрабрији народ на свету, не зато
    што сте неустрашиви, него зато што се ничега не стидите“
    Хвала Александру Вулину што им је поново рекао ту истину у брк и то на месту где су њихови преци починили те страхоте. Тај поступак
    и говор Александра Вулина вредан је за памћење и наук. Свима нама
    треба да је јасно да „вук длаку мења а ћуд никада“ и да је то тачно.—-милан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *