Почетна / Регион / Афера Јанша: Долијале „ситне рибе“

Афера Јанша: Долијале „ситне рибе“

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина
Како је пропао покушај да се Јанез Јанша – као осуђеник, криминалац – уклони са словеначке политичке сцене

У жељи да учини примамљивом куповину својих оклопних осмоточкаша финско предузеће „Патрија“ упустило се 2005. године у ризичан, иако у војној индустрији често примењиван маневар „подмазивања“ кључних људи у администрацији циљане државе – Словенији. Ангажовани су разни посредници, од сликара преко високо рангираних словеначких политичара (у доба када је владу водио Јанез Јанша) до генерала Словеначке војске; обећаване су масне провизије, а паре су убрзо почеле да „лежу“ на рачуне. Кретање масивних сума новца пут Балкана побудило је занимање истражних органа најпре у Финској, а потом и у Аустрији и Словенији. У Финској није кажњиво само примање него и нуђење мита, па су убрзо покренуте истраге у све три земље, а прикључила им се и Хрватска у којој је сумња на незаконито посредовање у послу набавке „Патрија“ за хрватску војску пала на Стјепана Месића.

Осумњичен због корупције, Јанша губи на изборима 2008. године а три године касније почиње маратонско суђење. На вишегодишње затворске казне осуђени су разни посредници заједно са налогодавцима из Финске и врха словеначке власти, на челу са Јанезом Јаншом. Упркос различитим правним смицалицама, Јанша је прошлог лета завршио иза решетака, али казну није одслужио у потпуности. Штавише, догодио се коперникански обрт словеначки Уставни суд недавно усваја Јаншину жалбу. Не само да је Јанез Јанша поново постао слободан човек, него је захваљујући одлуци Уставног суда сада у прилици да тужи и од словеначке државе добије знатну одштету за дане проведене у затвору. Процес је тако добио неславну, иако очекивану завршницу, па су због примања мита осуђени само разни „извршиоци“ и ситнији посредници. И све то упркос чињеници да је Јанши досуђену затворску казну претходно потврдио не само Виши суд у Љубљани, него и Врховни суд Словеније.

На сличан начин извукли су се и директори „Патрије“ у Финској, јер је и у њиховом примеру тамошњи суд на опште изненађење пресудио да подаци, прикупљени у доказном поступку, нису довољни за осуду оптужених „изван разумне сумње“. Сви су отишли из суднице као невини људи.

[restrictedarea]

 

ОБЕЋАЊЕ МИТА Како је могуће да скандал, који је одјекнуо широм Европе и света, добије ништа мање скандалозан епилог, најбоље се види на примеру Јанеза Јанше. Његова судбина је била на први поглед „запечаћена“ чим је судија Окружног суда у Љубљани на основу пресретнутих електронских писама Јаншиног сарадника Јоже Загожена и других актера Афере патрија закључила да је Јанша тражио од Загожена да од „Патрије“ захтева „аванс“ од 30 одсто на име „награде“ у случају да финска државна фирма буде изабрана да опреми словеначку војску. Судија је одлучила да ако неко тражи исплату, онда то аутоматски значи и да је претходно био укључен у „обећање награде“ (што је лепша реч за мито) а пошто је управо тадашњи словеначки премијер Јанша тај задатак поверио Загожену, који је у партији Јанеза Јанше СДС био је задужен за финансије – чинило се да су све карте откривене.

Испоставило се да није било баш тако. Све судске инстанце у Словенији суочиле су се с проблемом да на основу посредних доказа докажу Јанши инкриминисану радњу; зато су прибегле тзв. креативним решењима, па тако у пресуди пише да је Јанша био Загоженов партијски шеф, те је тако јасно да је баш он (преко Загожена) „примио обећање награде“ од Финаца. Значи, пошто је Јанша био Загоженов шеф онда је за мито морао да зна. Јанша је, с друге стране, упозоравао да му је монтиран процес у којем нема одговора на кључна питања а то су: Где, када и како је он то обећање, а обашка новце, добио?

На питање „Где су новци?“, делимичан одговор је понудила државна комисија за борбу против корупције, која је прочешљала Јаншине рачуне и имовину и утврдила значајне раскораке, односно да су Јаншина примања протеклих година била далеко скромнија од вредности некретнина које су у власништву његове породице. Све то је у (од 2008. наовамо веома осиромашеној) Словенији створило критичну масу чак и међу Јаншиним најватренијим следбеницима да би му требало судити за малверзације и прекомерно богаћење на државним јаслама. Тим пре што су у Словенији у протеклој деценији објављени цели томови књига са све документацијом, који су открили да су тзв. осамосвојитељи (читај – првоборци за словеначко отцепљење од СФРЈ 1991. године) предвођени Јаншом испод жита мешетарили и продавали тешко и лако наоружање паравојскама Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића. Јанша је, као министар одбране у тадашњој словеначкој влади, ту позицију 1991. године сјајно искористио, па је упркос међународном ембаргу био мозак шверца наоружања и војне опреме узапћене од ЈНА после њеног одласка из Словеније.

О препродаји тенкова, хеликоптера, минобацачких ракета, пушака, муниције, … знало се већ непосредно после тих догађаја, јер су о томе сведочили не само кивни Јаншини сарадници (искључени из деобе плена) него и партнери из Хрватске и Босне, огорчени што су словеначки трговци смрћу искористили прилику да на њима папрено зараде. Иако се „све знало“ и иако су постојали не само сведоци него и писани трагови, у Словенији дуго није постојала (политичка) воља а ни храброст да се покрену судски поступци који би истерали начистац све оне који су се обогатили тим крвавим новцем. Јанша је за „десницу“ код куће, после 1991. године, био недодирљив као херој „ослободилачког рата од југосрпске армаде“, а партије левице нису имале петљу да „руше“ главног „осамосвојитеља“. У међувремену су све криминалне радње, повезане са незаконитом препродајом оружја – застареле. И чинило се да је Јанша занавек избегао судско гоњење. Онда је уследила афера „Патрија“.

По угледу на процес који је у САД својевремно вођен против Ал Капонеа коме истражитељи нису могли да докажу убиства па су се латили утаје пореза и у том прегнућу на крају и успели, тако је кренуло и процесуирање Јанеза Јанше.

Истражитељи, а потом и суд, бацили су се на праћење „тока новца“, али је подухват запео кад је изостао податак на који начин, где и како је Јанша „примио обећање награде“. И одакле му толики новци? Јер, плаћао је готовином све и свашта, од аутомобила надаље, далеко изнад могућности с обзиром на прилив редовних зарада на његов рачун у банци. Тако је без конкретних доказа створен правни конструкт како би се „коначно удовољило правди“; другим речима да Јанша буде осуђен. Описани подухват је био оптерећен озбиљним правним рупама још од самог почетка. Некадашњи уставни судија Матевж Кривиц је, на пример, упозоравао да је узалудно понављање мантре да „врховне судије не сумњају да је Јанша био до грла уплетен у корупциону радњу“, ако ту „сумњу“ није могуће поткрепити опипљивим доказима. Кривиц (који не слови као Јаншин фан, напротив) указао је у отвореном писму упућеном домаћој јавности и колегама из правосуђа да „кажњива радња не постоји, уколико је Јанша био само упознат о могућности постојања провизије, јер је потребно доказати да је мито и прихватио… али ако му то није могуће доказати, онда за затвор то није довољно, па ћемо му се и даље супротстављати само као    – политичару“.

 

ИГЛЕНЕ УШИ Тако је пропао покушај да се Јанша – као осуђеник, криминалац уклони са словеначке политичке сцене. И све то иако су безмало сви најпознатији словеначки правници, адвокати и судије, уз оркестрацију већине медија и новинара све до последњег трена били убеђени да ће пресуда против Јанше „издржати тест“ Уставног суда Словеније. Још веће изненађење је спознаја да су уставне судије одлучиле једногласно, упркос спекулацијама да се то неће догодити. Уставни суд Словеније је дубоко идеолошки подељен, па је део судија наклоњен десној политичкој опцији (Јанши) а део је више лево. На крају су, међутим, све судије гласале „за“ поништење пресуде.

Јанша се, тако, и овај пут извукао кроз иглене уши. Јесу се криминалисти својски потрудили да у своју мрежу ухвате Јаншу, али он је „испекао занат“, окруживши се људима који су му верни до гроба (и буквално Јоже Загожен је умро током судског процеса, одбивши да инкриминише свог шефа Јанеза Јаншу). Истражитељи су преврнули небо и земљу, али нису успели да дођу до конкретних доказа јер су сви, једноставно, нестали.

Приде се обрукао и словеначки парламент, чија (владајућа) већина је током судског поступка који је вођен против Јанше, у покушају његове дисквалификације, „тумачила“ правилнике и законе онако како јој је одговарало, а онда је и то пало на Уставном суду Словеније. Посланици су, наиме, затворенику Јанши (који је на последњим изборима ипак освојио посланички мандат) одрекли право да долази у парламент и учествује у његовом раду. Јанша се жалио, а суд га вратио у посланичке клупе, где је (до укидања пресуде) месецима вожен директно из ћелије љубљанског затвора Доб.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *