Зелене стране – Специјализовани за убијање

Пише Мара Кнежевић Керн
Ко су заиста „заштитници дечјих права“ осветлио је редитељ Бил Бовен недовршеним документарцем „Уништена невиност“. И своју истрагу платио главом

Навикли на разбарушене сцене из парламента, грађани Србије су с неверицом пратили седницу на којој су сви – унисоно и без реплике – изгласали закон којим се отвара простор за невиђену тортуру над породицом и децом.

Послата је порука да с државом нема шале и да ће „струка“ удружена с политичком вољом штитити право на нашу децу, по цену увођења драконског закона о „одузимању деце због медицинског занемаривања“.

НЕКАЖЊЕНА УБИСТВА У „транзиционој“ Србији ова изјава би могла да делује комично да иза ње не стоји ауторитет новца, личних интереса и глобалних планова, на чијем извршењу раде тимови народних трибуна. Попут марљивих везиља Вилерових гоблена, странке уграђују своје боје на задате мотиве како би се ускладио колорит позиционо  -опозиционе реплике приказа „Европе без алтернативе“, уз застрашујућу представу Страшног суда, намењену човечанству за 21. век.

За спровођење директиве имунизације или конфискације неопходна је обучена социјална мрежа, што се показало тешко изводљивим с постојећим кадром – образованим у духу хуманости и поштовања традиционалних вредности. Традиција није ин, као ни породица, па ће се додатном едукацијом створити нови кадар за 21. век, спреман за извођење прљавих радова око насилног одузимања деце, као што је уз помоћ утеривача омогућена наплата дугова приватизованим компанијама.

[restrictedarea]

Позадину „врлог новог света“ по моделу новокомпонованих „заштитника дечјих права“ осветлио је редитељ Бил Бовен недовршеним документарцем „Уништена невиност“. И своју истрагу платио главом. Аутор је преминуо „од срчаног удара“, непосредно после објављивања трејлера за филм, а његови пријатељи верују да је убијен за рачун озлоглашенe Службе за заштиту деце у САД, с обзиром да је у последњем интервјуу изјавио да ће остатак живота посветити борби против криминалних активности мреже социјалних радника из ЦПС (Child Protection Services) и лекара специјализованих за уништавање породице. „Надзор над овим агенцијама воде болесни људи, који под кринком бриге о деци спроводе терор и некажњено убијају.“

Ово није прво Бовеново копање по дну америчког друштва: у књизи „Издаја њујоршких најхрабријих“ бави се јавашлуком и издајом ватрогасаца страдалих у Њујорку 9/11, али је након шокантних открића везаних за ЦПС покренуо процедуру за подизање оптужбе против њихових агената у свих педесет држава.

„ЛЕГАЛНО“ ОТЕТИ Бовен је започео истрагу пре неколико година, после сусрета с једним унесрећеним оцем, жртвом самовлашћа корумпираних социјалних радника. Суочен с монструозним механизмом за одузимање деце, проучио је обиман досије крцат фалсификованим документима, лажним изјавама и фалш записницима, износећи на видело доказе о умешаности судова у заверу против родитеља уз угрожавање основних људских права.

Открио је фрапантан податак да је секретар једног одељења Службе организовао насилно одузимање деце, за рачун свог рођака који је пожелео да усвоји плавокосо дете с плавим очима. Деца несрећног оца била су изузетно лепа и одговарала су траженом опису, па су сво троје „легално“ отети и предати на усвајање судијиној породици и његовом рођаку.

Бовен је након овог случаја кренуо у борбу против система, користећи информације инсајдера из ЦПС, и саставио досије насилних смрти међу децом из „хранитељских породица“, међу којима је убиство тешко оболеле Адријане Крам, отете од мајке по налогу лекара „зато што није имала новац за скупе лекове“. На основу узорака косе преминулог детета утврђено је да током боравка у хранитељској породици није добијало никакве лекове, а приликом аутопсије су констатовани ожиљци на телу, опекотине и бројни трагови мучења, укључујући полне органе. Испоставило се да је ова четворогодишња девојчица, месецима изгладњивана и casino pa natet даноноћно терорисана, била изложена сексуалном насиљу. С обзиром да се ради о детету са специјалним потребама, ЦПС  је за бригу о болеснику добијао од државе 6.000 долара месечно, а новац су примали и после њене смрти. ЦПС је био у обавези да од примљеног новца прослеђује хранитељској породици суму од 400 долара месечно, али је особље и ту обавезу избегавало. Ово је – према изјави „мајке“ из хранитељске породице – ражестило њеног мужа и навело га да малтретира дете. ЦПС је децу слао у Мексико, што је омиљена пракса, како би уштедели и онемогућили редовну контролу.

Ту је и случај Данијеле Кели (12) остављене од стране старатеља да умире на поду, у сопственом измету. Социјални радници месецима нису обишли хранитељску породицу, да би након њене смрти фалсификовали извештај уносећи календар редовних посета. У фијоци социјалног радника пронађена су неотворена писма људи који су преклињали да се нешто предузме и спасе дете, као и остаци послатих слаткиша.

Бовен је обелоданио и трагедију петогодишње Логан Мар, коју је хранитељка селотејпом везивала за кревет, све док јој једном приликом није ставила траку преко уста како би на миру пратила омиљени ТВ шоу. Дете се тада угушило.

ТЕРАПЕУТСКА ДРЖАВА И ЊЕНИ ЗЛОЧИНИ Сенатор Ненси Шефер убијена је после јавног залагања да се разоткрију злочини ЦПС. Пошто су у питању интереси мултибилионске индустрије, јасно је да се фармацеутске компаније добровољно неће одрећи зараде на негенеричким лековима, које продају преко ЦПС.

Систем функционише на бази неколико уиграних корака: одузимање деце од родитеља без обавезе да се претходно судски докаже „небрига“; кад узнемирено дете почне да плаче, нелиценцирани радник – задужен за процену менталног здравља – даје дијагнозу „депресија“. Затим дете кљукају лековима, што искључује могућност побуне против све учесталијег сексуалног насиља у хранитељским породицама.

Уколико ојађени родитељи пријаве хранитељску породицу за злостављање, ЦПС шаље комисију која најчешће негира ове оптужбе, чиме се случај затвара а агенција штеди средства која би изгубила покретањем судског процеса.

Недавно је у Масачусетсу држава родитељима отела бебу на основу пријаве педијатра, љутог на мајку што је променила препоручену формулу млека. Млеко које је педијатар препоручио није пријало беби па је мајка прешла на другу формулу, након чега је дете почело да напредује. „Струка“ је и у овом случају донела последњу реч, дете је смештено у хранитељску породицу, с перспективом трајног усвојења, док очајни родитељи воде неравноправну борбу, користећи подршку све бројније групе фејсбук пријатеља широм Америке.

У међувремену је основана антипсихијатријска група ЦЦХР (The Citizens Commission on Human Rights) за заштиту права родитеља на одлучивање о избору медицинског третмана. Суоснивач организације, др Томас Соз, професор психијатрије, осмислио је термин „терапеутска држава“, описујући како функционише „брак“ између владе и психијатрије: „Иако тога можда нисмо свесни, присуствујемо рађању терапеутске државе… Терапеутска држава, данас, полаже право на власт и користи силу у име здравља. Овај комплот угрожава личне слободе на исти начин на који је то чинио савез државе и цркве. Психијатријска принуда подразумева присилно одвођење деце и људи применом медицинских третмана противно њиховој вољи. Пацијенти који одбију њихове ‚благодети‘ подвргавају се прогону и кажњавају од стране агената терапеутске државе, чиме се у потпуности разара принцип личне слободе.“

МЕДИЦИНСКИ ТЕРОР НАД ДЕЦОМ ЦЦХР је за мајку-хероја године прогласио Меријен Галбодо из Детроита, која је – после вишемесечне борбе против система – извојевала победу. Меријен је постала мета психијатријске заједнице оног тренутка кад је – у договору с педијатром – одлучила да своју кћер скине са контроверзног антипсихотика „риспердал“, који узрокује насилно понашање. На основу пријаве „кербера“ из „струке“, терапеутска држава је реаговала пуном снагом. Снимак опсаде куће породице Галбодо делује као антитерористичка акција из Авганистана: након десеточасовног одолевања самохране мајке, у кућу је упао тим специјалаца под пуном војном опремом у пратњи тенка. Меријен је одведена у затвор, а девојчица смештена на педијатријско психијатријско одељење. После маратонског суђења мајка се изборила за ослобађање кћери, захваљујући одлуци суда да је одузимање детета незаконито и да су родитељи ти који треба да надгледају ток лечења своје деце.

На свечаности поводом доделе одликовања за храброст, Меријен је упозорила на невероватну чињеницу да се у 21. веку суочавамо са средњовековним питањем: да ли је влада (црква) та која ће одлучивати који је третман одговарајући за дете, или је то родитељ? „Буђење јавне свести је могуће само уколико родитељи покажу одлучност да зауставе медицински терор над децом. Родитељска права су изнад свих права, а никада нису била угроженија.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *