Почетна / Свет / Закаснели московски гост

Закаснели московски гост

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
Ангела Меркел „дан после“ у руској престоници: једна од најделикатнијих мисија немачке канцеларке, под тешком сенком трагичне прошлости и туробних времена у тренутним односима Берлина и Москве, испоставила се, управо захваљујући „закашњењу“, као промишљен политички потез – Меркелова је привилеговано имала један дан Путина „само за себе“ и ексклузивну медијску пажњу

Није то био сигурно пут у Каносу, али јесте свакако једно од најосетљивијих путовања немачке канцеларке: кратак боравак Ангеле Меркел у Москви (минула недеља, 10. мај) учинили су крајње деликатним трауматична (трагична) прошлост и туробан период кроз који, већ месецима, пролазе односи између Немачке и Русије.

На овај пут су је испратила жестока политичка варничења у сопственој земљи. Једни су је критиковали што се придружила синхронизованом и организованом бојкоту западњака, неспорно диригованог из вашингтонске централе, да не буде 9. маја на Црвеном тргу. Управо је немачка канцеларка, тврдили су ови, из историјских (трагичних) разлога морала да се тамо нађе на Дан победе над фашизмом а поводом велике, седамдесете годишњице окончања Другог светског рата.

Други, бројнији и гласнији, аплаудирали су Меркеловој што је „демонстративно одбила“ да се „диви (најновијим) Путиновим тенковима“ (већину њених земљака, и кад о томе не говоре гласно, „емотивно погађа“ демонстрација победничког руског тријумфализма над немачким поразом) и одлучила да се, дан касније, поклони „милионима жртава“ уништавајућег рата који је Вермахт на руском тлу водио по принципу (њене речи) „спржене земље“. Био је то промишљен и прагматичан, тврдили су, политички потез. Иако закаснело, Меркелова је била важан Путинов гост. За њу је руски председник, тек дан после велике светковине, могао да резервише посебно време и ексклузивни третман. Тако је унапред обезбеђена наглашена медијска пажња на коју Меркелова, дан раније, као једна међу бројним званицама, није могла да рачуна.

[restrictedarea]

Најтеже руковање А управо је та очекивана медијска пажња (пред)одредила држање немачке канцеларке, пред мноштвом телевизијских камера, у сусрету с руским председником. Немачки медији су сугерисали да ће то овога пута бити њено „најтеже руковање“ (иако се с Путином раније сретала често) па се Меркелова очигледно трудила да одговори таквим очекивањима: булеварски „Билд“ је у вишемилионском тиражу објавио фотографију „Асошијетед преса“ која показује њене стиснуте усне и готово, грчем, изобличено лице.

Видљива унутрашња напетост није напустила иначе пословично хладнокрвну (и хладну) канцеларку ни кад је, после разговора „у четири ока“ с руским председником, стала пред новинаре. У грозничавој потреби да „пронађе чврст ослонац“, Меркелова је стајала, приметио је опет „Билд“, као Кристијан Роналдо пред шутирање једанаестерца…

У томе је, у том приметном Ангелином грчу, известан удео имала чињеница да су минулу недељу, један наспрам другог, стала два моћна, а, ипак, у том часу, неравноправна државника: Меркелова (озбиљно) уздрмана шпијунском афером, која се, по свему судећи, претвара у прву озбиљну кризу „велике (владајуће) коалиције“, и Путин, осокољен блиставом Војном парадом и испуњен додатним самопоуздањем.

С те „висине“ руски председник могао је и демонстрирати онакву помирљивост и политичку великодушност. Није тајна, рекао је, да због Украјине ово нису „најбоља времена“ у руско-немачким односима. И одмах додао: „Ми сматрамо Немачку партнером и (упркос свему) пријатељем.“ У тај контекст је ишла и Путинова констатација да се његова земља у Другом светском рату није борила против Немачке него против нациста, означавајући саму Немачку као „прву жртву“ нацистичке тираније. То је, судећи по медијским извештајима и каснијим коментарима, могло само да годи немачким ушима. И да делује збуњујуће: медији су очекивали реске, а не мелемне речи.

Руски парадокси Тај парадокс, кад је реч о Русима и оном што се подразумева под појмом „руске душе“, још је неодгонетљив многим Немцима. „Шпигл“ је, и због тога, позвао „упомоћ“ историчарку Јуту Шерер, доброг познаваоца руске историје и помало, а више од многих њених земљака, руског бића. Читаоцима овог магазина открила је готово запањујућу спремност Руса на помирење, искренију и дубљу од оне код Француза, међу којима немачка историчарка, иначе, живи годинама.

Увек је, каже, у озбиљнијем разговору с руским пријатељима наглашавала како се стиди што припада народу чији су војници починили толика зверства. И увек су је, дубоко ганути, узимали у загрљај и тешили да она за то није крива. Све се то, подсећа, догађало у земљи с двадесет и седам милиона ликвидираних, више цивила него војника, тамо где је тешко наћи фамилију у којој неко од ближњих није страдао у Другом светском рату.

У Француској је, каже, сасвим друкчије. Кад год крене прича о рату, у мешовитом, француско-немачком друштву, настане тајац и ледено, готово непремостиво ћутање и неповерење. Упркос чињеници да се на сав глас, с једне и друге стране Рајне, годинама и званично слави и велича велико помирење два народа такође трауматичне прошлости. Рат спаја, констатује историчарка Шерер, Немце и Русе, а раздваја Немце и Французе.

Лакше с прошлошћу, муке око садашњости Руски председник и његова гошћа, немачка канцеларка нису имали проблема да се, потпуно и у свему, како су пренели и новинарима, сагласе око страшне прошлости. Свако од њих је, међутим, у интерпретацији садашњих неспоразума и оптерећења у односима између две државе, у чијем се средишту нашла и које је изазвала украјинска драма, тврдо остао на својим, посве различитим позицијама. Више је, истина, непомирљивости у тумачењу узрока и изворишта украјинске кризе – Запад, па у том склопу и Меркелова, и даље барата „руском агресијом“ и насилном, противправном анексијом Крима, чиме је „срушен европски мировни поредак“ (Меркелова) а Москва неуставним и диригованим пучем у Кијеву фебруара прошле године од којег је све кренуло – него у погледима на њено могуће окончање.

И Меркелова и Путин су, наиме, сагласни у томе да се до мира може стићи само дипломатски, свако друго решење, а преостаје војно и ратно, представљало би срљање у катастрофу. Немачка канцеларка је могла то уверење додатно да оснажи после спектакуларне Параде на Црвеном тргу: било би самоубилачки улазити у отворени војни сукоб с Русима.

„Ми Немци смо“, рекла је Меркелова, „извукли горку али важну историјску поуку: да је управо у компликованим и тешким ситуацијама, као што је ова, неизбежно сарађивати.“ Путин је био с тим сагласан. Русија ће учинити све да се реше постојећи проблеми и нормализују односи са Западом, и посебно са Немачком: у успешан развој руско-немачких односа уложено је много напора и енергије.

Меркелова и Путин су, такође, сагласни да се на „политичкој платформи“ тешко испослованог споразума из Минска, уз ангажман ОУБС, може успешно окончати украјинска драма. Остале су, међутим, разлике у једном важном „детаљу“. Немачка канцеларка тражи да руски председник „обузда сепаратисте“ на истоку Украјине. Путин не жели да упадне у клопку у коју га Запад гура. Његова земља није „зараћена страна“. Кијев мора директно да разговара и преговара с представницима Доњецка и Луганска.

Путин, иначе, није крио да су санкције озбиљно погодиле руску економију, али, додао је, и економију европских земаља. Меркеловој је то, дакако, добро знано. Она осећа све снажнији притисак немачких пословних људи. Реч је о представницима најмоћнијих немачких компанија које су санкције драматично погодиле. Јавно, међутим, ни Меркелова ни Путин, после разговора иза затворених врата, нису проговорили ни реч о евентуалном ублажавању или коначном укидању економске блокаде.

Уздрмана најмоћнија жена света Из (тог дана) осунчане Москве, и тешке мисије, немачка канцеларка вратила се у политички суморни Берлин: најмоћнија жена света, не само по „Форбсу“, озбиљно је уздрмана шпијунском афером у ортачком извођењу америчких и немачких тајних служби. У конкретном случају (фамозне) америчке Агенције за националну безбедност (НСА) и немачке БНД.

Грунувши свом медијском снагом, ова афера увлачи у сопствени вртлог одговорне личности у Берлину. Од Герхарда Шиндлера, шефа Савезне обавештајне службе, која је зарад Американаца и по њиховом налогу недопустиво шпијунирала велике немачке и мултинационалне фирме („Ербас групу“, на пример) али и поједине политичаре и новинаре, до министара (најпре и највише садашњег министра унутрашњих послова и бившег шефа владиног уреда Томаса де Мезијера) претвара се све више у политичку и државну аферу. С непредвидљивим исходом и последицама за саму Меркелову. Оштрица афере се, наиме, све снажније и драматичније усмерава на канцеларку: медији је већ отворено (учинио је то најпре „Шпигл“) сумњиче и оптужују за − издају! Тако је, наиме, срочена ударна, прва страна овог магазина у броју од 2. маја, с фотографијама Меркелове (у предњем плану) њеног министра унутрашњих послова Томаса де Мезијера и шефа БНД Герхарда Шиндлера.

Издаја и лажи Канцеларкин задатак и уставна обавеза је, подсећа утицајни политички недељник у последњем броју (9. мај) да штити немачке фирме и грађане ако се америчке тајне службе понашају као да Немачка није суверена земља. Она то очигледно није (у)чинила и тако је дозволила да се шпијунска афера претвори у владину аферу и „највећи политички скандал нашег времена“ („Шпигл“).

Америчке тајне службе су постале, после шокантног 11. септембра 2001. године, „манијачки паничне“ у (незаконитом) сакупљању милиона података са свих страна света, стављајући под контролу глобалних размера телекомуникације, мобилне телефоне са ес-ем-ес порукама, интернет са мејловима, разговоре посредством Скајпа, чинећи све то често уз ортачку помоћ других обавештајних служби. У конкретном случају БНД, о чему је први проговорио одбегли агент америчке Агенције за националну безбедност, Сноуден.

То очигледно није могло проћи без знања и сазнања људи чији је посао у канцеларкином уреду да дају политички деликатне налоге тајним службама, надгледају и координирају њихов рад и – саме канцеларке. Уместо да енергично пресече мутне и недопустиве послове и стане у заштиту националног суверенитета и сопствених грађана, канцеларка се сада суочава с тешким оптужбама да је, зарад „понизне лојалности“ према Американцима, прекршила заклетву коју је, при сваком „отварању“ новог мандата, обавезујуће изговарала и, прећутно, ушла на терен могуће издаје, да би због тога сада (неочекивано) постала „предмет интересовања“ надлежног, Савезног тужилаштва.

Њен коалициони партнер, шеф Социјалдемократске партије, вицеканцелар и министар привреде Зигмар Габријел је изгледа решен, као потенцијални канцеларкин ривал на следећим парламентарним изборима (редовни су 2017.) да политички профитира у овој афери. Обелоданио је садржај два тајна разговора с канцеларком у вези са шпијунском афером и сатерао Меркелову у лаж: свесно је избегла да му саопшти оно што је, како се сада испоставља, очигледно знала. Наговештена је тиме и прва дубока криза „велике (владајуће) коалиције“ конзервативаца и социјалдемократа која би могла да доведе, ако се крене у додатно заоштравање и драматизацију, до краха и расписивања превремених парламентарних избора.

Ако до тога и не дође, једно је већ сада очигледно: шпијунска афера је „откинула“ велико „парче“ (пре)велике популарности немачке канцеларке. Њена популарност се још држи високо, али је, према најновијем истраживању јавног мњења за рачун „Шпигла“, пала, први пут, за трећину…

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Nista posebno nema to sto je dosla.Samo je pokazala da je malo tamo malo ovamo.Morala je zbog svojih saveznika da ih slusa,a Rusija joj se ne ispusta,zna kako su prosli…..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *