Вашингтон – одбрана и последњи дани

Пише Зоран Милошевић

САД завршавају своје постојање као светски хегемон. Крст над војном хегемонијом Америке у свету поставили су Руси у Сирији, а над финансијском Кина, оснивањем Азијске инфраструктурно-инвестиционе банке

Пад Америке као светске силе број један започет је у Сирији, где је председник САД Барак Обама, први пут у историји ове државе, одустао од званично најављеног војног напада, чиме је демонстрирао не само своје слабости већ и слабости државе коју води. „Официри су одбили да слушају Обаму у вези са питањем Сирије.“ Дошло је до неочекиване „побуне генерала“, јер нису хтели да срљају у пораз. Осим тога, појавио се и проблем финансирања рата: САД имају веома висок степен задужености и не могу више да улазе у конфликте како су навикле: брз успех и мали губици.

После пораза у Сирији, за који оптужује Русију, Америка је повела „нови хладни рат“ против ове земље. Међутим, тај „рат“ никоме није донео ништа, осим моралну сатисфакцију Вашингтону. „Савез САД и Европскe уније у вези са санкцијама није положио испит, јер су руске контрасанкције нанеле изузетну штету државама Уније, а посебно Италији, Грчкој, Шпанији, Словачкој, Аустрији и Мађарској, оне су изгубиле значајан део зараде због обустављања извоза у Федерацију“, пишу Немачке економске новости.

Други пораз Американцима нанела је Кина стварањем Азијске инфраструктурно        -инвестиционе банке, која је подрила савез САД не само са државама Уније него и са азијским државама. Аустралија, Јужна Кореја, па чак и Велика Британија, постале су саоснивачи азијског конкурента Међународном монетарном фонду. Бивши амерички министар финансија Лари Самерс ово је назвао „крајем финансијске хегемоније САД у свету“. Данас се тамо отварају радна места само у мало плаћеним сферама какве су услуге, а због јефтине нафте на хиљаде добро плаћених радника је остало без посла. Но, новозапослени у услугама не могу да купују много, само елементарно: храну, одећу, тако да се потрошња не повећава. Напротив!

Трећа провера снаге САД одвија се у Јемену. Утицајни амерички лист Форин полиси (редакција се налази у Вашингтону) са дозом скепсе прокоментарисао је тамошњи ангажман државе. „Подржавамо Саудијску Арабију оружјем, извиђањима и технологијама ризикујући да будемо увучени и непредвидиви рат између Ирана и Саудијаца.“ Лист Вашингтон пост овако коментарише ситуацију у Јемену: „То је нови Вијетнам!“

[restrictedarea]

САД КАО РАЊЕНА ЗВЕР Када ће се, дакле, догодити дефинитивни „сумрак“ САД и какви ће узроци то омогућити?

Руски професор Василиј Колташов, иначе руководилац Центра за економска истраживања Института за глобализацију и социјална кретања, за портал svpressa.ru наводи да немачке колеге нису сасвим у праву, али само по навођењу „почетка краја САД“. Колташов, наиме, сматра да је слабљење Америке започело осамдесетих година прошлог века, а главни индикатор губљења примата био је тај да Вашингтон није умео да изведе светску економију из кризе. Ни сада њихови економски показатељи не говоре да ће допринети расту светске економије. Раније то није било могуће.  Због тога САД морају да дејствују у свету све насилније и све радикалније, па губе савезнике и морални престиж. То је посебно уочљиво у односу према Русији, али и према Европској унији.

Но, реални крах америчке хегемоније могуће је очекивати тек када се распадне Европска унија, коју Вашингтон користи као полугу своје моћи и утицаја. Уколико се Унија распадне, САД ће бити принуђене да напусте Европу, што ће довести до стварања уједињене економије на европском простору, која би била независна од Међународног монетарног фонда, Светске банке и Светске трговинске организације. Данас ми видимо, наглашава Колташов, да се образују објективне економске претпоставке за крах Америке, што њу заправо и чини веома бесном и агресивном. Раније су Американци остваривали циљеве без голе силе, просто снагом своје економије. Та моћ је стварала снажне утицаје у светској економији и политичком животу, а цео систем је радио у њихову корист. Сада оваквих системских претпоставки нема, па Вашингтон делује у међународним односима радикално, односно своју политику заснива на радикалним чињењима, што је био и јесте случај у Сирији, односно поступа грубо и цинично, као у Украјини.

СНАГА ЕВРОАЗИЈСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА Сједињене Државе се плаше руске политике евроазијских интеграција, која, ако успе да привуче још неке земље, реално провоцира распад Европске уније. Зато покушавају да онемогуће интеграције на подручју Евроазије. Да би се, с друге стране, евроазијске интеграције брже покренуле, потребно је да Русија активно развија сопствену индустрију и сопствену производњу, при чему мора да се одрекне правила Светске трговинске организације и Међународног монетарног фонда. Другим речима, неолибералне економске политике. Русија, видљиво је, иде овим путем. Но, глобалне промене наступиће са другим таласом економске кризе, који се јавља управо у Европској унији и Украјини. Ова криза ће довести до отрежњења и сазнања да светски систем у чијем се центру налазе САД више никоме није потребан, чак је штетан. Зато ће бити демонтиран.

Са овим је, на свој начин, сагласан и експерт Центра за војно-политичка истраживања Московског државног универзитета „Ломоносов“, професор политичких наука др Михаил Александров, који за портал politikus.ru указује на нове детаље у умањењу моћи САД. Наиме, постоји закон о неједнаком развоју држава, којем не могу избећи ни они. Према том закону, држава у почетку јача, достиже зенит, а потом почиње да слаби. Тренутно, ми запажамо смањење америчке улоге у свету, пре свега у економској и политичкој сфери. Треба рећи да је економска моћ САД значајно опала. После Другог светског рата давале су 50 одсто светског бруто друштвеног производа (БДП) а сада само 16 одсто. Суштински, период у којем је Запад доминирао у свету одлази у прошлост. Процес деколонизације узроковао је стварање нових држава које су развиле своју економију. Не ради се само о Кини већ и о Индији и државама југоисточне Азије. Но, Запад и даље покушава да задржи доминантну улогу, а са посебном упорношћу САД, лидер западног света. Но, приметно је да сада немају снаге за то. Појавила су се и одређена ресурсна ограничења: огромни државни дуг, падајућа економија која не може да финансира нове ратове. Тренутно, ова земља се још држи захваљујући монополу долара, али процес његовог подривања је започет.  Државе све више прелазе на трговину у националним валутама, стварају се финансијске институције независне од САД, а формирање Азијске инфраструктурно-инвестиционе банке од стране Кине веома је снажан ударац долару. Ова банка омогућава азијским државама да „играју по новим правилима“, без страха од Запада. Другим речима, столица на којој седе САД почела је да се ломи.

СУДАР С РЕАЛНОШЋУ Ипак, Американци, иако свесни свега, понашају се крајње нерационално. Уместо да се помире са стањем и достојно заузму место у новом поретку, они покушавају да поврате пређашњу моћ изазивањем хаоса и нових ратова. Но, наглашава Александров, САД могу да остану то што јесу само ако покрену нуклеарни рат и у њему добро прођу. Други начин не постоји, јер у свим другим варијантама губиће моћ и падати. Односно, пре или касније мораће да се помире с тим да су некада биле најмоћнија држава, али да су сада само једна од великих. Ништа више од тога.

Јевгениј Лукјанов, секретар Савета безбедности Руске Федерације, у интервјуу „РИА новостима“, истакао је да је хегемонија САД завршена, са чиме у Вашингтону не могу да се помире. Но, када се заврши „нови хладни рат“, неопходно је сести за преговарачки сто. То мора бити глобални конгрес свих важнијих политичких актера света ради креирања нових принципа и поретка.

Борис Рожин за руски портал pravda.info додаје да су се над сличним исказима пре 10-15 година на Западу смејали, али сада остављају такву могућност, констатујући да је, ипак, неспорно цивилизацијско лидерство САД. Интересантно је да се повећава број угледних светских дипломата који су сагласни са тезом „о крају хегемоније САД“. На пример, бивши амбасадор Велике Британије у Русији сматра да је епоха тоталне доминације у управљању светом од стране Сједињених Држава већ ствар прошлости. Због тога се Америка и Европа морају договорити са „све самоуверенијом Русијом“ око њених захтева. Сличну изјаву дао је и један од најбољих светских дипломата Ентони Брентон, на страницама  Гардијана, рекавши: „Ми више не живимо у свету у којем је Запад једноставно могао да намеће своје ставове.“ Са оценом о крају хегемоније САД сагласан је и већ помињани угледни амерички лист Форин аферс. Наиме, професор универзитета државе Охајо Рендал Швелер на страницама поменутог листа констатује: „Експерти за међународну политику су не једном предвиђали да су дани ‚хегемоније САД одбројани‘.“ Подсећајући на ово, професор Швелер истиче да се амерички глобални хегемонизам исцрпео, те да ће њихово место преузети различите државе, транснационалне корпорације, политички покрети, глобалне криминалне и терористичке групације и организације за заштиту људских права. Међународна политика више неће бити вођена у оквиру принципа, већ у оквиру приличног нереда, лишеног било какве законитости. Дакле, човечанство ступа у фазу ентропије. То ће довести до одсуства поретка у свету, сматра Швелер.

Читајући ово, човеку дође просто жао што се догађа „крај хегемоније САД“, али онда се сети 1999. године и незаконите агресије НАТО и Запада на СР Југославију, тј. Србију и Црну Гору, па сам себи постави питање: Да ли су тада постојали поредак, међународно право и политички принципи? Постојали су и њих су САД срушиле понашајући се као терористичка организација. Зато Швелерови искази у Србији, једном делу БиХ, Ираку, Либији итд. делују, благо речено, цинично.

У ЧЕМУ ЈЕ ГРЕШКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ?

Уједињење држава показало је да постиндустријализам не може да укине законе социологије и економије. У глобалном свету постоји конкуренција каква је постојала и пре њега, са том разликом да су се произвођачи суочили са додатним тешкоћама, као што је, на пример, клима. Побеђује онај произвођач који се налази на месту где су зиме топлије. Но, овим преимућствима могу да се користе само велике транснационалне корпорације, које су способне да финансирају у свакој тачки планете читаве фабрике. Према подацима Конференције Уједињених нација за трговину и развој, од глобализације је профитирало свега 82.000 транснационалних корпорација. Од њих, само 3.000 заузима врх и највише зарађује. Међу профитерима глобализације је и око 150 банака и око 500 компанија „монструма“ (буквално се баве свим и свачим) какав је „Самсунг“, који се не бави само производњом мобилних телефона него инфраструктуром, бродоградњом, производњом оружја… Како се чуло на поменутој конференцији 2000. године, 500 водећих транснационалних корпорација (ТНК) трговало је са 70 одсто светских сировина и више од 80 одсто свих познатих технологија. Само 400 ТНК контролише половину свих директних инвестиција на планети. Због тога оне подржавају идеју глобализације.

У доглобализацијско време економија је доносила не само профит него је финансирала државе преко система пореза. Посебно своју државу. Но, у време глобализације више није тако. ТНК одлазе у земље где је не само јефтинија радна снага него су и мање социјалне обавезе. Довољно је упоредити старе и нове законе о раду. Корпорације, по новим законима, имају све мање обавеза и према радницима и према држави. Једноставно, у ери глобализације немају социјалне обавезе, па ни да финансирају државу преко система пореза. У томе им помаже Међународни монетарни фонд, Светска банка…

Где год либерализам победи, захтева се смањење мешања државе у економију, распродаја свих ресурса, а тражи се да државни буџет нема минус. То значи да Међународни монетарни фонд и Светска банка разматрају и одређују висину пензија, плата, медицинску заштиту, начин и квалитет образовања, затим захтевају резање социјалних давања и дотације. И нема изузетака. Исти пут пролази свака држава, Грчка, Шпанија, Србија и сада Украјина, ушавши у западни систем. Са аспекта САД, то је једини правилан пут. Без обзира што глобализација нигде није донела добро становништву, западни медији продужавају да је популаришу.

Омиљени аргумент западних медија је: шта ће човеку пасош, када може радити у једној држави, у другој живети, у трећој трошити новац, а у четвртој чувати зарађено. Но, суштина није у томе, већ да мрежа корпорација избрише трагове власништва и богатства. На пример, „Џенерал моторс“ поседује 20 одсто акција у јапанској компанији „Фуџи хеви индустриз“ и „Сузуки мотор корпорејшн“, али и 12 одсто компаније „Исузу моторс“. Савез „Реноа“ и „Нисана“ је тако уређен да 44,4 одсто власништва припада француском произвођачу и због тога има 15 његових акција. Тако се сада тешко може установити шта коме припада. То је створило ситуацију да интереси ТНК почињу да противурече државним и притискају националне владе да стално одступају пред њима.

Тако је дошло до потпуне шизофреније у политици Запада. Глобализација је постала друго име за колонијализам, тј. процват метропола на штету колонија. При чему се не ради о метрополи неке конкретне државе, већ о екстериторијалним метрополама у којима седиште имају ТНК. Другим речима, постојање ТНК изван оквира социјалне одговорности и ван грађанске контроле представља директну претњу становништву, миру и безбедности у свету, истиче портал alex-leshy.livejournal.com.

Умирање америчког сна у Балтимору

У америчком Балтимору избили су нереди на расној основи пошто је полиција убила једног становника црне боје коже. Житељ Балтимора, Фреди Греј, погинуо је при крајње нејасним околностима. Узрок смрти је сломљен врат. Ово је учинило шест полицајаца који су суспендовани са посла, али то није умирило љуту црну популацију града, јер полицији ово није био први случај непрофесионалног поступања са црнцима.

Дана 28. априла 2015. године медији су емитовали вест да су у Балтимору (држава Мериленд) црнци спалили 15 зграда и 144 аутомобила, при чему је рањено 15 полицајаца. Локална полиција је ради смиривања ситуације замолила околне државе да у помоћ пошаљу 5 000 полицајаца. До тада, у град је по хитном поступку уведена Национална гарда САД, која је ухапсила око 200 људи, углавном црне пути. Такође, до даљњег је уведен полицијски час.

Историчар Андреј Фурсов за портал svpressa.ru ове догађаје оценио је као „умирање америчког сна у Балтимору“. Према Фурсову, ради се о сукобу који је по форми класни, а по садржају расни. Други истраживач, Јуриј Глушченко (живи у САД) за руски портал pravda.ru, наглашава да је сасвим могуће да бели полицајци из Фергусона и Балтимора изражавају својим пуцањем у црне становнике незадовољство белаца самим председником САД Бараком Обамом. Суштина је да постоји бели расизам код виших полицијских чиновника, јер без њега обични полицајци никад себи не би дозволили да јавно покажу своје расне погледе.  Расни проблеми Америке нису нестали, јер нису ни решавани. Они су једноставно прикривани, гурани под тепих. Америчке телевизије и медији уопште не обраћају пажњу на проблеме „обојеног“ становништва. Тек када се догоде масовни протести црнаца, уз подршку белог либералног слоја, нешто од тога стигне до јавности преко средстава јавног информисања. Поента је у томе да Американци не мисле да имају било какав опасан унутрашњи проблем, па ни расни.

Раскол у америчком друштву повезан је и са социјалним раслојавањем, које све снажније поларизује популацију. Америка постаје држава којом све више управљају власници банака и олигарси, при чему се они убрзано богате, а народ сиромаши. Многи црни становници буквално немају никакве перспективе да нађу добро плаћен посао или да се образују. У складу са таквим развојем ситуације расте и расна нетрпељивост.

[/restrictedarea]