Уручене награде „Печат времена“ за 2014. годину

На свечаности у Звездара театру у Београду на Дан Светог Василија Острошког

Признање добили књижевници Славица Гароња и Никола Маловић – за романе „Повратак у Аркадију“ и „Једро наде“; Злата Бојовић и Слободан Вуковић награђени за дела „Историја дубровачке књижевности“ и „Етика западних медија.  Антисрпска пропаганда и ‚хуманитарна‘ интервенција“

Награде „Печат времена“, признања која за књижевно стваралаштво и за дела из области науке и друштвене теорије већ пету годину заредом додељује наш лист, овогодишњим добитницима уручене су на свечаности традиционално уприличеној на Дан Св. Василија Острошког, у уторак 12. маја у Звездара театру у Београду. Награда је додељена за дела објављена током 2014. године, а овогодишњи равноправни добитници у области научнотеоријског стваралаштва су: Злата Бојовић – за књигу Историја дубровачке књижевности (СКЗ, Београд) и Слободан Вуковић за књигу Етика западних медија. Антисрпска пропаганда и „хуманитарна“ интервенција (Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Институт друштвених наука, Сремски Карловци – Нови Сад – Београд).
Аутори који су равноправно поделили „Печат времена“ за књижевност су Славица Гароња за роман Повратак у Аркадију („Српска књижевна задруга“) и Никола Маловић за роман Једро наде („Лагуна“, Београд).
Свечаном уручењу – догађају који се традиционално, већ пету годину заредом, одржава у простору београдског Звездара театра, присуствовао је велики број уважених званица, угледних припадника политичког и привредног, верског, дипломатског, културног и научног живота, а међу њима су били и господин Ненад Поповић, председник СНП, отац Петар Лукић, старешина Саборног храма у Београду, као и претходни добитници Награде „Печат времена“– професор Мило Ломпар, Милован Данојлић, Рајко Петров Ного и Матија Бећковић…
Добитницима је признање (у обе категорије награду чине Повеља и новчани износ од укупно 500.000 динара) уручио Милорад Вучелић, главни уредник „Печата“.
О делима која су, по мишљењу и одлукама „Печатових“ жирија, најбољи део прошлогодишње продукције у областима које се награђују говорили су др Јован Попов (жири књижевног „Печата времена“) и др Ратко Марковић (жири за науку и друштвену теорију).
Део пријатне слављеничке атмосфере и доброг расположења, који су обележили уручење награде и коктел у Звездара театру, забележили су наши фото-репортери, чије су „белешке“ на страницама овог броја, а биће их и у наредном броју „Печата“.
У наставку читајте беседе лауреата „Печата времена“, и поздравну реч „Печатовог“ главног уредника Милорада Вучелића, а у наредном броју објавићемо излагања која су добитницима и њиховим делима овом приликом посветили председници два жирија.

 

Велика, чудотворна фреска Победе

МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

Драги пријатељи, поштовани гости, уважене даме и господо, драги сарадници, част ми је, и велико задовољство, што могу да вас поздравим и да вам се захвалим што сте данас овде са нама.
Желим такође да поздравим и једног од утемељивача Награде „Печат времена“, драгог пријатеља и сарадника, господина Ненада Поповића и његову породицу.
Данас, на Дан Светог Василија Острошког – слава му и милост – свечано, по пети пут, уручујемо награде „Печат времена“. Како увек и радо наглашавамо, у ширем духовном и културном домашају и значењу – ова признања су фокусирана тачка, „пречишћени“ образац и вредносни узор уређивачког концепта који лист „Печат“ следи не само у домену свог говора о култури и уметничком стваралаштву. У свом имену награда, дакле, понавља име и уређивачку поетику наших новина, али нас својим „презименом“ строго усмерава ка преиспитивању и сагледавању садржаја и феномена који творе жижна места, јавну и тајну приповест садашњице и света у којем живимо. Речју, она нас усмерава ка откривању и представљању Духа времена садашњег. А шта је то све, шта тачно, или шта је најприближније тачно у ономе што се сада погледу и увиду нуди? Како се сналазити у непрегледу и недогледу који се оку и уму подастиру када настоје да увиде, одреде и разумеју Дух времена у којем живимо? Да ли су то бубњеви рата чији се звуци чују, или још увек само наслућују, и у деловима некад тако заштићене, уређене и просперитетне Европе, која се сада придружила новом походу на Русију, признајући и нацисте за савезнике. Да ли је то све опаснија, све мрачније претећа драма и могућа ратна катаклизма Балкана којим тутњи насиље са потписом убица који се не смеју назвати терористима, већ – према правилима глобалистичким геостратезима тако драге хипокризије – оружаним групама? Да ли је то можда ова тешка и мучна, по исходу неизвесна колико, по начину на који нам се ултимативно намеће, безобзирна и немилосрдна драма битке коју Србија мора да води за свој голи опстанак?Да ли нам се Дух времена и епохе коју живимо пројавио и проговорио на концентрисан и згуснут начин, пре свега у профилу и бићу наше политичке, културне и друге елите о чијем ће, почесто срамном, деловању српска историја дати вероватно немилосрдно тежак критички суд? Или смо се, можда, са Духом времена садашњег најнепосредније, и најопипљивије срели и доживели га на један неупоредиво лепши и узбудљивији начин – онда када смо, у сунчано недељно јутро, пре два дана, заузели места испред телевизијских екрана да бисмо се, попут некаквих дечака неспутане маште и смелости, саживели и једним дахом дисали са колонама војника у величанственом маршу на Црвеном тргу, месту са којег се тог дана, све до стратосфере небеске, разлегло једно дивно и страшно, хиљадугрлено и непоновљиво: „Ура“? Ако у свему набројаном и јесте запретен „Дух времена“, да ли је бар један његов део, и то никако не онај најмање важан, назначен управо у имену дана који се славио у ту недељу ‒ тог 9. маја? Дан Победе! Тај Дан Победе и њему непобитно својствен Дух Победе – јесу ли ово стварни знакови времена, имена овог нашег тренутка у трајању, или су тек привид – химера у нашој болној садашњици тако тешко окованој бременом губитака и пораза? Како Победа, и њен тако неопозиво величанственим и коначним тријумфом овенчани дан, уопште могу подруку, и заједно – са поразима и мучеништвом који су постали неодвојиво, увек присутно „средње“ име нашег живота?
Можда је даровитије и јасније него други писци и хроничари наше епохе, епохе у којој су Словени, а Срби и Руси посебно, страдали непојмљиво страшно, проговорио Александар Проханов, уредник листа „Завтра“. О неочекиваном и јединственом преплитању пораза и Победе, у којем је Дух Победе надмоћно прегазио осећаје губитка и фрустрација, овај аутор (чији смо текст, у најновијем броју „Печата“, објавили уместо уводника) говори тврдећи да нема сумње да смо ми победници, јер ми јесмо деца победника. А – ево зашто је, по Проханову, Победа „закон“, како би то казале млађе генерације када говоре о нечему у чији ауторитет и снагу верују.
„Сада, у XXI веку, када су се у националну свест вратила верска осећања и религијске идеје, на нашу Победу гледамо другачије него тада, у ватреном XX веку. Наравно, Победа је и сада за нас – велики војни успех. Велики геополитички тријумф. Велика идеолошка победа.
Али данас, та Победа је за нас још и огромна верска свечаност, осењена верским представама о васељени, о њеној судбини, њеним вредностима. У првим данима рата појавила се страшна, прелепа и немилосрдна песма ‚Свети рат‘ (Священная война). Свети рат, света Победа, народ који је победио у том рату, свети народ, обасјан, окружен светим тајнама и светим делима. Тај свети осећај, тај одраз светости лебди на свима који су учествовали у овом рату.
Сви су они били свети. Свети народ – победник. И та Победа нам је данас велика, вечна, божанствена чудотворна икона … Обраћам се онима који живе са мном – и старцу, и дечачићу. И кажем: ти ниси просто носилац историјског сећања. Ти ниси просто онај који наслеђује победнике и води свој род у бесконачност. Ти си и сам победник! Осети то!“
Тако је образложио овај Рус своје уверење да је Победа, и наравно, Дух Победе у главама и срцима победника, „закон“ и времена садашњег. Шта кажемо ми? Сумњамо ли у овакав поредак ствари и истина? Одговор је на нама. У вама. А овај цитат наводимо управо зато што је искуство о којем је овде реч и наше – српско искуство. Препознајемо га, и препознајемо се у лику, у генетском коду и матрици оних који нису само пуки носиоци историјских сећања, осуђени да им идеја о Победи ишчили у магли сећања и присећања о пукој прошлости. Ми, данас овде присутни, јесмо синови и кћери Победе. И пре него што чујемо речи беседника о награђеним и изванредним књигама, пре него што чујемо говор оних који су те велике и важне књиге написали, желели смо да вам пренесемо и поновимо ове речи Проханова: „Ти си и сам победник! Осети то!“ Можда нам управо у сусрету са књижевним и научним делима о којима ће данас овде бити речи бива јасно да и ми као народ имамо право на осећај припадништва великој и надмоћној заједници, и на поистовећивање са онима који знају и верују да су синови и кћери Победе.

Бело поље нашег незнања

СЛАВИЦА ГАРОЊА

Можда се може назвати случајношћу то што сам пре само месец дана, враћајући се са скупа у Требињу, видела први пут Мркоњиће, родно место Светог Василија Острошког, и уз надахнуту беседу професора Делића и причу о чудноватом монаху са дететом, који је показао где се тачно налази, сликала гроб мајке Великог Свеца, Ане Јовановић. Кућу нисмо имали времена да посетимо, али је све у Херцеговини овог пролећа будило и обнављало нешто што је насушно потребно уморном и посрнулом српском народу – свуд се гради и обнавља, промичу засађени хектари зелених винограда крај пута, где се земља отима од камена, пуне цркве, много деце. Тај витализам Срба са такозване Периферије, у односу на такозвани Центар, био је одлика и у другим срединама које сам имала прилике да упознам током последњих четврт века, након распада Југославије и померања државних граница Србије, тамо где су, разуме се, они опстали.
О једном таквом народу са периферије Српства, реч је и у награђеном роману. То је српски народ из Западне Славоније, који сам, за разлику од споменутих региона, упознала joш у детињству. Очараност овим народом, јер је у детињству све чудо, дивно и сјајно, нарочито детету из града, понела сам још од тада, увиђајући тек са зрелошћу колико је то једно бело поље нашег незнања, у науци и у књижевности подједнако. Посветила сам му годинама касније неке научне књиге, али увек са дозом жала – да ће све о њему тек моћи бити речено романом. Наравно, тенденција није кумовала настанку овог романа. Он је сазревао, такорећи заједно са његовим писцем, потврђујући, нарочито данас и на овом месту – колико је значајан научни учинак за једну тему, литература је тек оно што постаје универзално спознање и памћење, са много снажнијим и далекосежнијим утицајем и учинком.
То изабрано духовно уточиште у малом интермецу благостања, између трагичног Другог светског рата осталом у причи и распада Југославије, та Аркадија бившег дечјег раја, потпуно нестаје са духовне мапе деведесетих, комплетним физичким нестанком тог народа из своје вековне постојбине, Мале Влашке и Златне долине у Западној Славонији.
Управо из тог разлога, повратак у њу десио се након свега, још једном, са дететом као неопходном духовном равнотежом, овог пута и са жељом да се све ислика и барем сачува у погледу. Из тих слика зачета је и ова грађевина, у језику се проширујући у неочекиване токове и рукавце, која заправо приказује дејство литературе – а то је један свет заувек сачуван у језику.
Да не мистификујем и не кажем да је роман сам растао, да се сам писао из дубљих делова свести – нећу рећи и подсвести – то је колективно памћење провучено кроз једну донекле и приватну причу. Језик је овде посредован, тј. често „пуштен“ да сам ради, да сам тај народ проговори о себи, о свом постојању и постепеном нестајању.
Нисам много веровала у рецепцију савременика – неких нових Срба – где је основна животна вредност масовна култура тржних центара, а главна духовна преокупација (усред све већег сиромаштва) неговање хедонизма и егоизма, скраћено – хедоегоизма (мада је, очигледно, живот нешто друго и негде другде) у земљи где је два века од њене државности, поново (након 1915.) све доведено у питање: и државне и националне границе, и српски језик, и национални идентитет. Било је то важно урадити за себе, имати у језику сачувано оно неопходно духовно склониште и Уточиште.
Плаве корице СКЗ, те духовне вертикале српске књижевности, биле су овом роману већ признање по себи. Но сада, када је оно потврђено и једном угледном наградом високосимболичног назива и ласкавог по значају, у прилици сам да кажем да постоји нада, у васпостављању изворних књижевно-естетских вредности, на којима смо васпитавани моја генерација и ја.
Управо стога, додељивање награде овом роману за целокупну књижевност у 2014, мимо жанровских одредница, схватам као велику част, али процес васпостављања видно нарушених друштвених вредности, у најбољој интелектуалној традицији овог народа, задатак је којем је „Печат“ веома озбиљно приступио. Својом профилисаном уређивачком политиком – од високопрофесионалних друштвено ангажованих текстова наше политичке стварности, али и промишљања и праћења кретања у свету, до интелектуалних питања и тема из области културе и уметности, и оним што ме посебно радује – простором који је дат књижевности, а која је готово у свим сферама нашег јавног живота протерана – чиме високо надмашује сва слична гласила, враћајући значај овој духовној дисциплини, књижевној речи која суштински одржава један народ – његове етичке и естетске вредности, односно идентитет – све оно што је чувала и очувала, на пример, народна поезија Србима све до краја 19. века. На оваквој уређивачкој политици посебно треба васпитавати младе нараштаје, јер ако не однегујемо будуће читаоце нашег националног и пребогатог књижевног памћења, у будућности неће имати ко све то да чита, а ни разуме.
Ако је овај роман, по вредновању жирија, добио право да буде Печат једног времена у којем нам је запало да живимо, онда ову награду примам са дубоком захвалношћу. Захваљујем жирију, који се руководио искључиво књижевним-естетским начелима и усудио се да да награду роману и мање познатом имену, а у све жешћој и књижевно-тржишној утакмици. Награда у којој су такви песнички претходници и имена попут Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Милована Данојлића, Ивана Негришорца, или у науци Василија Крестића, веома обавезује и надам се да ће бити вишеструко оправдана. Захваљујем живим јунацима ове књиге, и онима већима по броју, који више нису на овоме свету, без чијих живота и прича не би било ни овог романа.
И на крају: онај споменути крајпуташ, гроб мајке Светог Василија Острошког, заветно обавезује да му се ускоро вратим, односно наставим започето ходочашће: од родне куће до манастира Великог Свеца – јер су куће и кућишта, али и згаришта тако честа у нашој историји – остала и трајни топос мог аркадијског простора, који је, на овај начин сачуван у језику, постао и ваш, и увек и свима доступан!
Хвала!

Беседа на уручењу
Награде „Печат
времена“

Има ли овдје вјерника?

Никола Маловић

Даме и господо, молим да ми унапријед опростите што морам да признам да пред вама имам велику трему. Људи који се разумеју у те ствари казују да само одговоран човјек може да има трему. Држим да спадам у такве писце и људе. И прије него установимо да ли је цењена Награда Печат времена дошла у праве руке, дозволите да вам испричам једну легенду. Наиме, моји преци су угледали море 1694. и од тога добили плаве очи. То се догодило исте године када је завршена Палата Бујовић у Перасту, у којој је данас Музеј града. Легенда казује да је силник Бујовић, који је био капетан града, нека врста градоначелника, упитао барокног архитекту Фонта да ли је могао боље. Овај му је рекао: „Боме, могао сам.“ И био бачен са балкона на стијене и море. На питање да ли сам ја могао написати бољи роман, одговорно казујем да нисам. Роман Једро наде је зидан утврдо и не би био у праву онај који тумачи да српска књижевност Једром наде излази на море, будући да српска књижевност све вријеме броди на том мјесту гдје је усидрена као своја на своме. О чему говори Једро наде? То је роман који један од стубова има у феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног феномена на свијету, а то је морнарска мајица, која је уједно и војна униформа у свим морнарицама свијета, сем у двије. Она се више не налази у морнарицама Црне Горе и Јунајтед Стејтса. Међутим, на Паради, која је поменута данас и која је, претпостављам, у очима многих од вас (још увек нам се враћају флеш бекови на тај час историје и уздигнути кажипрст) примијетили су пажљиви међу вама колико је заправо било војника одјевених у пругастоплаве мајице. С тим што руска морнарска мајица има најуже пруге и она је 1876. године ушла у званичну употребу указом великог кнеза Романова, на Преображење 19. августа. Зна се тачан дан, међутим, не зна се када је први морнар одјенуо ту институцију на себе, коју Руси једини на свијету љубе највише, али је и једини на свијету зову „морнарском душицом“. Питао сам капетане и једино што се у историји најпознатијег, мученичког дезена може знати јесте да су га први пут имали на обје стране морнари у Бици код Трафалгара 1807, између Нелсонове армаде, енглеске, и уједињене француско-шпанске, под командом вицеадмирала Пјера Вилнева, не толико способног јер су способни били побијени у Француској револуцији. Нелсон је потопио све француско-шпанске бродове, ниједан свој, и заповедавши командним бродом „Викторија“, био убијен. И на свим сликама на уљу можете да видите како иза њега стоје морнари у пругастим мајицама. Данас се црква у Лондону дичи његовом статуом која је висока онолико колика је висина највише катарке на броду „Викторија“. Међутим, у роману који говори о том феномену нису само морнарске мајице и цијели феномен пругастоплавих чињеница у том дезену. У роману је и небо плаво-бијело, при чему оно плаво потиче од плаветнила неба, а бијело од хемијских трагова којима нас запрашују комокавалентне, како пише у роману, као скакавци, из необиљежених авиона, из дана у дан, укључујући и данас, ако сте обратили пажњу и подигли поглед.
Зачудо, мало се о томе зна и говори у Београду, а више у Новом Саду, где је јак покрет „зелених“, па мало-мало па кажу: „Види, пругастоплави трагови на небу у којима се налазе канцерогене супстанце, алуминијум и алуминијумови оксиди, баријум, стронцијум, неке плијесни, неке гљивице, па се питамо за чије се бабе здравље то ради и са чијим сазнањем.“ Главни јунак, Никола Смекија, фабрикант морнарских мајица, долази из Барија, нужно зато што је тамо базилика, заштитника помораца Светог Николе, и све је у роману у знаку двоје заштитника помораца, Светог Николе и Свете Богородице или Мадоне. То су два заштитника помораца, а у Барију се налази вјероватно најкопиранији лик Светог Николе који је дар српског краља Стефана Дечанског у захвалност што га је Бог повратио, или светац, у царство оних који могу да виде. Роман говори и о духовној дијагнози нашега времена. Он је католик, као што су, на крају крајева, били сви протовестијари, махом Бокељи (у преводу, министри финансија на двору многих српских краљева). Сви су долазили из Котора или Боке. Данашња духовна дијагноза западног човјека би била: ако и вјерује, он вјерује, али није и убеђен, те отуда и моје питање које ће се препознати као један много чувенији цитат: „Има ли овдје вјерника?“ У театру смо, па можда неко у публици глуми да је вјерник, међутим ја сам препознао љубећи се и здравећи се са вама многе који то јесу, али нас то питање уводи у причу, будући да тек након што опази у каквим временима живи, главни јунак установљава како се лако човјек може конектовати са Богом, али му је прије тога био потребан неки катализатор, неки стимуланс. Роман је састављен од три главе са по 24 поглавља, од чега последње поглавље почиње овом реченицом (обратите пажњу на глагол): Уједињене земље одговориле су нуклеарном бомбом. Шта год да је био повод, е оне су одговориле на тај начин.
Његова драга је трудна, а сви знамо да радијација и трудноћа „не бити чланови истог скупа“, и ништа им друго не преостаје него с једне клупе под боровином у Перасту да гледају у острво Госпе од Шкрпјела, заштитнице помораца чији је олтар окренут ка истоку, иако је црква католичка, и остваре вајерлес конекцију са Богом јер у тим тренуцима ништа друго не помаже. Ова питалица: „Има ли у нама вјере?“ може нам донијети разрјешење наших ситуација иза окуке наших дана. Посебно је упутно причати на данашњи дан, на Васиљевдан, о томе јер се он на литургијама, па и данас, у Цркви Светог Марка, као и у свим осталим мјестима, помиње као један од српских просветитеља којем се ја, прије коначне одјаве, такође захваљујем. Пред сами крај испричаћу вам још једну причу везану за моју фасцинираност печатима. Као дјечака од седам-осам година, увео ме један старији човјек (данас би се подразумевала нека сексуална конотација) у таму Фабрике рибе у Бијелој. Била је то фабрика у којој се риба није парила па конзервирала, као данас, него се фригала, пржила па конзервирала и укус је, кажу, био фантастичан. Фабрика се растурила, остале су само кулисе, велики димњак који је издржао чак и потрес из 1979. И каже он: „Бирај неки од ових силних печата.“ Кад тамо… моје су дјечје очи можда виделе стотину печата, а можда их је било двадесетак, од самих ОУРА и СОУРА, јер свака правна трунчица имала је свој печат. Каже: „Узми један.“ Ја сам узео један и на тај начин и тог тренутка сам се заразио љубављу према печатима, а таквих и међу вама има. Као што међу вама видим и неколико особа у вечитом дезену, између осталих и једног српског писца, што само доказује моју теорију да је немогуће у скринсејвер ситуацијама, махом када је вријеме топлије, опазити људе, а да неко од њих нема вечити дезен … У Књижари „Со“, чији сам, поред супруге, један од оснивача, која баштини традицију најстаријег класичног књижарства у региону, књижарства Јова Секуловића који је 1898, три године прије књижарства Геце Кона у Београду, покренуо књижарство у Херцег Новом, познати смо по печатима и паковању. На једном се печату види први брод који је опловио свијет, то је Магеланова „Викторија“, на другом печату ово, на трећем оно… И ја сам донео 1.001 печат исјечен властитом руком, док сам слушао Радио „Лагуну“ у Херцег Новом, и сада ћу га бацити у публику, па коме западне овај 1.001 сувенир, запао је. Хвала жирију, хвала организатору, хвала небеском покровитељу, хвала свима вама.

Беседа на уручењу
Награде „Печат
времена“

Сунце ипак на Истоку излази

Слободан Вуковић

Поштоване госпође и господо, драги пријатељи, највећа награда за нас који пишемо је пажња и признање ове врсте, нарочито у овом времену свеопште осеке кул­туре, када се намеће утисак да књиге ником нису потребне. Данас, с посебним задовољством констатујем да труд и време посвећени писању ове књиге нису били узалуд уложени. Ово тим пре што је књига коју сам писао у одбрану националног интереса и достојанства пред најез­дом антисрпске пропаганде дочекана ласкавим признањем од стране уваженог жирија Вашег листа, за који већ можемо рећи да је стасао у институцију засту­пања и одбране националних интереса. Награда „Печат времена“ посебно ми је драга јер сам се нашао у друштву угледних стваралаца, досадашњих добитника.
У овој књизи настојао сам да систематизујем и прегледно изложим обимну и значајну грађу која ће остати као историјско сведо­чанство о антисрпској пропаганди, из времена разбијања друге Југославије до бомбар­довања СР Југославије 1999. године. Реч је о толикој грађи да сам на крају остао у уверењу да сам обухватио само мали сегмент, иако је у књизи цитирано готово 1.100 текстова и прилога из штампе.
Ипак, мишљења сам да је од мора чињеница, којe носe ризик монотоније понављања, важније то што сам се ограничио на основне симболичке поруке које су западне елите емитовале путем евро-америчких медија како би се формирало јав­но мњење у сврху оправдања како тадашњих тако и будућих потеза против Срба и Србије. Овакво ограничење предмета анализе оправдано је и стога што су западни „мејнстрим“ ме­ди­ји у раз­би­ја­њу дру­ге Ју­го­сла­ви­је има­ли и те како зна­чај­ну уло­гу. У књизи сам настојао да докажем дубоку међузависност из­ме­ђу из­ја­ва нај­ви­ших зва­нич­ни­ка, из­ве­шта­ва­ња ути­цај­них ме­ди­ја и политика запад­них вла­да, до степена улоге медија као „истуреног пропагандног одељења“ у условима ратног стања.
„Мејнстрим“ медији у дослуху са званичницима режирају, монтирају и фабрикују догађаје а у јавном дискурсу представљају их као неприкосновене истине. Да би се непријатељ дисквалификовао, из дана у дан се пропушта кроз, како то Умберто Еко каже, „машину за блаћење“. Историјски посмат­рано, није то било ништа ново, само је, на основу техно­лошког напретка, било интензивније. И у прошлим временима, у западној пропаганди увек смо били „дивљаци“ и „злочинци“, када смо држали до себе, да би нас очас посла унапредили у „мали јуначки народ“ кад год смо гинули за њихове интересе.
После пада Берлинског зида нашли смо се на путу англосаксонског похода на Исток, маскираног под еуфемизмом „глобализације“, као и довршења новог сани­тарног кордона против Русије, овај пут сачињеног од уситњених држава од Балтика до Црног мора. Зато за западне медије и званичнике, Југославија постаје „историјска наказа“, „фан­том­ска“ др­жа­ва, или пак „не­срећ­ни исто­риј­ски екс­пе­ри­мент“, која је „од самог свог оснивања била тамница народа“. Србија опет постаје „великосрпска империја“, „фантомска Велика Србија“ и слично, док Срби постају „великосрби“, „комунисти“, „терористи“, „кољачи“ и, на крају, „нацисти“ и „фашисти“.
У тој бесомучној пропаганди преовладавају англоамерички медији и геостратешки интереси Сједињених Држава и Велике Британије. Немач­ка је, са своје стране, у свему видела, поред реваншизма, прилику да се искаже као обновљена сила и историјски се опере од мрачног наслеђа, приписујући нацизам Србима.
Основна поента књиге садржана је у томе што је у том свакодневном и свеколиком ружењу једног народа, сразмерно безна­чајног у односу на здружене западне силе, до пуног израза дошла врло одређена етика која краси како западне владе тако и њихове медије, која одудара од етике новинарства и информисања какве налазимо и у њиховим уџбе­ни­цима. Укратко речено, то је етика која је заснована на њиховим националним интересима. Ми смо виђени као претња по безбедност Сједињених Држава и поменутих интереса и, на крају, претња по кредибилитет НАТО-а. Та етика је видљива читаоцу са сваке странице ове књиге, тако да сам закључио да о њој није потребно да кажем ништа. Запад, оли­чен у својим вла­дама и медијима, на крају ХХ века, у етичком смислу, својим делима о себи рекао је све начином говора о нама. Довољно је то што сам насловом књиге указао на чему је, у ствари, нагласак, тим пре што смо исте те запад­не земље, које су се овако приказале, деценијама гледали као оазе слободе и цивилизације. Уместо тога, имали смо прили­ке да из подрума и склоништа посматрамо поступке варварства у симбиози с узнапредовалом техником.
Ако би стање ствари остало онакво како то жели Империја на издисају, то значи да би приказана етика јавних медија такође остала као норма. То је недопустиво, јер би давало аргументе у прилог тези Жан-Жака Русоа: да је технички напредак цивилизације праћен њеним морал­ним суновратом. Бојим се да се данас Запад и Исток Европе деле по лини­ји прихватања претходног и немирења с тим русоовским закљу­чком.
Снагу да напишем књигу црпео сам из уверења да смо, због своје историје, традиције, предака, достојанства и самопоштовања, дужни да устанемо против таквог стања, у нади да – сада у духовном и моралном отпору – нећемо и даље бити сами као што је био случај 1999. године. Да то није више случај, данас увиђамо само ако се осврнемо око себе. Сунце ипак на Истоку излази.

Беседа на уручењу
Награде „Печат
времена“

Тајна места у лавиринту дубровачких улица

Злата Бојовић

Славни и добростиви скупе, како би вас поздравио један наш дубровачки предак у 16. веку, у захвалност Печату и Печату времена призивам једну древну дубровачку причицу која има везе са печатом. Од када је Дубровник добио од краља Душана, тада је био краљ, Стон и Пељешац, дакле највећи део своје будуће територије, сваке године су светогорски, хиландарски калуђери долазили по извесну суму новца, коју су у Дубровнику звали данак, али није био данак. То је била обавеза коју је дубровачка влада преузела од тренутка када је постала власник српске територије. При доласку, калуђери су доносили половину једног златног новчића, а звао се печат, друга половина је била код дубровачког кнеза, и како су се сваке године или сваке друге смењивали ти калуђери који долазе, а времена су била тешка, опасна, путеви далеки, није се знало да ли долазе праве личности – једини знак препознавања било је склапање тог печата, та два делића новца. Ја некако данас и своју књигу, о којој сам чула лепе речи, па и ово што ћу изговорити, схватам као део тог печата који нас је ујединио, претходне добитнике и мене.
Дубровачка књижевност је, као и низ других књижевности, попут хеленске или римске, као и Дубровачка Република, чији је духовни и културни изданак била, као и толике друге државе којих више нема, одавно историјска категорија и о њој се, са књижевноисторијског становишта, у овој књизи говори у поетичко-историјско-теоријском оквиру коме је припадала. Тај оквир јесу и књижевне и некњижевне, временске и просторне, духовне и културне и језичке координате у које је она сама по себи смештена током више векова, све до оних година до којих је постојала, до почетка XIX века. Свако касније, а то значи и садашње, одређивање и померање тих координата у сваком погледу је накнадно и не припада дубровачкој књижевности.
*
Дубровник – односно дубровачка држава – од самог настанка па до краја постојања, до тренутка када је укинута Република, односно када је изнутра и споља, у смислу и у значењу, географски и материјално, исто толико и духовно, срушено све што је грађено од VII до првих година XIX века, иначе проосећано растумачено у најбољим монолозима Војновићеве Дубровачке трилогије – тај Дубровник, та држава просторно од неколико десетина километара и неку десетину хиљада поданика, био је и остао феномен. Колико год је том Дубровнику посвећивана пажња, марљиво и посвећено истражени небројени извори, историјски споменици, записи и натписи, најразличтији списи, домаћи и страни, хронике и легенде, локалне и оне настајале изван Дубровника, усмена традиција и народна историја, најраније књиге које га помињу и о њему говоре – од Константина Порфирогенита, који је средином X века у свом чувеном делу О владању царством (De administrando imperio) писао о Дубровнику, небројени архивски документи, а све је говорило о његовој историји и традицији и, у каснијем периоду, такође феномену вишевековног опстанка између тада највећих сила у овом делу Европе – Турске Царевине и Млетачке Републике, о животу, о природи човека и његовој виталности, о духу, култури, стваралачкој покретачкој снази, о државном устројству, политици и дипломатији, још увек је остало тајних и тамних места у лавиринту његових улица, у правом и у симболичном значењу. Само можемо да претпостављамо, верујем са великом поузданошћу, и поред тога што је историја до танчина преврнула сваки камен Минчете и Ловријенца, шта су у свести сваког Дубровчанина значиле девизе које су их водиле и одржале дванаест векова: „Пловити се мора, живети се не мора“; „Ни за шта на свету слобода се не продаје“ (Non bene pro toto libertas venditur) – без и најмањег призвука патетике, па чак ни у чувеној Гундулићевој химни „О лијепа, о слатка, о драга слободо“; „Оставите личне бриге, мислите о општим“ као непосредна порука сваком властелину, члану дубровачке владе, када је улазио у Велико веће. Дубровчани су, међутим, били свесни своје тајне која је била њихов стамени унутарњи стуб, иначе се не би догодило да, када је Република „утрнула“, како је то рекао један историчар, а њено обнављање велике силе нису одобриле, властела донесе драстичну одлуку ‒ да не ствара потомство које ће бити робови. Патетично звучи, али патетично није: стара дубровачка властела, поносни а истовремено и надмени и снисходљиви госпари, у зависности шта је у ком тренутку било од веће користи за њихову домовину – своју је одлуку испоштовала.
Крајњи резултат свега што се вековима сплитало око Дубовника, од његовог оснивања до гашења Републике, био је печат посебности и аутохтоности. Сви постојећи споменици, материјални и писани и они који су у сфери духа, заједно са традицијом у којој се изградила представа о самосталном граду-држави, која је почивала на идеалу личне и опште слободе, подржавали су неколико векова не снагом фактографије већ суштином идеје поимања дубровачке самосвојности. И када се дубровачка историографија у каснијим вековима увелико одвојила од легенди, сачувала је у себи легендарну окосницу која више није имала снагу историјског (и псеудоисторијског) сведочанства, већ је поимана као симбол Дубровника у свим значењима која је подразумевао. Дубровник је изградио себе, дубровачку свест и дух поданика, заштитника сопствене слободе и док је постојао, чувао је ту своју тековину. Део њен била је и књижевност.
*
Издвајање и уцеловљавање дубровачке књижевности, као најснажнијег израза богатства духа и културе, чији су најстарији почеци исписани ћирилицом, био је природни резултат њеног тока развоја (од раних деценија XV до првих година XIX века). Та је књижевност – иако је била ограничена у свему, пре свега малом средином у којој је настајала, значајним делом и језиком – доживела потпуни развој током четири велике епохе, кроз које су се преламале поетике и књижевноисторијске паралеле европских књижевности, и остварила непрекинути садржајни, природни континуитет, које веома често управо те друге, далеко веће књижевности нису имале.
Као целина, дубровачка књижевност се издвојила већ у завршном периоду свога постојања, када се њен ток окончавао у привим годинама XIX века.
Симболично и стварно, после неколико стотина познатих и анонимних писаца, од којих је већина, истина је, исписала само тек по коју песму, и још већег броја сваковрсних дела, од средњовековних превода и редакција најпознатијих дела тога времена, попут такозване „српске Александриде“, од песама на латинском језику за које су добијали титуле „поете лауреатуса“, преко угледних чланова учених друштава, међу којима је био песник и вишестрани научник Руђер Бошковић, преко писаца који су били достојни пратиоци свога времена, попут Марина Држића, како се ближио крај постојању Дубровачке Републике, у складу са променама до којих је на помолу нове књижевне епохе – романтизма – природно долазило, и које су у свему наговештавале „друго доба“, приводили су се крају и добијали завршни облик неки од најважнијих филолошких послова.
Почетком XIX века, после неколико деценија рада, завршен је и објављен велики речник Јоакима Стулића, настао на темељима старе дубровачке „словинске“ идеје и на грађи из рукописа и књига старијих и савремених писаца на сва три језика и из постојећих речника и објављен у три верзије Lexicon latino-italiano-illyricum (1801) Vocabolario italiano-illirico-latino (1810) и Rječоsložje (1806) у коме је на првом месту био „илирски“ језик.
У годинама када је Стулић окончавао свој замашни и тешки посао на изради речника и штампао његову прву верзију, Италијан Франческо Марија Апендини, који је, као пијариста, дошао за професора у Дубровник и у њему бравио последњих деценија пред укидање Дубровачке Републике, припремао је издање два тома својих „историјско-критичких бележака“ о старини, историји и књижевности Дубровчана. Било је то познато дело на италијанском језику Notizie istorico-critiche sulle antichita, storia e letteratura de‘ Radusei, I-II, штампано у само коју годину раније отвореној првој дубровачкој штампарији, које се и симболично поклапало са замирањем дубровачке државе и дубровачке књижевности. Апендини је већ тада, 1802, у којој је издао први том својих Нотиција, посвећен историји Дубровника, и 1803, када је изишао други том у коме су представљени дубровачки писци од најстаријих хуманиста до његових савременика, показао природну повезаност у једну целину Дубровника и литературе која је у њему стварана током великих епоха хуманизма, ренесансе, барока и просветитељства и била одраз и део његове културе, уметности, историје и његовога живота. Други том ове Апендинијеве књиге садржао је обимни историјски преглед рада дубровачких писаца, односно дубровачке књижевности. Уз све недостатке, пропусте и недовољности, рађене према старој концепцији и још недефинисаном поимању књижевне историје, која још није ни била методолошки одређена, Апендинијеве Нотиције су пружале широки увид у стварање великог броја дубровачких писаца током неколико векова. Тај велики књижевноисторијски посао обављен је у последњем тренутку, пред пад Републике, и у њему је ухваћена повезујућа нит и сачувана заокружена представа дубровачке књижевности од њених почетака до краја.
У XIX век дубровачка књижевност, оно што чини садржај њене књижевне грађе, ушла је у далеко мањем обиму од онога у коме је данас позната. Највећи број најзначајнијих њених дела из свих епоха још је био у рукописима, многа дела су била и непозната, и анонимна, или се о њима знало само по насловима, а њихови аутори су, у великом броју, били такође мало познати, у погледу праве књижевне периодизације готово да и није било јаснијих одређења. Нагли развој рагузеологија је – то подразумева уопште сва бављења дубровачком историјом и културом, у нашим оквирима књижевношћу – доживела од када су почела, од друге половине XIX века, да се објављују из рукописа најзначајнија сачувана дела. То се наставило током следећег века, а то је све пратила велика научна заинтересованост за ову литературу, али и околност да су неки од најзначајнијих историчара књижевности били темељно посвећени овоме предмету.
Дошло се до нашег века са богатом литературом о дубровачкој књижевности, са одличним појединачним студијама, са великим бројем објављених дела, од којих су сва најважнија била у форми критичких издања, али је дубровачка књижевност као целина – а наш основни став после више деценија бављења овом материјом јесте да је то књижевна целина, унутар себе органски повезана – остајала ипак несагледана у свом току, па самим тим и недовољно дефинисана. Пошто је непрестано посматрана парцијално, осим неколико кратких написа са насловима Дубровачка књижевност, или у књигама које нису биле историје књижевности иако су имале такве наслове (или као ренесансна појава, као барокна и др.) или у оквиру других књижевности, никада није сагледана и изведена периодизација – и у оквиру дубровачке књижевности као целине и, што је још важније, у оквиру појединих књижевних епоха, као ни класификација, у зависности од природе књижевности сваке епохе појединачно, нити је васпостављен унутрашњи ред и јасан, садржајно одређен оквир, неопходан за сваку историју књижевности.
Наш циљ је био да, пратећи развој књижевности, са раздаљине од преко два века после њеног гашења, током којих је густо сито времена учинило најбољи избор по вредности, од епохе до епохе, и њихову природну повезаност, у складу са поетикама које су дубровачку књижевност обликовале, али и у складу са њеним отпорима које је управо владајућим поетикама пружала, повежемо ту велику материју у систематску целину која се држи и у својим књижевним законитостима и својом самосвојношћу, аутохтоном одређеношћу, својим духом, својим језиком и својом специфичном уметношћу. Желели смо да ништа што је суштински важно не остане изван ове књиге а да све оно што је у њој потврди виталну снагу литературе која, без обзира на савремене, то јест оновремене и касније судове, налази свој пут и себи обезбеђује праведно и заслужено место.

Беседа на уручењу
Награде „Печат времена“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *