УМЕТНОСТ ИГАРА БЕЗ ГРАНИЦА

БИЈЕНАЛЕ У ВЕНЕЦИЈИ 2015.

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Судећи према поставци 56. Венецијанског бијенала, те највеће светске изложбе савремене уметности, уметници који су данас „неко и нешто“ врло су богати, али су, и даље и још увек „потпуно несхваћени”

Посетиоци 56. Венецијанског бијенала ове године, поред упознавања са ремек-делима светске савремене уметности, могу да се увере и шта је стварно „кавијар левица“ и да тако дефинитивно схвате зашто је левица данас пропала и претворила се у гротескну карикатуру. Већина посетилаца ове највеће светске уметничке изложбе ни не зна који су то критеријуми данашњег вредновања уметности. Јер, ако су врхунска уметничка дела трансформација једне венецијанске цркве у џамију, слике које смрде јер је по платну полепљено ђубре или можда бесконачно и досадно ‒ исцрпљујуће 24-часовно ишчитавање Марксовог „Капитала“, онда је једини сувисли коментар за све оне који су, пре свега, искрени према себи врло приземан: па, ови уметници су баш неки мангупи који су измислили добар штос за развејавање досаде и трошење пара доконих и богатих, али и за замајавање (полу)сиротиње која жели да буде у тренду, или – модерно речено, да буде „ин“. А та савремена уметност није ништа друго до једно пусто и безобразно шегачење.

ДОМЕН МИСТЕРИЈА Уметници су увек били авангарда, ишли су испред свог времена, и за живота, углавном, били несхваћени и сиромашни. Судећи према поставци 56. Венецијанског бијенала, те највеће светске изложбе савремене уметности, уметници који су данас „неко и нешто“ врло су богати, али су, ипак, још увек потпуно несхваћени. Јер, критеријуми по којима се одређује величина нечијег уметничког талента, али и врло растегљив појам шта то све данас може да буде „велика уметност“ за већину публике и за многе ликовне критичаре потпуно су несхватљиви и спадају у домен велике мистерије.

Као што у домен мистерије спада и радна биографија самог уметничког директора овогодишњег Бијенала, Оквија Енвезора (1963) водећег светског експерта за савремену уметност. Наиме, Окви Енвезор представља живи доказ да „амерички сан“ још увек постоји! Јер, како другачије рационално објаснити метеорску каријеру 19-годишњег Нигеријца који без пребијене паре у џепу 1982. стиже у Њујорк, годинама животари у Бронксу, на једвите јаде успева да дипломира политичке науке на обичном државном колеџу у Њу Џерсију и одједном му се посрећи да баш он у једној од најпрестижнијих њујоршких галерија организује изложбу о савременој афричкој уметности, покрене уметнички часопис (Nka: „Journal of Contemporary African Art“) и тако се вине до самог Олимпа светске ликовне критике.

[restrictedarea]

Сива еминенција овогодишњег Бијенала и светске савремене уметности декларише се као ортодоксни левичар и политички коректни „грађанин света“, који је поносан на своје афричко порекло, а пре свега на глобалну ширину својих људских и интелектуалних видика. Његови „револуционарни потези“ у концепцији Бијенала као и селекција појединих учесника изазвали су серију скандала и прави бес традиционалних ликовних критичара. Ренато Барили за њега тврди да је обичан шарлатан и бирократа, који баш зато што не познаје и не воли уметност и може овако да је деградира. „Ово је најсуморнији, најнесрећнији и најружнији Бијенале који Венеција памти“, са страница портала news.artnet.com поручује Бењамин Ђенокио, док се његов колега Франко Фанели, уредник уметничке ревије „Il Giornale dell‘Arte“, у чуду пита зашто је селектору допуштено да се иживљава и да централни изложбени павиљон претвори у модерну верзију грчког театра где ће се, уместо да ужива у уметничким експонатима, публика малтретирати са исцрпљујућим ишчитавањем интегралне верзије Марксовог „Капитала“.

КАПИТАЛ И „КАПИТАЛ” Тачно је да је у овим суморним, кризним временима Маркс поново актуелан, тачно је и да је годинама неправедно био запостављен али, с обзиром да његова филозофска мисао нема баш никакве додирне тачке са ликовном уметношћу, претенциозна идеја ренесансе марксизма на Венецијанском ликовном бијеналу, и то још уз присуство специјалног госта – рок стара економске науке Томаса Пикетија – изазвала је први из серије скандала и прилично збунила чак и самог почасног председника Паола Барату: „Не желим да се мешам у уређивачку концепцију господина директора, али овде се ипак ради о уметности, а не о конгресу економиста и политиколога.“

„Марксов ‚Капитал‘ није обична књига, већ прави-правцати споменик! Ништа тако верно као ‚Капитал‘ није наговестило нашу савремену драму јер и сама реч капитал данас представља центар живота сваког човека“, тврди контроверзни директор и при томе наглашава да је кроз овај „револуционарни уметнички концепт“ намерно одлучио да помеша артисте и активисте и да на тај начин, кроз стваралаштво 136 уметника, прикаже један интердисциплинарни приступ уметности; тачније – однос уметности и друштвене реалности у свих 89 држава учесница.

Спорна уметничка концепција овогодишњег Бијенала помпезно је названа „All the World‘s Futures“ или у преводу: „Све будућности света“, а централна идеја венецијанске изложбе је управо једна савремена дилема над којом треба да се замисле не само уметници и критичари већ и сваки посетилац: „како приказати забринутост нашег доба, објаснити је и артикулисати“. Артикулација поменуте дилеме представљена је кроз три фазе – три визије које су, уједно, и идеје водиље овогодишње „Мостре“. Прва је „Виталност или о епском трајању“, у оквиру које је предвиђено и извођење серија тзв. „life performаnce“. Друга визија је још херметичнија и зове се „Врт нереда“, а он је замишљен тако што у оквиру изложбеног простора венецијанског парка Ђардини ди Кастело сви уметници на лицу места треба да стварају и на тај начин „елаборирају свој концепт врта“. Финалну, трећу визију представља управо спорно јавно ишчитавање интегралног Марксовог „Капитала“, које ће трајати без престанка: дан и ноћ, и тако до 21. новембра када се званично затвара Бијенале.

УМЕТНОСТ ЏАМИЈЕ ОД МИЛОСРЂА Рођена је и нова уметничка звезда овогодишњег „Енвезор Бијенала“: Криштоф Бухел, 49-годишњи швајцарско-исландски концептуални уметник, који је својом „уметничком инсталацијом“ претварања католичке Цркве Богородице од Милосрђа у џамију изазвао скандал не само у уметничким круговима већ и званичне протесте венецијанских општинских власти, црквених великодостојника, обичних грађана, али и отворене сукобе Венецијанаца са припадницима бројне и не баш срећно интегрисане локалне муслиманске заједнице, која већ 15 година упорно покушава да на територији Венеције добије дозволу за изградњу џамије. Бухел је, наиме, дошао на идеју да од маја до новембра од приватног власника изнајми цркву, у којој се још од 1969. не врше верски обреди, да олтар, распеће, слике светаца и остале хришћанске симболе прекрије драперијама са оријенталним мотивима и цитатима из Курана, под од мозаика обложи теписима за молитву, постави апсиду која гледа у правцу Меке, тзв. михраб, и тако 9. маја свечано отвори прву џамију, односно исландски изложбени павиљон Венецијанског бијенала, и то уз присуство правог имама, песму мујезина и стотинак верника који су тако најзад дочекали да се у срцу Венеције, у цркви из 935. године тријумфално поклоне Алаху.

Да бисте могли да се дивите Бухеловој „уметности“, на улазу у исландски „уметнички павиљон“ прво морате да изујете ципеле и одложите их у одговарајући ормарић, док је за жене обавезна покривена коса и део лица. Пре неколико дана већ је дошло и до првог инцидента када је један туриста одбио да скине ципеле. Дошло је до свађе са имамом Хамадом Мохамедом и туриста је на крају позвао полицију и од ње затражио и званично објашњење зашто мора да се изува ако није дошао у џамију већ на уметничку изложбу. Група грађана предвођена политичарима десничарима жестоко се сукобила са „кустосима исландске изложбе“ и запретила да ће поломити и побацати сву исламску иконографију јер им је доста провокација агресивних муслимана. Основан је и Комитет за очување Венеције „Марко Поло“, који је најавио бојкот свих исландских производа уколико се спорна „изложба“ под хитно не затвори. С обзиром да се ближе локални избори, „Џамија од Милосрђа“ је постала и идеалан терен за препуцавања политичких ривала. Тако левичарски сенатор Феличе Касон сматра да нема разлога за панику пошто се овде не ради ни о каквој провокацији већ о уметничком делу и павиљону Исланда, који је уметнички директор Бијенала ауторизовао. „Ако неко овде жели и да се моли, зашто да му то људско право ускраћујемо? Венецијанци су одувек били савремени и толерантни.“ Међутим, десничар Луиђи Бруњаро мисли друкчије: „Каква уметност! Недопустиво је да се дешавају овакви скандали без претходне сагласности самих Венецијанаца. Јер, Венеција није на продају!“ Председник венецијанске исламске заједнице Мохамед Амин ал Ахдаб је категоричан: „Ми никога не провоцирамо, али је ово идеална прилика да се кроз уметничко дело сензибилизује јавност, проговори о нашем проблему и кроз дијалог пронађе адекватно решење. Ми не одустајемо од џамије!“

„МУРИЉО СИНДРОМ“ Међутим, апсолутна звезда овогодишњег Бијенала без сумње је 28-годишњи Колумбијац Оскар Муриљо, који је публику овога пута потпуно шокирао својим најновијим уметничким делом: огромним црним заставама које неодољиво подсећају на злогласни ИСИС и њихову омиљену активност одсецања неверничких глава. Велика је мистерија у чему је права уметничка вредност овог ремек-дела савремене уметности. Као што је мистерија зашто је цена његових слика преко ноћи са 5.000 скочила на невероватних 400.000 евра. С обзиром на профит од 5.600 одсто, јасно је да је на уметничком тржишту завладала права „Муриљо грозница“ и да су критичари експресно сковали и нови термин: „Муриљо синдром“. Прљава платна на која уметник Муриљо лепи све што пронађе по улицама и ђубриштима мултиетничког источног Лондона: масне и изгужване папире, делове масних кеса, рибље кости, остатке хране, комаде зарђалог гвожђа, тоалет папир… Битно је да је све прљаво, масно, препуно бактерија и да смрди, а ту су и незаобилазни графити типа: „Хоћу хлеба! Њам, њам – гладан сам!“ У уметничкој рецензији Оквија Енвезора откривамо да је допринос овог некада сиромашног момка светској уметности непроцењив јер су читав његов живот и дело идеална иконографија „новог капитализма“, у којем ће постојати само безобразно богати и безобразно сиромашни и где само случај може да промени вашу судбину набоље.

Да је левичар Окви Енвезор врло шик, да се у Венецији баш и не убија од претераног посла, као и да га претерано не брине тај „нови капитализам“ који се лагано назире, може се закључити из интервјуа датог за италијански недељник „How to spend it“ („Како га потрошити“) намењеног оним срећницима који не знају како да потроше новац па им је потребан стручни савет. Господин Енвезор свима топло препоручује да и они одседну у хотелу „Westin Europа & Regina“, одакле се пружа најлепши поглед на Канал Гранде и где се служи најбољи шампањац. Затим, да обавезно ручају у ресторану „Quadro“ на Тргу Светог Марка, док је за вечеру много романтичнија мирна тераса хотела „Bowers“, одакле се у предвечерје може уживати у лепоти Венецијанске лагуне, а и попити најбољи џин-тоник на свету. Један читалац је ове врло шик савете за неупућене богаташе бесно прокоментарисао: „С обзиром колико је будалаштина већ направио на овом Бијеналу, једино је објашњење да уметнички директор мало претерује са дозама џина у тонику.“

 

ШТА ЈЕ ТО УМЕТНОСТ?

Ако се трансформација цркве у џамију сматра за велику савремену уметност, онда се поставља и логично питање: шта је то данас уопште уметност? Уметнички директор Бијенала одлучно брани своје авангардне ставове: „Права уметност никада није била статична и досадна оаза само за уживање и дивљење. Велика уметност је одувек настојала да указује на конкретне проблеме, да их решава и да тако активно мења свет набоље. И увек је наилазила на препреке и неразумевање конзервативаца и бирократа, који се боје промена и тврдоглаво настоје да зауставе прогрес. Криштоф Бухел је, као сваки прави и велики уметник, својим уметничким делом у којем се преплиће реалност и фикција указао на проблем, успео да поприлично узбурка духове у Венецији, тако да смо већ на добром путу да се проблем и реши.“

 

[/restrictedarea]