Почетна / Друштво / Улога (б)аналног новинарства у Србији

Улога (б)аналног новинарства у Србији

„Велика Албанија“ и моћ медија

Пише Никола Мартић
Српско таблоидно новинарство, као изопачена балканска варијанта стандарда западног либералног журнализма, неће бити од помоћи у отпору изазовима са којима се ово друштво суочава јер је оно и настало на либералном отпору принципима заједнице

Серија шокова које је изазвала најпре застава „Велике Албаније“ на стадиону у Београду а затим и изјава албанског премијера Едија Раме да је неизбежно и неупитно уједињење Косова и Албаније „на путу ка Европи“ или на „неки други начин“ − „класичан начин“ (изречена најпре у Улцињу а „оверена“ потом и у Тирани у изјави телевизији „Скај њуз“) онда оружани напад 40 припадника ОВК на македонску караулу, па убиство Србина полицајца и рањавање двојице његових колега, говори заправо о моћи медија.

Медији у Србији данас су средство којим се стварност −да ова заједница убрзано клизи у ситуацију у којој је била уочи балканских ратова са почетка прошлог века − сакрива њеном таблоидном лажном сликом, до мере да, када се чињеницама, попут набројаних бруталних изјава и догађаја, дозволи да извире иза копрене „Парова“ и „Фарме“, оне доводе до колективног шока.

Српски парадокс Медији су, наиме, ако су се уопште бавили овом „неатрактивном“ темом, тврдили да је уједињење о којем ових дана говори Рама само „теорија завере“ а не брутална стварност са којом посебно интензивно живимо још од агресије НАТО 1999. године, када је српска покрајина Косово и Метохија окупирана. Том агресијом је направљен још један међукорак у стварању „Велике Албаније“ од истих оних на Западу који су створили и саму Албанију. О томе сведоче и Митеранове речи из 1993. године у разговору са Папандреуом, на које ових дана подсећа историчар Миле Бјелајац: у свест Немаца се увукла некадашња аустроугарска мржња према Србији и Србима. У основи тога је идеолошки неспоразум и геостратешки сукоб.

Што се идеолошког неспоразума тиче, јасно је да либерализам већ 15 година доминира на јавној сцени Србије, иако је, парадоксално, либерална странка далеко испод цензуса. И та позиција странке је разлог зашто се овдашњи либерали не осећају сасвим сигурним и страхују од раста идеолошких дискурса заједнице и једнакости и од странака које их исповедају.

[restrictedarea]

И њима и њиховим менторима на Западу сада је кристално јасно да у Србији није дошло до Фукујаминог краја историје и да на том простору тек предстоје нови заплети и размештања идеолошких кулиса. Није Србија у оваквим проблемима у каквим је данас зато што је између Америке и Русије, већ због тога што је између либералне Америке и Русије, која је искочила из либералног идеолошког дискурса и доминантно се окренула идеологији заједнице – солидаризма. Тај нови идеолошки расед се, као историјски нова неспорна чињеница, сада свом силином обрушава и на Србију. У том новом блоковском идеолошком судару Србија више не бира само страну већ и идеологију.

Србија, али и цео Балкан, већ су више пута искусили колико драме доноси овај судар идеолошких дискурса. Последњи пут било је то деведесетих година прошлог века, када су Срби одбијали да прихвате либерализам и због тога ушли у сукоб са другим народима унутар Југославије који су прихватили ту идеологију, као и у сукоб са Западом одакле је ова идеологија и стигла. То је изазвало рат, затим бомбардовање СРЈ и Србије 1999. године а завршено је пучем у Београду са идеолошким предзнаком. Била је то деценија када је Запад своје (идеолошке) вредности ставио изнад међународног права, о чему сведочи и Клинтонов високи чиновник Строб Талбот обзнањујући да се НАТО оружано обрушио на Србију зато што Србија „није предузела социјалне и економске реформе“, него је већински изабрала да буде „последњи ћошак Европе који није себе подредио субординацији од Америке подржаваним неолибералним програмима“.

Тај отпор Србије дискурсу неолибералне „слободе“, у име дискурса у чијој основи је заједница (као истина, добро и лепо) био је за либерални Запад злочин и због њега су сви који нису издали идеју једнакости и заједнице били ислеђивани и суђено им је у Хагу. Чињенице нису могле да демантују ову дискурзивну идеолошку истину о „злочиначком режиму“ и његовом „удруженом злочиначком подухвату“ помагања угрожених Срба са оне стране Дрине и у Крајини.

„Велика Албанија“ у Мардоковој ТВ Као што је и у овим збивањима новинарство у Србији имало своју истакнуту ролу (неки медији су били уз своју заједницу и државу изложену спољним претњама и агресији, док су други, они либерални, и не случајно први таблоиди у Србији, били „независни“, дакле, нису били уз своју заједницу и државу у невољама које су их погодиле) имаће је и у ономе што се спрема данас. С тим што је ситуација на медијској сцени данас чистија – данас су сви „независни“ и таблоидни (чак и они „најозбиљнији“ кокетирају са таблоидним темама) и сви видимо колико су они уз своју заједницу и државу. Држава је њихова мета, нешто што угрожава њихову слободу.

Проблем је у томе што су ови „независни“ таблоиди, а заправо либералне идеолошке батине, током деведесетих година били само изоловани тржишни инциденти, а данас, петнаест година од успостављања пуне доминације либералне идеологије са тржиштем у центру, постали су новинарски стандард.

Као и онда, и данас је задатак српских таблоида да, ако је то интерес њихових власника и идеолошко-политичких центара са којима су у спрези, осујете јавност да се суочи са истином, да је друштво усред тешке драме, док не буде касно за њено ефективно решавање. Тако је очито да и, када се ових дана „тамо где треба“ донесе одлука да се пред јавношћу Србије појаве Еди Рама и оних четрдесет разбојника у македонској караули и вехабија који пуца у полицајце Србе у Зворнику, то треба да буде само још један доказ српске немоћи. Дакле, да не буде разлог за отпор, већ за размишљање о хитној предаји.

Додатне симболике има у томе што, када се донесе одлука да јавност у Србији буде пренута из таблоидне хипнозе Рамином изјавом и потезањем оружја на границама Србије, за медијског извођача радова треба да буде изабран „Скај њуз“ Руперта Мардока. Јер, Мардок је име и богатство стекао управо на таблоидизацији света и сервисирању интереса Америке и Британије свуда по планети, на такав начин да је то ушло и у немачке уџбенике комуникологије.

Реч је о медијском могулу који има такву позицију у глобалној медијској мрежи да сви локални медији, а после „ослобођења“ из 2000. и сви „ослобођени“, „независни“ медији у Србији, прате његов либерални уређивачки концепт. Тај концепт, нека врста стандарда глобалне медијске мреже, садржан је у правилу „4 С“ (сензација, скандал, секс, спорт). Мардок тај концепт оправдава ставом да он не одговара ником сем публици: „Они ми кажу шта желе и ја им то онда дам.“ Тако овај власник доброг дела глобалне индустрије истине, редукујући вредности на банално − на задовољавање, на пример, чистог клиничког воајеризма људи који у ТВ екран буље као кроз кључаоницу туђе спаваће собе, или ветробран аутомобила парова у Звездарској шуми – саму ту профитабилну баналност, представљајући је као вредност, трансформише и унапређује у јавни интерес.

Упозорења Хане Арент Такви медији су нормална последица служења либералном принципу индивидуалне слободе која укључује презир према другоме и заједници па и самој медијској публици. Од како је „Србија свет“, то јест од када живимо унутар доминације либералног дискурса, и овдашња заједница је жртва (б)аналног новинарства.

То новинарство своју публику не види као људе, према којима су медији и морално обавезни. За ово (б)анално новинарство публика нису људи већ − маса, гомила, статистика и рејтинг, бројеви, ствари, ресурси за стицање газдиног профита и „ролекса“ и џипова главних уредника. Они гаје ту публику регрутујући је из долазећих генерација, које и немају друго искуство, и гурајући те људе у већ формирани скуп љубитеља клозетских графита − „производа духа“, који се, у име слободе, више не налазе на склоњеним местима јавних ве-цеа, него на првим страницама медија и у ударним терминима телевизија са националном фреквенцијом. Неке од наслова са првих страница таблоида пристојан човек не може ни да понови, па данас и сами либерали (Саша Јанковић, на пример) са презиром говоре о овој појави, дајући нове аргументе оном амбасадору који је устврдио да су Срби шизофрен народ.

Заједница у Србији је, употребом оваквог новинарства, засигурно на путу да буде до краја сведена на скуп индивидуа, које своју индивидуалност не граде више кроз однос са другима у заједници и разликовањем од њих, него кроз однос са екраном испред себе, кроз однос са стварима, постварени однос, однос из којега настаје постварени човек. Ту је реч о индивидуама међусобно изолованим ТВ екранима. Такав скуп индивидуа губи одлике друштва, које је претпоставка и облик колективног деловања и самозаштите, (моралне) заједнице и (моралног) појединца.

Шта је смисао таквог атомизовања појединаца на своју индивидуалност, слутила је Хана Арент. Терор, писала је Арентова, може апсолутно да влада једино људима који су међусобно изоловани а једна од главних брига тираније је управо како да створи ту изолацију. Она подсећа да моћ увек проистиче из заједничког делања и упућује на Берков став да су изоловани људи немоћни по природи ствари, за шта нема бољег примера од савремене Србије.

Арентова каже да је изолација онај ћорсокак у који су људи сатерани када се уништи политичка сфера њиховог живота, сфера у којој делају заједно и у неком заједничком интересу. То је она неподношљива изолација у којој појединац више није у стању да било шта допринесе заједничком свету и где се кида веза а светом као људском творевином. Она каже да је тоталитаризам нов по томе што се не задовољава само овом изолацијом него уништава и приватни живот. Он се заснива на усамљености, на осећању неприпадања свету, једном од најрадикалнијих и најбезнаднијих искустава човекових.

Хана Арент још примећује (а Срби то на својој кожи осећају) да оно што усамљеност чини тако неподношљивом јесте губитак сопственог ја, јер идентитет појединца може верно и поуздано да потврди само друштво других људи. Срби се „друже“ са телевизором, највише у Европи, и свој „идентитет“ потврђују у друштву са тим прозором одакле их затрпава виртуелна стварност. Уместо у друштву различитих људи, они свој идентитет потврђују у друштву са индустријски стандардизованом ствари. Увек истом ствари. Да ли тако настаје једнодимензионални човек, онај који више и није човек, већ додатак ствари, са идентитетом који позајмљује од те ствари −идентитетом робне марке.

Петреус на сцени Србије Губитак идентитета због губитка односа са „другима“ заправо закономерно води расту дефицита унутар личног фонда људскости. Људскост се несумњиво губи таквом редукцијом друштвених веза и слабљењем друштва, јер нема човека ван друштва и моралне заједнице људи. Морална аномија, која у Србији расте у сразмери са претварањем заједнице у усамљену гомилу западног типа, на свој начин говори о страшној драми са којом се овде суочава човек.

Такво што би било немогуће остварити без либералног пројекта − таблоидног новинарства. Оно се и у Србији труди да брише идентитет људи пласирањем садржаја који су најразумљивији најширем кругу и настојањем да све нас сведу на статистичку константу – просечног читаоца (слушаоца/гледаоца) који у једној руци држи пиво, у другој таблоид или телекомандер којим тражи што шокантнији ријалити и поглед закива за нечију атрактивну задњицу.

После петнаест година деловања оваквих медија време је да се на примеру Србије провери учинак пројекта и колико је Хана Арент била у праву. „Тамо где треба“ донета је одлука да код граница Србије проради оружје, да у лице јавности буду бачене изјаве о „Великој Албанији“ и да таблоидна машина од либералног халуциногена буде враћена у улогу мацоле, шокира масу која је остала после разбијања друштва.

Али, очито, овде још није све готово. Иако тешко уздрмана, заједница још није уништена и само тако може да се објасни зашто се у моделирање овдашњег јавног простора и одбрану либералне парадигме, ових дана читамо, укључује и генерал Петреус. Он ту може да буде присутан само у име пројекта очувања доминације либерализма као средства глобалне империјалне доминације на Балкану и, пре свега, у Србији, а не у име ширења медијских слобода. Он је овде не да укине, него само да учврсти цензуру која је постојала и до сада – идеолошку цензуру која је спречавала да до јавности допре било какво гледиште другачије од либералног. Уочено је да либерална идеја у Србији још није стигла до нивоа самопринуде са свим последицама о којима говори Хана Арент. Она је, наиме, писала да самопринуда идеолошког начина мишљења (које ће у Србији бранити Петреус) уништава све споне са стварношћу. Са таквим наумом се успело када људи изгубе контакт са другим људима, као и са стварношћу која их окружује, јер заједно са овим спонама они губе не само отвореност за нова искуства него и способност да мисле, упозорава Арентова. Проблем је што су људи овде и даље у стању да мисле и постоје капацитети отпора.

СЛОБОДА ИЗ ВИЦА

У суочавању са актуелним претњама стварања „Велике Албаније“ и враћања Срба под шљиву, јасно је, међутим, да оваква Србија нема и неће имати подршку српских медија, оних који су верни својој заједници. Оних медија који би радили у складу са Повељом положеном у темеље Дома штампе у Београду и где уз остало пише да ће српско новинарство радити у интересу истине, правде, народа и државе.

Тих медија више нема, јер њихово постојање претпоставља и жртву за заједницу што не само да је неприхватљиво већ је и грех, јерес и злочин са становишта либералне идеолошке позиције борбе искључиво за лични интерес. Ово је време либералне слободе, такве слободе од које се Србија брани и вицем: „Слобода? А, то је оно када ти кажу да идеш у … материну, а ти слободно идеш где хоћеш.“

[/restrictedarea]

 

5 коментара

  1. Gde je danas (cast izuzecima)nase novinarstvo?Tamo gde je i juce bilo.Nigde!
    Brzopotezni izbor Bujesevica na celo RTS-a ( dobio 21 bod od mogucih
    45 vec u predkrugu,sto je jedna malo jaca dvojka)govori ne samo o stanju
    srpskog novinarstva vec i potrebi vlasti da ovom,u sustini, pitomom i pomalo
    njanjavom narodu nametne maloumnu nameru o promeni svesti.Dakle,sledi
    ubrzani proces daljeg raspamecivanja koji zahteva i nove iskusne i dokazane
    zute kadrove .Suludo je poverovati da ce ljudi formirani na standardima NATO
    i neoliberalnog zurnalizma, moci da artikulisu interes zajednice u kojoj zive
    i koju,zapravo,debelo preziru.Sta li bi danas rekli jedan M.Radojicic,Dj.Julius,
    Dj.Radenkovic…da su im, za direktora, iz politickog bubnja,, izvukli „dvojkasa ?
    A,ruku na crce,mogli su ambasadori, pu,pu, daleko bilo, da nam na celo RTS-a
    izaberu i Dejvida Petreusa.Direktno,bez konkursa.Koliko da se vidi koje gazda.
    Zvanicni“ Stav Srbije „o ovom izboru nisam cuo,ali ga naslucujem :Ne dam
    Bujosevica! I tacka!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. … честитке; заиста вредан `поглед`….

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. medijski prostor smo prepustili, „prodali“, neprijateljima Srbije, kontrolu u formiranju javnog mnjenja.. prodali smo i banke,kontrolu protoka novca…vazdušni prostor,kontrolu neba…. još EPS kontrolu struje… i telekom, kontrolu komunikacija…fabrike i kombinate,odavno, kontrolu proizvodnje hrane… uvozimo evropski odpad… trujemo svoje građane…pritom smo omalovažili vojsku… prezadužili zemlju i ušli u dužničko ropstvo…

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Е,ПА НИКДА У ИСТОРИЈИ НИСМО РОБЉЕ(КЛАСИЧНО)БИЛИ,ПА ДОШО РЕД ДА СЕ И ТО ПРОБА. ИМАЋЕМО ОПЕТ ХАРАМБАШЕ,ЈАТАКЕ КАО НЕКАДА, НЕКА, НЕКА —-МИЛАН

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Нигде у свету као у Србији не постоји толико антисрпских медија који су инсталисани да стварају хаос у држави. Србија је некад била узор за новинарску професију, а данас има више дневних листова него читава Европа. У Хрватској словом и бројем постоје Два дневна листа – Вечерњи и Јутарњи лист, не рачунајући веома јаке регионалне листове попут Слободне Далмације, Новог листа, Гласа Славоније и Дубровачког листа и два веома јака недељника – Национал и Глобус, а у Србији је толика поплава таблоида и шунда најпримитивније врсте којима се слуђују њихови читаоци. ДА СЕ У СРБИЈИ ДРЖИ ДО НАЦИОНАЛНЕ ТРАДИЦИЈЕ И ПОНОСА ЧАК И У ТОЈ ПОПЛАВИ ЛИСТОВА НЕ БИСМО ИМАЛИ СИТУАЦИЈУ ДА САМО ПОЛИТИКА И ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ ОД ДНЕВНИХ ТЕ ПЕЧАТ И НИН ОД НЕДЕЉНИХ ЧАСОПИСА СЕ ШТАМПАЈУ НА НАЦИОНАЛНОМ ЋИРИЛИЧНОМ ПИСМУ. Томе су допринеле и антисрпске невладине организације које већ две деценија суверено владају у Србији. Довољно је подсетити да у Хрватској Хелсиншки одбор води најекстремнији хрватски националиста Иван Звонимир Чичак, предводних студентске побуне и Маспока у Хрватској 1972. године, а у Србији Соња Бисерко са својим Хелсиншким одбором попут Чичка ради у корист Хрватске и стално сатанизује српски народ и државу Србију. У БиХ постоји Хелсиншки одбор ми неке невладине организације тако што у Републици Српској реде у интересу српског народа, а у Федерацији БиХ у корист Бошњака и Хрвата. Шта тек рећи о Наташи Кандић, која је починила веће зло српском народу него непријатељски војници на фронту. Све оптужнице против Срба у Хашком трибуналу су продукт њеног Фонда за хуманитарно праву, а уствари ради се о злочиначкој организацији која пакује лажне оптужнице и припрема лажне сведоке да сведоче против оптужених Срба уз енормне накнаде. Такве злочиначке организације постоје и у Федерацији БиХ које сарађују са Наташом и некаквом дружином званом „Жене у црном“, а финансирају се из тајних фондова, као у време рата у БиХ.
    Сећам се кад је покренут Курир и Блиц на латиничном писму и уз подршку страног капитала да раде против наводног режима Слободана Милошевића, а данас тај исти Блиц је у своје влесништво преузео некад најбољи и најпознатији едељник на Балкану. То је још једна од брука за цео српски народ и државу Србију.
    Категорички ТВРДИМ да од свих новонасталих држава на тлу некадашње Југославије не постоје толико антисрпских невладиних организација и толико антисрепских медија. Част изузецима што се тиче поменутих и још неких медија чији су новинари и уредници врсни професионалнци и који су у функцији изградње просперитетне државе Србије.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *