Почетна / Култура / Укоричени гласови наше епохе

Укоричени гласови наше епохе

Беседе о добитницима  Награде „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“

Шта је о лауреатима и њиховим делима речено на свечаном уручењу признања нашег листа

O свечаном уручењу Награде „Печат времена“, коју наш лист традиционално годишње додељује ауторима највреднијих дела из области књижевности и науке и друштвене теорије, известили смо у прошлом броју „Печата“, када смо објавили и беседе четири овогодишња добитника – Славице Гароње и Николе Маловића (за романе „Повратак у Аркадију“ и „Једро наде“) Злате Бојовић и Слободана Вуковића (за дела „Историја дубровачке књижевности“ и „Етика западних медија. Антисрпска пропаганда и ‚хуманитарна‘ интервенција“) као и поздравну реч Милорада Вучелића, домаћина овог догађаја и главног уредника „Печата“.
У овом броју објављујемо беседе које су награђенима посветили председници два жирија – проф. др Јован Попов (жири награде за књижевност) и проф. др Ратко Марковић (жири награде за науку и друштвену теорију). Ова образложења су, у име жирија, њихови председници на свечаности уручења у Звездара театру и прочитали.
Подсетимо, награде „Печат времена“ додељене су у уторак 12. маја – на Дан Светог Василија Острошког, а овом догађају, који се већ пету годину заредом одржава у простору популарног београдског театра, присуствовао је велики број уважених гостију, угледних припадника друштвеног и политичког, верског, дипломатског, културног и научног живота. Међу њима су били и господин Ненад Поповић, председник СНП, отац Петар Лукић, старешина Саборног храма у Београду, а били су присутни и претходни добитници Награде „Печат времена“ – професор Мило Ломпар, Милован Данојлић, Рајко Петров Ного и Матија Бећковић…
Наши фото-репортери забележили су део ведре атмосфере и доброг расположења, које је пратило уручење награде, потом и коктел у Звездара театру. „Белешке“ смо објавили у прошлом, а наставак „фото -документације“ објављујемо и у овом броју „Печата“.

[restrictedarea]

Неуништива енергија наде

ЈОВАН ПОПОВ

Жири је ове године имао пријатан али тежак задатак, будући да је, међу тридесетак књига пријављених на конкурс, готово половина задовољавала два најважнија критеријума: с једне стране, онај општеважећи, високе уметничке вредности, а са друге онај специфично „печатовски“, који подразумева, и у тематској и у идејној равни, изражену свест аутора о припадности српском народу и о капиталним проблемима са којима се тај народ суочавао и суочава се у току свог историјског трајања. У шири избор уврстили смо осам књига, а мирне душе могли смо још неколико, попут песничких збирки Злате Коцић, Гојка Ђога и Благоја Баковића, збирке есеја Мирослава Максимовића или романа нашег сународника из Мађарске Драгомира Дујмова. На првом састанку, ипак, уз три књиге које су ушле у завршни круг, дали смо извесну предност поезији Небојше Васовића Нека, хвала, књизи приповедака Владана Матијевића Пристаништа, роману Инок и деспот Драгорада Драгичевића, триптиху новела Славена Радовановића Ударац витешком чизмом и путописној прози Милисава Савића Долина српских краљева. У ужем избору, поред два награђена романа, нашло се и врло оригинално и занимљиво, мада жанровски неодредиво прозно остварење Јанка Вујиновића Књига о храсту.

Заједнички именитељ већине поменутих дела могао би се лепо изразити цитатом једног аутопоетичког пасуса из романа Славице Гароње: „Али, о чему ти то? Док се данас пише о ‚добу празнине‘ и проблемима урбаног човека, задубљеног у сопствену индивидуалност (неки би рекли и – егоизам) шта ти то хоћеш, и о чему? Док твоје другарице пишу о Женеви, Лондону и Шпанији, а радња већине наших савремених романа дешава се далеко одавде, на пример у Америци, а богами, све чешће и по егзотичним дестинацијама Далеког истока, да ли ће ико разумети ово што пишеш, нарочито овде, у твом граду? Иако нам је језик исти.“ Заиста, многи у овом граду и овој земљи, почев од уредника утицајних културних додатака и дневника до арбитара најпрестижнијих књижевних признања, немају ни слуха ни разумевања за литературу с националним предзнаком. Она у нашој јавности углавном остаје скрајнута, прећутана, презрена. Зато је један од главних задатака „Печата времена“ и његовог жирија, можда и најважнији, да ту тишину наруши.

Стављени на слатке муке коначног избора, одлучили смо се, после исцрпне расправе, за непопуларно али, уверени смо, најправедније решење: да награда буде равноправно подељена између романа Славице Гароње и Николе Маловића, два по много чему различита, али по нечему ипак сродна дела. Разлике је лакше уочити – од оних које се одмах намећу, као што су генерацијска и родна припадност двоје писаца, преко њихових сензибилитета, тематских преокупација, списатељских поетика и техника, до стилских и језичких особености. Постоји, међутим, и нешто што их повезује, теже уочљиво, али суштински битно. Реч је о њиховој привржености завичају, лепотама његове природе и говору његових људи, и то завичају који, у оба случаја, представља простор вековима настањен Србима, а који данас не само да је изван граница заједничке државе него је изложен темељном расрбљавању.

Повратак у Аркадију Славице Гароње исприповедан је из вишеструке временске перспективе – она полазна ситуирана је у садашњости, у којој нараторка, после много година и новог циклуса крвавих ратних збивања, заједно са кћеркицом, креће у посету мајчином завичају. Следећи временски план, у основи доминантан, конституишу личне успомене из детињства и ране младости, унутар којих се умножавају још дубља понирања у прошлост. Тако ауторкино трагање за изгубљеним временом, потпомогнуто фотографијама из породичног албума, бива уоквирено трагичним рамом српске историје. Јер, у тај идилични амбијент Пожешке котлине у Западној Славонији, који су Римљани, не без разлога, звали Vallis Aurea, мајчина породица пресељена је пошто су је усташе обезглавиле „оног дана“ 1942. и до темеља спалиле њихово село Каменски Вучјак, да би, после „Бљеска“ из лета 1995, скоро сви њени преостали чланови силом морали да је напусте.

Приповедајући занимљивим комбиновањем првог и другог лица, префињеним стилом са изразитим лирским обележјима, Славица Гароња уткала је у свој роман обиље драгоцене фолклорне, етнографске и дијалекатске грађе, као и мноштво интертекстуалних веза, понекад јасно назначених, понекад прикривених. Међу оним првим су „госпођа Исидора“, Киш и, најчешће, „М. Ж.“ (претпостављам Милка Жицина) од које ауторка без устезања „позајмљује“, чак и „преписује“ понеку формулацију. Међу неименованим претходницима најближи су јој, као што је већ приметио Душко Бабић у свом садржајном предговору, Ћопић и Црњански. И, наравно, Пруст, на једном месту дозван директном алузијом.

У својој приповести, Гароња „Златну долину“ између Папука и Псуња назива именом којим су стари Грци, и многи после њих, означавали праисконско „златно доба“ човечанства, доба његове детиње невиности. Присвојивши овај митски топоним, ауторка призива у сећање безбрижне дане сопственог детињства, проведене у кући своје баке Марије Ћурчије, личности стаменог карактера и приповедачког дара који је њена унука овековечила пре скоро две деценије у збирци Народне приче са Папука (1996). Поред Бакиног лика, Гароња у свом роману оживљава и многобројне ликове рођака и суседа, махом малих, обичних људи, компонујући тако мозаичну слику једног од рубних сегмената Српства у 20. веку. У колоритном приказу његове тегобне борбе за опстанак, посебан нагласак стављен је на страдања у доба НДХ, али и на судбине жена, чија је егзистенцијална мука удвостручена стегама патријархалности, о чему су нам, кроз уста својих јунакиња, говорили још Еврипид и Аристофан. Упркос свему, истанчани списатељкин осећај за лепоту природе и људи носи у себи неуништиву животворну енергију која њеној прози даје тон наде.

Нада се појављује и у наслову романа Николе Маловића, који наставља своју приповедачку пловидбу Бококоторским заливом, започету романом Лутајући Бокељ и настављену у Пругастоплавим сторијама, збирци што чини двокњижје са Једром наде. И нови роман симболички је обележен контрастом плаве и беле боје, а његова фабула заснована је на повести о повратку Николе Смекије, Србина католика, италијанског фабриканта текстила, у завичајни Пераст. Привидно тривијална прича о неуспелом пословном подухвату и успелој љубавној вези са младом историчарком уметности преплиће се са реминисценцијама на кључне догађаје из историје поморства и Боке Которске, те са фактографским подацима о производњи морнарских мајица, одевном предмету који је истовремено модни „бренд“ и војничка униформа. Што даље одмиче, радња се све више преображава у орвеловску негативну утопију, временски смештену у блиску будућност. У тој визији, „Уједињене земље“ покренуле су глобални рат против Русије и других непријатеља, гугл надзире сваки покрет и ослушкује сваку реч, планетом харају ледено доба, мутиране болести и генетски модификована храна, а Јевреји поново крећу у расејање. Оне који стижу у Боку предводи пребогати Адам Оз, чије лице уме камелеонски да се прилагоди саговорниковом, а чије презиме није случајно одабрано, и који је купио цео Пераст. Овај минијатурни полис, којим управљају „потештатица“ (градоначелница) проститутка и министри хомосексуалци, у перманентном је сукобу са суседним Котором, док пирати Монтемаури пљачкају и једне и друге, Радио Бока фабрикује стварност, младићи у далеким бестрагијама војују „за мир у свету“, а осиромашено и збуњено становништво покушава да преживи у условима робне трампе.

Пишући особеним и препознатљивим стилом, језиком у којем се древни локализми стапају са неологизмима виртуелне комуникације, Маловић неуротично фрагментаризованом техником постиже јединствен наративни амалгам у којем се, како је лепо приметио Желидраг Никчевић, сусрећу Стефан Митров Љубиша и Томас Пинчон. Пинчоновска је, рецимо, алтернативна прича о томе како на Колумбовим каравелама у најславнијем откривалачком подухвату није било католичког свештеника, али је био тумач за хебрејски језик. Но, оно што највише плени у Једру наде јесте пишчева опчињеност морем и барокним амбијентом пераштанских здања и степеништа, а нарочито његово умеће да дочара атмосферу травестираних вредности, гротескних спојева и пригушеног безнађа, карактеристичну колико за европско барокно доба толико и за ово наше. Тиме његова футуристичка пројекција света потонулог у софистицирани хаос стиче карактер опоре сатире. У часу када интернетом проструји вест о нуклеарном удару Уједињених земаља, љубав се код њега указује као последња, макар и слабашна нада.

 

Реч на уручењу Награде „Печат времена“ у области књижевности

 

Дело које развејава маглу заборава

РАТКО МАРКОВИЋ

Југославија и Србија јесу деведесетих година прошлог века претрпеле трагедију, али да до ње дође, нису се постарали само архитекти који су и једну и другу државноправно тако скле­пали да је до њиховог растурања морало кад-тад доћи. Да траге­дија узме такве размере, допринели су и наши осведочени не­пријатељи из оба светска рата, Немачка и Аустрија, светски изво­зник демократије, слободе и људских права оружаним интервенци­јама, Америка, и почев од расплетања „источног питања“ и од времена прве владе кнеза Милоша, на овим просторима неизбежни мутивода, мутикаша и препредени мешетар, Велика Британија. Деловали су снагом оружја и снагом медија. Када је реч о оружју, на Србију је било бачено 15 тона муниције са осиромашеним уранијумом, односно 50.000 граната, којима је гађано 113 локација. Сaм генерални секретар НАТО-а Џорџ Робертсон признао је да су амерички бомбардери употребили 31.000 бомби са осиромашеним ура­нијумом. Бомбардовањем, Србија је постала економски и социјално сломљена земља.

Ништа мање убојит није био ни медијски рат који су ове земље водиле против Србије. Уместо да се боре за победу ис­тине, што им је сврха, медији тих земаља коришћени су за полити­чке обрачуне и за подстрекивање и оправдавање оружане интерве­нције против Србије. Попут „хуманитарне интервенције“ НАТО-а против Србије (што је био еуфемизам за војну интервенцију) и медији земаља његових главних чланица имали су, другим средстви­ма, али с приближно истим резултатима, своју „хуманитарну интервенцију“ против Србије. Они који су на Србију слали томахавке, графитне и касетне бомбе, нису били ништа мањи злочинци од оних који су пером, говором и сликом представљали Србију свету као варварску републику, а Србе као балканске дивљаке. Такви су, уместо у мастило, умакали своја пера у осиромашени уранијум, штавише, у њима је тог сејача смрти међу људима бивало и више него у пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом. Обистинило се тако далековидо предвиђање маршала Маклуана да „перо и фо­тографија (…) постају моћнији од мача“.

Мотиви тог медијског рата против Србије били су ниске страсти (мржња, злурадост, лагање) робовање предрасудама и запрепашћујуће незнање новинара западних медија. С малим изузе­цима, показали су се у том медијском рату као огромне незналице. Основни тон тој непријатељској пропаганди против Србије давали су немачко-аустријски медији, од којих је медијски цунами против Србије и кренуо. Србија је симболизовала немачке поразе у Првом и Другом светском рату. Немачка (а с њом и Аустрија) док год постоји, неће се ослободити реваншизма према Србији, коју види као виновника својих непреболних пораза у оба светска рата. У њи­ма је европског дива поразио балкански патуљак. Немачко-аустријски медији су били први који су здушно подржали разбијање Југо­славије, добивши у томе сатисфакцију што делови некадашње Аустро-Угарске нису више били у истој држави са Србијом. Штавише, немачки „Шпигл“ је на географској карти Србију представљао само као централну Србију, а њене границе према Косову и Метохији и Војводини биле су подвлачене истом дебљином којом и спољашње границе Србије. Уосталом, Косово је ионако, према „Зидојче цајтунгу“, „покрајина коју је Србија припојила себи“, док је нама познати, немачки амбасадор Цобел говорио о историјском праву Мађарске на Војводину. По том истом „Шпиглу“, Србија је „бољше­вичко-комунистичка република“, која држи „великосрпски нож“ под грлом Словенаца и Хрвата. Нобеловац, недавно преминули Гинтер Грас, јасно је рекао: „За мене су агресори у првом реду Срби.“

Он је био и потписник захтева да се бомбардују босански Срби. Водећи немачки лист, на ударној страни, не би ли читатељству до краја огадио Србе, овако је преносио сведочење једног наводног очевица: „У Окучанима сам видео како су четници убили једног ра­њеног старца. Касније је једна свиња ждрала из стомака убије­ног.“ Све ове лажи и гадости биле су, кад је реч о немачко-аустријским медијима, вођене једним циљем да се Србија сведе у границе у којима је била пре Балканских ратова.

И док су немачко-аустријски медији знали истину, али су је свесно окретали у лаж, дотле су амерички медији у медијском рату против Србије, кад је реч о географији, историји, култури, етничкој карти балканског простора, били поражавајуће аналфабете. Њихови новинари били су, једноставно речено, необразована писка­рала. Како друкчије објаснити писање новинара угледног „Вашингтон Поста“ да је Вудро Вилсон на брзину „склепао“ Југославију?

Или запажање једног другог америчког листа да „римокатоличке републике желе лабаву југословенску федерацију, док доминантна православна Србија жели чврсту марксистичку централизацију“. Или кад „Њујорк Тајмс“ објављује да је у Србији откривено 135 кон­центрационих логора са 70 000 затвореника које држи Београд. Да споменемо још и једну грубијанску, Американцима тако својствену, поруку телевизијског коментатора Србима: „Слушајте ви момци, ви се морате склонити, ми сад долазимо и ми ћемо сравнити вашу зе­мљу, читава инфраструктура одлази.“ Овакви примитивци увек о свему имају своје мишљење. Тако и овај додаје: „Ја бих се определио за уништење њихове инфраструктуре, тотално уништавање.“

Чуде незналачка објашњења југословенске и српске невоље деведесетих година прошлог века и почетком овога код Британаца, али ту ће пре бити реч о злој намери него о незнању. Врхунац те зле намере је када се тврди да хелсиншко правило о непроменљивости граница силом „треба да се примењује у разједињеној Југослави­ји“. Ту су се, после искуства Србије с Косовом 2008, овакви бри­тански тумачи међународног права, и поред њихове пословичне лукавости вероватно добро ујели за језик. Они, иначе, сматрају да је Косово за Србе „мистичан појам који буди ватрене емоције“. Ништа друкчија слика не би била ни да је аутор приказао ставове француских медија у антисрпској пропаганди. Љубав данашње Фра­нцуске према Србији изгледа да постоји само уклесана у хладном мермеру калемегданског споменика.

Разбијање Југославије и жигосање Србије као узрочника зла у југословенској кризи деведесетих показало је сву двосеклост слободе штампе, медија уопште. Они су, по дефиницији, средство за откривање истине, али и за фабриковање лажи. Србија је на својој кожи осетила другу страну оштрице слободе медија сву бруталност, бестијалност и распомамљеност једне разуларене „се­дме силе“. Њен својеврсни „удружени злочиначки подухват“, ина­че израз који је правно монструозни духовни производ Хашког три­бунала. За историју и уџбенике о таквој функцији „слободне шта­мпе“ готово да неће бити драгоценијег штива од књиге Слободана Вуковића „Етика западних медија“. Иако је њен предмет писање штампе (немачко-аустријске, америчке и британске) о трагедији Југославије и Србије као државе, књига је научном методологијом и апаратуром обрадила своју тему, тако да, када је о њеним нау­чним дометима реч, у питању је вредно научно дело, подигнуто на висину научне студије. Јасан и једноставан стил њеног аутора чини да се она лако чита, што само може говорити о томе колико је аутор продро у суштину обрађиване теме, из чега је произишла и његова способност да је на упечатљив начин представи читаоцу. Награђивањем ове књиге „Печат“ испуњује своју мисију коју врши од првог броја ‒ да раскринкава лажи о недавној про­шлости Србије, да скида маску с лица њених напрасних „доброчи­нитеља“, који је после материјалних разарања и сејања смрти одједном уводе у земаљски рај, који се зове „Европска унија“, али тек пошто јој претходно буду још одузели њену суштину и душу. „Печатова“ награда је и порука нашем читатељству да про­чита ову књигу, јер се о свему, па и путу којим иде данашња Србија, може исправно расуђивати тек када се зна истина. Награђена књига ће несумњиво допринети да се онима који виде боље отворе очи, а да они који не виде најзад прогледају. И да на учињена злодела Србији никада не падне магла заборава. Да није оваквих књига, многе лажи би се устоличиле на престолу истине.

Образложење наградаза књигу „Етика западних медија“

Споменик српске науке о књижевности

РАТКО МАРКОВИЋ

Дубровачка књижевност је бисер изашао из љуштуре Дубровачке Републике. Један је од њених најлепших украса и потврда мудрости и лепоте тамошњег народног духа и језика. Та књиже­вност стварана је на том тлу од времена ренесансе, почев од сре­дине XV века, па све до почетка XIX века, када је Наполеон Дубро­вачку Републику укинуо и припојио својој Илирији, а након тога Бечки конгрес одлучио да то подручје коначно припадне Аустрији.

Оцене о дубровачкој књижевности нису у свих исте. Крећу се од става да је она само одраз одговарајућег периода италијанске књижевно­сти „из које је много превођено, прерађивано и имитовано“ (Милан Решетар) па до става да је реч о врло важној области српске књижевности и да „има своје примамљивости и лепоту“ (Павле По- повић). У сваком случају, реч је о својеврсном чуду да један мали град, проширен кратким танким појасом копна поред мора и с неколико острва, што је у доба њеног процвата била област Ду­бровачке Републике, с нешто више од 30 000 душа, колико су их избројале француске власти када су ту област освојиле, створи за три и по века, умом и пером својих обдарених житеља, такву и то­лику књижевност да се о њој може писати историја. И не само то. О ту књижевност отимају се две нације, једна видевши у њој ср­пску, друга хрватску књижевност. Не би било без основа ни да је Италијани својатају као огранак италијанске књижевности, пошто су италијански утицаји на њу највидљивији, а и писана је делом на италијанском језику, премда она није била стварана у доба ка­да је Дубровник признавао (1205 1358) сизерену власт Венеције (Млетачке Републике).

Када је Павле Поповић објавио 1909. прво издање свог „Прегледа српске књижевности“, био је прекорен да је шовиниста због тога што је дубровачку књижевност назвао српском. Одговара­јући на те прекоре, он је у другом издању те књиге објаснио да се дубровачка књижевност може назвати српском бар онако исто као и хрватском. То је само био доказ да та књижевност ваља, јер се нације, као и појединци, увек отимају само о оно што вреди. Такву судбину имали су и Тесла и Иво Андрић и Меша Селимовић и Владан Десница. Дубровачка књижевност је плод љубави Дубровчана за књигу и писану реч и њиховог књижевног дара, баш као што се резултати малог броја људи на том простору у трговини и трго­вачким трансакцијама могу приписати само њиховом изразитом дару за ту врсту посла. Дубровчанима не треба узимати оно што је њи­хово. Трговачки дар, позориште и књижевност, која се по њима као њеним ствараоцима тако и зове, својина су Дубровчана, и други ништа неће добити тиме ако их буду проглашавали својим. Дуброва­чка књижевност је исти феномен као и Дубровачка Република, која је у вртлогу борби за освајање земаља и народа, опстала као аутономна област од раног средњег века све до XIX века, која је пружала историјски редак образац колегијалне управе (на вратима Великог вијећа у Двору у Дубровнику уклесано је у камену: „Obliti privatorum publica curate“ Заборавите своје кад јавне бриге бринете) и која је, онако малена, посредовала у трговачком про­мету између, ни мање ни више, него Истока и Запада.

Професорка Злата Бојовић има такав научни приступ дубро­вачкој књижевности као самосвојној творевини. Из сваког реда њене књиге избија пуна обавештеност, обилато и утанчано знање и дубока простудираност предмета о којем пише. Речју, њену књигу краси изванредна темељитост. Као језгро ораха, она је набијена садржином и смислом. У њој нема сувишног говора ни херметичког текста, који могу разумети само они који су, као што је то и њена ауторка, посвећени тој теми. Професорка Бојовић поштује читаоца и њој је стало до тога да с њим успостави ви­ртуелни дијалог, због чега је и њен стил одмерен и достојанствен, једноставан и лак за читање. А лепота и јесте у једноставности. Периодизација дубровачке књижевности је прегледна, пријемчивија за разумевање и за добијање представе о карактеру и о основној нити у опусу појединих дубровачких писаца. Она је друкчија од оне у којој су међаши појединих периода највећа имена дубровачке књижевности, или од оне изведене по периодима господства сизерене власти чију је власт признавала Дубровачка Република у којима су стварали њени посленици. Ти периоди су, после уводног текста, уједно и четири јединице композиције књиге, с тим што два њена поглавља, „Век ренесансе“ и „Епоха барока“, захватају више од две трећине књиге. Дубровачко књижевно наслеђе добило је књи­гом „Историја дубровачке књижевности“ Злате Бојовић не само верног и продубљеног тумача него и умешног и позваног популаризатора дубровачке културне прошлости, а у њој посебно књиже­вности, досад у танчине познате само танком слоју академских специјалиста, а малом броју заљубљеника у књижевност, и то, углавном, само преко њених врхова. Биће то једно од класичних дела српске књижевне историографије и споменик српске науке о књи­жевности трајне вредности. Биће то књига која не стари.

 

(Образложење награде

за књигу „Историја дуброва­чке књижевности“)

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Честитка награђеним ауторима!

    Занимљиво је да је књига госпође Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“ добро уздрмала хрватскујавност!?
    за њих изгледа ни Срби ни србска лкњижевност ни ћирилица као да не постоје на овим србскимпросторима!

    Дубровник је одувек био више Србски него ли Кроатски, сем у последњих пар деценија, нажалсост!

    Али како време иде, види се да је твревина кроација не одржива на дуже стазе, зато су тако и узнемирени чак и кад се објави књига?, што значи да нису ни сами сигурни у сопствене потенцијале.
    Истра је Италијанска, Србска крајина је Србска, Република Дубровник и Србски Конавли су наши и светски ….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *