Почетна / Колумне / Тамна је ноћ, зора никако да сване

Тамна је ноћ, зора никако да сване

Драгомир Антонић 

Није први пут да Србе бацају у тамницу. Било је тога и раније. Од Јанковић Стојана, преко Марка Краљевића до сужња Милутина. Некада Стамбол, сада је Хаг

Знање је сила, знање је моћ/ читајте људи дан и ноћ, певао би данас Чика Јова. Вреди читати. Данас многи, нарочито они који никад у тамници нису били, воле о њој да причају. Не само да причају већ би да суде и оне који им се не свиђају у тамницу баце. Од концентрационог логора у Гвантанаму до инквизиторског казамата у Хагу.

ГОРКО ЦВИЛИ ДЕВЕТ ГОДИНИЦА… Баци противника у тамницу и заборави. Приче о људским такозваним правима и хуманости важе само кад смо ми и наши пријатељи у питању. Оно, није ово први пут да Србе бацају у тамницу. Било је тога и раније. Бацали су их разни. У народној песми „Ропство Јанковић Стојана“ Стојан и Илија Смиљанић леже у затвору у Стамболу: тамо били за девет година и десете за седам месеци. У песми „Марко Краљевић и кћи краља арапскога“ Марко је у тамници седам година Нит ја знадох, кад ми љето дође/ нит ја знадох кад ми зима дође. Према народној песми „Вук Анђелић и Бан Задранин“ сужањ Милутин горко цвили девет годиница. Има много сличних песама, али ни у једној нико није провео дванаест година колико је у хашкој тамници боравио Војислав Шешељ. Дужином робијања надмашио је све познате српске јунаке из народних песама.
Како народни песник објашњава пуштање јунака из тамнице? На првом месту је откуп. За сужња тамничар тражи велики откуп: три товара блага, три стотине сремских волова, пет стотина бачких овнова, две хиљаде жутих дуката… У том случају сужањ ситну књигу пише својим пријатељима и они га избављају. Никад, бар у народној песми, није се десило да је робијаш остављен на цедилу. Други разлог за пуштање је кад живот и имовина тамничара буду доведени у опасност од трећег лица. Тад их може спасити само јунак који труне у његовој тамници. Робијашу се све даје само да отклони опасност која се над тамничаром надвила. Сликовит је опис Марка Краљевића у тамници: Све је моје огољело тело/коса ми је нотњи покривач/ нокти су ми ко у орла панче/ све је моје оруњало месо. Цар од Стамбола коме Арапин зулум чини и прети му, кад виде Марка у јадном стању повика: Благо мени мог посинка Марка! Тадар викну три млада бербера/ један мије, други косу брије, а трећи му нокте сарежује/ па Краљићу примакао вина, и шенице из равна Сријема и дебела с јаловице меса.

[restrictedarea]

СВАКА СИЛА ЗА ВРЕМЕНА Кад је живот моћника у питању, сви обзири нестају. Ко год је од помоћи, добро је дошао. Народна песма нас учи да никад ништа није изгубљено и да је свака сила за времена! Уосталом, „на муци се познају јунаци!“
Ко не верује народним умотворинама, нека чита књиге. Читајте „Рат за петролеј“. Аутор је Антоан Зишка. Књига је објављена 1934. у Београду. Издавач „Космос“.
Што се пре стотину година звало петролеј, данас се назива нафта и гас. Све друго је исто. Рат и пљачка. Изговори моћних. Страдање малих. Исти су актери, државе, народи, банке, компаније. Насртаји Запада на Исток. Наводна борба за енергенте. У стварности похлепа банкара, нафтних компанија и финансијске олигархије. Десетак породица и њихових послушника. Реченице из књиге звуче као да су данас написане. Опасно је кад нема петролеја. Опасно је кад га има превише. Опадају дивиденде. „Ројал Дач“ је 1913. акционарима исплатио 27 милиона форинти дивиденди. Шест година касније, 1919, акционари су поделили 96 милиона. Милиони страдали да би се акционари обогатили. Срби су још проглашени и изазивачима Светског рата. Велике компаније пред опасношћу да им падне профит заборављају сопствене борбе. Петролејски трустови „Стандард“, „Ројал“, „Шел“… склапају споразум о сарадњи. Ко контролише нафтовод, контролише све, јер је на видику нова сила. Тад Совјети. Данас Руси. У поглављу „Синтетички петролеј“ (179‒190) пише да је 1920. у Немачкој откривен метод вађења уља и бензина из угља. Вест изазива панику. „Стандард оил“ даје две милијарде долара компанији „Фарбен“ да одустане од производње.
Кад Французи пожеле да саграде нафтовод од шест стотина километара кроз пустињу да би на Средоземно море довезли петролеј из Мосула, одмах муслимански Курди приређују покољ асирских хришћана око Киркука где су извори. У чему је разлика кад данас Американац Хохстајн саопшти Грку Лафаназису да Америка једноставно не жели гасовод „Турски ток“ од онога кад Џон Рокфелер уз помоћ митраљеза доказује своје право на мексички петролеј (стр. 216). Коме су намењене показне вежбе раније у Украјини, данас у Македонији? Писање је велики дар. Читање још већи. Извући поуке из прочитаног је највећи дар. Паметан и храбар свему ће одолети. Пише у књигама.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *