Почетна / Свет / Русија узвраћа ударац – Како ће Јенкији кући?

Русија узвраћа ударац – Како ће Јенкији кући?

Пише Филип Родић
НАТО и САД су на прошлогодишњем Самиту у Велсу одлучили да због наводне руске агресије у Украјини прекину све видове сарадње са Москвом, укључујући и заједничку сарадњу у борби против производње и шверца наркотика из Авганистана. Прекинута је свака сарадња, осим оне која је зависила од Москве, а била је потребна НАТО и САД – употреба копненог коридора преко Русије до Авганистана. Сада је Москва и на ово ставила тачку

Не без разлога, Авганистан се назива „Гробљем империја“. Ова стратешки важна централноазијска држава од античких времена представља озбиљну препреку за сваку силу која је желела да завлада тим простором. Још је Александар Велики, који је за шест месеци освојио и уништио Персијско царство, пуне три године безуспешно покушавао да покори Авганистан. Поред ратничког духа домаћег становништва, тешко премостив проблем за освајаче представљало је и питање логистике. Логистике не само у смислу допремања трупа и војног материјала на ратиште, него и њиховог снабдевања и, на крају, повлачења. У овом смислу посебно је опомињућа епизода коју су доживели Британци током свог првог рата у Авганистану (1839-1842) када су морали да напусте Кабул и повуку се ка Џалалабаду удаљеном око 180 километара. Из Кабула је кренула колона од око 16 500 британских војника и цивила, а у гарнизон у Џалалабаду је стигао само један преживели.

Совјети, који су, такође, у Авганистану прошли доста неславно, нису имали велики проблем, јер је СССР имао непосредну границу са овом државом коју су чврсто држали под својом контролом све док и последњи њихов тенк, у којем је био командант операција у Авганистану Борис Громов, није прешао мост „Пријатељства“ преко реке Аму Дарје 15. фебруара 1989.

 

ЛОГИСТИЧКА ВЕЖБА Нешто више од дванаест година пошто су Совјети напустили Авганистан и десетак година пошто су априла 1992. муџахедини коначно освојили Кабул и свргнули просовјетског председника Мухамеда Наџибулаха, Американци су октобра 2001, предводећи коалицију сачињену од Британаца, Аустралијанаца и Канађана, кренули путем Александра Великог, Британске империје и СССР-а и извршили инвазију на Авганистан. У доласку, као ни сви њихови претходници, нису имали већих проблема – инвазију је практично подржао читав свет, иако није постојала експлицитна дозвола УН (осим Резолуције 1378 усвојене пет недеља од почетка инвазије у којој се „осуђују талибани“ и „подржава авганистански народ у својој борби против режима“). Талибански режим је брзо свргнут, али су скоро целокупно руководство и највећи део бораца успели да се повуку, што у планински део земље, што у неке регионе суседног Пакистана који према њима гаји одређену и не потпуно притајену благонаклоност. НАТО савез у сукоб у Авганистану бива потпуно укључен од августа 2003, у оквиру операције Међународне снаге за безбедносну помоћ (ИСАФ).

[restrictedarea]

Одмах након инвазије, Америчке, а потом и НАТО снаге почињу да се суочавају са озбиљним логистичким проблемима и питањем како у ову изоловану земљу довести сву опрему неопходну за дугогодишњу мировну операцију, односно кампању против талибанске гериле која се већ показала као веома жилава. За овакав подухват постојала су три начина – ваздушни, који је изузетно скуп, али најмање ризичан, рута преко Пакистана, која је најпрактичнија, али и најопаснија и такозвана „северна рута“ која готово у потпуности зависи од Москве. У почетку најкоришћенија је била ваздушна рута и овај подухват допремања војске и опреме авионима на једну локацију је трећи по величини у историји, после ваздушног моста за Берлин (1948-1949) и првог рата у Ираку 1990. Амерички и НАТО стратези одлучили су се да, због цене, ваздушну руту користе само за испоруке смртоносног наоружања чији транзит преко својих територија земље на копненим рутама нису желеле да прихвате. Пакистанска рута, која је већ била обилато коришћена током совјетског рата у Авганистану за пребацивање америчког оружја и арапских бораца у ову земљу, је најпрактичнија, али уједно и најризичнија, јер се ситуација од осамдесетих година прошлог века значајно променила.

Прво, Исламабад и Вашингтон су у совјетима и комунистичком авганистанском режиму имали заједничког непријатеља и заједничке савезнике, док су током инвазије на Авганистан САД удариле директно на снаге које је Пакистан консистентно и упорно подржавао током читавог њиховог постојања. Чланица америчког Савета за спољне послове и бивши политички официр у Мисији УН у Авганистану Кристина Фер навела је у априлу да, „Талибани не би могли да буду овако смртоносни и способни без директне војне, дипломатске, политичке и финансијске подршке Пакистана, који им, поред тога, пружа и уточиште на својој територији“. „Без ове значајне подршке Пакистана, талибани вероватно не би ни били одрживи као герилски покрет. Поред авганистанских талибана под вођством Муле Омара, Пакистан наставља да подржава и мрежу Џалалудин Хакани, која је извршила софистициране и смртоносне самоубилачке операције против америчких и НАТО снага у Авганистану“, додала је она.

Иако из дипломатских и других разлога Пакистан не може Американцима и НАТО-у да ускрати транзит, Исламабад је користио сваку прилику да га опструира, укључујући и две суспензије дозволе за транзит – једне 2010, када су у нападу НАТО хеликоптера на територији Пакистана погинули регуларни пакистански војници, и друге 2011, због сличног инцидента у којем су погинула 24 пакистанска војника. Транзит је обновљен тек у јулу 2012, када су се амерички званичници тешка срца и на једвите јаде извинили Исламабаду. До тада је 85 одсто опреме ишло „северним путем“, односно преко Русије.

Друго, поред евидентне мрзовоље Исламабада у омогућавању НАТО-у да развуче своје логистичке линије преко територије Пакистана, на овом путу постоји и изузетно висока опасност од талибанских напада на НАТО конвоје. У Пакистану је, наиме, према подацима Института за управљање кризама, од 2008. до 2014. извршено више од три стотине напада на НАТО конвоје у којим је убијено 143 људи. Обим ових напада значајно варира, али навешћемо пример напада од 19. јуна прошле године када су побуњеници једном пункту на пакистанско-авганистанској граници уништили 37 цистерни које су превозиле гориво за НАТО снаге у Авганистану. У два напада 2008, талибани су уништили 42, односно 96 цистерни и камиона. Северна рута, у којој је главни ослонац Русија, развија се од 2009. управо због све већег ризика који је представљало допремање опреме преко Пакистана. Транспорт НАТО опреме преко руске територије омогућио је декретом тадашњи председник Руске Федерације Дмитриј Медведев. Овај пут води од Риге на Балтичком мору, железничком пругом дугом више од пет хиљада километара кроз Русију до Казахстана и Узбекистана, где роба улази у Авганистан. Поред превоза железницом, Русија је НАТО савезу отворила и ваздушни коридор којим је годишње обављано 4.500 летова захваљујући чему је савез остваривао уштеду од 133 милиона долара годишње. И не само то – за разлику од Пакистана, Русија није имала проблем ни са тим да се преко њене територије пребацује смртоносно оружје. О важности ове руте најбоље говори чињеница да је овим путем НАТО снагама допремљено око 20 посто више опреме него рутом преко Пакистана која је краћа и јефтинија.

 

НАТО ИСЕКАО ГРАНУ НА КОЈОЈ СЕДИ Када су челници НАТО у априлу прошле године, на Самиту у Велсу одлучили да због наводне руске агресије на Украјину прекину, односно суспендују сву сарадњу са Москвом, укључујући чак и борбу против наркотика у Авганистану, која је процветала од америчке инвазије и повећала се за више стотина процената и од које би, барем номинално, сви требало да имају користи, Москва је реаговала уздржано и није себи очигледно непријатељски настројеној Алијанси ускратила могућност снабдевања својих снага у Авганистану. То није учинила чак ни када је постојала сасвим легална могућност на крају 2014. године када је истекао потписани уговор. Сада је, међутим, Москва очигледно одлучила да је доста, поново показала зубе и обуставила и последњи вид сарадње са НАТО, који је очигледно Алијанси био прекопотребан па га је превидела када је доносила одлуку о кажњавању руског агресора.

Треба, ипак, напоменути да је ова одлука много више симболична, него што ће НАТО довести у безизлазну ситуацију. Чињеница је да ће им отежати живот, јер се избор сада своди на ризичан пут преко Пакистана, који такође због све затегнутијих односа на релацији Вашингтон-Исламабад поново може бити прекинут у сваком тренутку, и на врло непрактичну руту која води од црноморске обале Грузије, преко Азербејџана до Каспијског језера, па даље преко Туркменистана и Узбекистана до Авганистана. Ово путовање угодно је скоро као и она вожња аутобусом из филма „Ко то тамо пева“, јер подразумева неколико „преседања“ а и прелазак преко неких њива, на пример оних у Узбекистану које, такође, све невољнији да сарађује са Американцима.

Симболика овог, тако за Русе карактеристично изненадног, потеза веома је значајна. Москва је прво показала највећу могућу спремност на сарадњу са Западом у остваривању онога што су Брисел и Вашингтон декларисали као свој циљ – доношење стабилности у ову кључну централноазијску земљу. У том смислу, Москва је, као што смо видели, отишла даље од неких земаља које су биле традиционални амерички савезници, попут Пакистана, јер је дозволила и транспорт оружја. Да би ову операцију додатно олакшала, Русија је 2012. објавила намеру да направи велики транзитни и складишни центар за НАТО у Уљановску, Лењиновом родном граду, што је, наравно, изазвало читав низ протеста унутар саме Русије.

И у овом случају Русија је испала поуздан партнер који не сумња у добре намере друге стране и који је испунио све у својој моћи да се оствари некакав заједнички интерес. Неки би рекли да су Руси овим и још неким претерано попустљивим потезима према НАТО показали да су наивни. Такав поглед би, међутим, био кратковид, јер се иза тога крије порука коју Русија шаље остатку света и која гласи: „Погледајте, ми смо у стању да одржимо реч и испунимо договор чак и са својим потенцијалним непријатељима. Ви, наши пријатељи, дакле, можете имати потпуно поверење у нас.“ Такав је случај био и са осталим споразумима са НАТО, попут Споразума о конвенционалним снагама у Европи или Споразума о антибалистичким ракетама, које је Русија потписала и којих се држала до краја, упркос евидентној превари са друге стране. Русија чврстим држањем до слова ових споразума није, међутим, ништа изгубила, него је само добила на међународном угледу и поверењу, док је Запад изнова и изнова показивао своју лажљивост.

Да није наивност у питању, показује и чињеница да је Русија од 2012. у међународним институцијама инсистирала на томе да Запад открије своје планове са Авганистаном. Ово питање постављено је и на седници Генералне скупштине УН у септембру 2012. и нешто раније током састанка шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова са генералним секретаром НАТО Андерсом Фогом Расмусеном. Москва је свој став изнела јасно – ако борба против тероризма мора да се настави, треба продужити мандат који је дао Савет безбедности УН, у супротном, у чему је поента задржавања западних војника и база у овој земљи. Заменик шефа руске дипломатије Александер Грушко тада је рекао да је Русија спремна на прагматичну сарадњу са Алијансом како би се решио авганистански проблем на основу резолуције Савета безбедности УН. „Ми смо забринути због карактера међународног војног присуства у Авганистану после 2014. и забринути смо због информација да се тренутно граде нове базе у које се могу сместити десетине хиљада војника. Све ово је излишно, ако само желимо да стабилизујемо ситуацију у Авганистану. Ми полазимо од претпоставке да нема потребе ни за каквим сувишним војним присуством у Авганистану“, додао је Грушко. И заиста, рок за повлачење НАТО и Америчких снага из Авганистана истекао је децембра 2014. Русија је једнострано до маја продужила могућност да се НАТО и Американци кући врате преко њене територије. Одлука о укидању ове привилегије западним снагама донета је тек након што је формализован останак НАТО снага у Авганистану и последњег рока за повлачење, јер је тамо остало укупно око 13 000 НАТО војника, од чега 9 800 Американаца у базама у Кандахару и Џалалабаду. Правно покриће за ово добијено је тако што је врло кооперативни председник Авганистана Ашраф Гани у марту, током посете Вашингтону, затражио да САД оставе војнике у његовој земљи. Председник Барак Обама, наравно није могао да одбије овакву молбу. Исто као што ни Хитлер не би могао да одбије молбу маршала Петена 1943. да остави немачке војнике на територији Француске. Разлика је, међутим, у томе што су Немци када је загустило у Француској могли да се директно врате у отаџбину, а питање је како ће НАТО, с обзиром да у региону има све мање пријатеља. Преко Ирана, сигурно не, сада знамо да неће ни преко Русије, а с обзиром на искуства с конвојима повлачење преко Пакистана могло би изгледати као и прелазак српске војске преко Албаније у Првом светском рату.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ja sam bio jako mlad kada su amerikanci bežali iy Vijetnama. Ovo je izgleda slična situacija. Samo ne znam kuda će sada bežati. U Vijetnamu su imali more gde su imali svoje nosače aviona. U avganistanu nemaju ni jednog prijatelja u okruženju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *