Почетна / Регион / Мала фабрика нестабилности

Мала фабрика нестабилности

Пише Филип Родић 
Све бројнији инциденти у региону с предзнаком тероризма, али и политичких превирања, намећу питање шта је узрок томе да после више година релативног мира и стабилности за свега неколико недеља дође до ескалације каква одавно није виђена и која изгледа тек као почетак нечега што би могло бити много озбиљније него што тренутно делује

После дужег времена, последњих недеља у медијима смо могли видети читав низ чудних и наизглед неповезаних наслова попут „Наоружани албански терористи заузели караулу у Македонији“, „Терористички напад опомена Скопљу“, „Терористички напад у Зворнику, убијен полицајац“, „Могућ и други терористички напад у БиХ“, „Македонија: Пуч у Исламској заједници, или увод у немире“, „Један повређен у сукобу око Исламске заједнице у Скопљу“, или „Исламисти спремају масакр у Србији“. Овом списку треба додати и наслове поводом бројних инцидената до којих је у последње време дошло на Косову.

Нажалост, овај феномен није својствен само простору Југоисточне Европе, натовском еуфемизму за Балкан, него се ради о глобалној ствари која није од јуче, него има много дубљу историју, али врло препознатљиве карактеристике и начин деловања. Зато је потребно погледати ширу слику и загребати испод површине.

Пажљивом анализом најновијих инцидената у окружењу Србије, али и оних широм света доћи ћемо до закључка да је матрица готово увек идентична и да постоји читав низ карактеристичних сличности.

 

ПРОВЕРЕНА МАТРИЦА Прва и основна сличност између свих инцидената јесте да се ради о исламским екстремистима, сунитима, припадницима вехабијског покрета који седиште има у Саудијској Арабији и који су, мање или више, на овај или онај начин, повезани са најноторнијим међународним исламистичким терористичким организацијама. Напад на француски лист Шарли ебдо починили су муслимански екстремисти, браћа Куаши који су, између осталог, од 2009. до 2011. у више наврата путовали у Јемен на обуку у камповима Ал Каиде на Арапском полуострву. Око месец дана касније уследили су напади у Копенхагену у којим је исламски екстремиста Омар Абдел Хамид Ел-Хушеин, који се заклео на верност лидеру Исламске Државе Абу Бакиру ал-Багдадију, убио двоје људи. У САД су, у тексаском градићу Гарланд, пре неколико дана нападнути посетиоци изложбе карикатура пророка Мухамеда. Нападачи Елтон Симпсон и Надир Суфи су, поново, исламски екстремисти. Ближе нама, у Зворнику, исламски екстремиста Нердин Ибрић убио је једног и ранио другог полицајца. Ибрић није лично путовао у неку од држава у којим исламски екстремисти ратују или се обучавају, али је његов блиски пријатељ, који је ухапшен због сумњи да је учествовао у овом нападу, Авдулах Хасановић, до прошле године ратовао у Сирији. Напад на караулу у Македонији нису извели верски, него националистички албански екстремисти Ослободилачке националне армије, коју мало тога суштински разликује од њихове остале сабраће у тероризму и који су, такође, уско повезани са међународним исламистичким тероризмом који је доскора представљала Ал Каида, а одскора Исламска Држава и то преко, како тврди стручњак за исламски тероризам Џевад Галијашевић, некадашњих припадницика злогласног одреда „Ел Муџахедин“ и вехабијама из БиХ.

[restrictedarea]

Друга је сличност да су западне службе безбедности знале или морале знати да ће ови људи врло вероватно починити неки терористички акт, али да нису ништа учиниле да их у томе спрече, што их чини, ако не директним организаторима, онда макар саучесницима због њиховог нечињења. За млађег од браће Куаши, Шерифа, знало се да има исламистичке склоности најкасније од 2003, када ја је француска обавештајна служба идентификовала као једног од припадника групе Бит-Шомон, која се војно обучавала за одлазак на ратиште у Ирак после америчке инвазије на ову земљу. У тој намери је спречен пошто је ухапшен 22. јануара 2005, када је ухапшен пред пут у Сирију, преко које је намеравао да се убаци у Ирак, због чега је извесно време провео у затвору. За тероризам је поново правоснажно осуђен 2008, јер је активно слао борце исламистичком ирачком вођи Абу Мусабу Ал-Закарвију. После тога су уследила његова и братовљева горепоменута путовања у Јемен. Из набројаних чињеница произлази закључак да је француска служба морала знати за њега и његове активности и да га је морала надзирати, те да је крајње сумњиво да је упркос том надзору, сасвим непримећено могао да организује и изведе напад на Шарли ебдо.

Исти је случај и са Омаром Абделом Хамидом Ел-Хушеином. И сама данска полиција саопштила је после напада да је он био „добро познат“ данској обавештајној служби. Вашингтон пост је после овог напада писао да, с обзиром на то да је био „добро познат“ данској служби, „није јасно да ли је био под надзором и, у случају да јесте, како је могуће да је довољно дуго остао на слободи да испланира напад и набави аутоматску пушку“.

Како извештава још један западни медиј главног тока, телевизијска мрежа Еј-Би-Си њуз, и Елтон Симпсон и Надир Суфи из Гарланда били су добро познати америчком Федералном истражном бироу. У њиховом извештају се дословно наводи: „Ови следбеници Исламске Државе слали су поруке о догађају у Тексасу (изложби цртежа) више од недељу дана, позивајући на напад. У једној су алудирали на јануарски масакр у Шарли ебдоу у Француској и позивали ,браћу‘ у САД да учине свој део посла. Симпсон је био добро познат ФБИ-у. Пре пет година био је осуђен јер је федералним агентима лагао о својим плановима да отпутује у Африку где је, према властима, планирао да се придружи терористичкој групи. Истрага ФБИ о Симпсону протеже се до 2007, када је забележено да, говорећи о борби на страни исламиста рекао: ,Знам да то можемо, само морамо наћи праве људе који су повезани’”. С обзиром на свима познату параноју која у САД влада у вези са тероризмом, да ли постоји и најмања могућност да је ФБИ прекинуо надзор човека којег прати већ осам година, баш у тренутку када је спремао терористички напад?

Ништа другачији није ни „случај Зворник“. Могуће је да убица Ибрић није био познат босанској служби безбедности и да је био „анонимус“, али његов осумњичени саучесник и вероватно инспиратор Авдулах Хасановић, то несумњиво јесте био. Хасановић је био ухапшен у акцији безбедносних служби „Дамаск“ у септембру 2014, због сумње да је припадник Исламске Државе, заједно са Хусеином Билалом Боснићем, који је оптужен за врбовање и подстрекивање на тероризам. Да ли је могуће да је и овај обавештајним службама „добро познати“ терориста успео да потпуно неприметно организује терористички напад?

О томе колико су припадници терористичких формација са Косова добро познати западним обавештајним службама, колико су под њиховом контролом и колико са њима сарађују познато је и најнеинформисанијим грађанима наше земље. Поред те контроле и сарадње, битан је фактор и страно, пре свега, америчко безбедносно присуство на Косову које, уколико је толико умешно да је могуће да му промакне група од четрдесетак наоружаних људи, или губи свој смисао, или потпуно остварује своју сврху. Просудите сами.

У цео овај мозаик исламског екстремизма и тероризма у нашем региону одлично се уклапа и коцкица са „верским пучем“ у Скопљу. Аналитичар у МУП-у Републике Српске Борислав Радовановић указао је на једну врло важну ствар у овом контексту – „радикално-исламистичке организације у принципу прво нападају своју верску заједницу са циљем хомогенизације популације око њихових идеја, дисциплиновања заједнице и успостављања другачијег поретка“. Он је био сведок оваквих дешавања у БиХ, али се ова матрица по свему судећи може пренети и на сукоб унутар Исламске заједнице у Македонији где је под претњом оружјем смењен скопски муфтија Сулејман Реџепи. До непријатељства између Реџепија и муфтије Ибрахима Шабанија, који је са око 50 наоружаних људи упао у просторије Исламске заједнице у Скопљу, наводно је дошло због новца, али се основано сумња да је раздор и верско-политички, те да је Шабани присталица радикалнијих идеја.

ИМА НЕКА ТАЈНА ВЕЗА Вашингтон је одмах после Другог светског рата, захваљујући пре свега пређашњем нацистичком искуству (документовано је да је Герхард фон Менде, високи званичник у нациштичком „Министарству за исток“ и човек који је осмислио како нацисти могу сјајно искористити руске муслимане за борбу против Русије, пред крај рата пренео своја искуства о овоме америчком агенту с кодним именом „Руперт“) схватио да се исламски екстремизам може сјајно употребити у борби против непријатеља САД, пре свега Москве. Одмах после рата успостављени су блиски контакти са једном од првих исламских екстремистичких организација, ‚Муслиманским братством‘ (које је до тада сарађивало са нацистима), а они су први пут интензивирани педесетих година када се требало супротставити совјетском утицају у Египту и египатском лидеру Гамалу Абделу Насеру. У том циљу, Вашингтон је ангажовао Саида Рамадана, зета оснивача „Муслиманског братства“ Хасана ал-Бане, којег је Насер протерао из Египта и који је уточиште нашао у Саудијској Арабији. У тајном извештају државног секретара у администрацији председника Двајта Ајзенхауера, Џона Фостера Далса, наводи се да би кокетирање с исламским екстремистима „могло имати велики допринос за остваривање и краткорочних и дугорочних америчких политичких циљева у муслиманском свету“ и да је потребно „промовисати исламски препород“, односно „Муслиманско братство“. Управо у том циљу, јула 1953, Американци су позвали Рамадана на „десетодневни образовни програм Принстон универзитета“ у оквиру којег се, ето, сусрео и са Ајзенхауером у Белој кући. ЦИА је потом направила анализу у којој се наводи да је „Рамадан изгледа фашиста којег интересује власт“.

О овој вези пише и Џон Лофус, бивши амерички тужилац и бивши војни обавештајац, у својој књизи „Нацистичка тајна Америке“, где се успут дотиче и веза Вашингтона са оним што он назива „муслиманским нацистима“. Луфус у књизи недвосмислено наводи да су „током осамдесетих година двадесетог века, ,Муслиманску браћу‘ ангажовали амерички обавештајци како би регрутовали муџахедине у Авганистану, а сада је то покровитељска организација за сваку сунитску терористичку групу на Блиском истоку“ и додаје да је „и дан-данас америчка влада једина велика сила која није прогласила ,Муслиманско братство‘ за терористичку групу, напротив, и даље троши велике своте новца како би финансиралао ову организацију“.

И заиста, као што је „Печат“ већ више пута писао, родослов свих данашњих исламских екстремиста који сеју терор широм света иде управо овом још педесетих година уцртаном линијом: Исламска Држава – Ал Каида – талибани – авганистански муџахедини – „Муслиманско братство“. Доказ овога може се видети и у досадашњем учинку америчког такозваног рата против тероризма, који би се пре могао назвати ратом за тероризам, јер су амерички бомбардери и њихова регуларна или нерегуларна пешадија (разне терористичке организације попут Ал Нусра Фронта у Сирији или ОВК на Косову) на Блиском истоку срушиле или покушале да сруше сваки режим који управо није био повезан са исламистичким тероризмом, од Садама Хусеина у Ираку, преко Хоснија Мубарака у Египту (помоћу ,Муслиманског братства‘), до свргавања Моамера Гадафија у Либији (помоћу Ал Каиде) и покушаја да учине исто са Башаром Асадом у Сирији (уз помоћ Ал Нусра Фронта и Исламске Државе). Овом стратегијом служе се и најближи амерички савезници не само у региону Блиског истока, него и на свету – држава Израел. Како је својевремено писао лист Израел тудеј, бивши израелски премијер Ехуд Олмерт признао је 2008. да је Тел Авив „сваког месеца дозвољавао трансфер стотина милиона шекела влади Хамаса на Појасу Газе“, без чега би, како је тада упозорио Шурат Хадин из Израелског правног центра, „Хамасу финансијски било немогуће да влада“. Сличне податке изнео је и Џулијан Асанж, који је рекао да је Израел подржавао Хамас у његовом настанку како би поделио палестински отпор. „Наши телеграми откривају да је Израел подржавао Хамас у његовом зачетку, да је Хамас коришћен као инструмент за уношење раздора у ПЛО и палестински отпор“, рекао је Асанж у једном недавном интервјуу.

Исто је, по свему судећи, и са најновијим исламистичким монструмом, Исламском Државом. Поред већ бројних чињеница које недвосмислено указују на то да је ова терористичка организација ако не чедо, онда макар снажно потпомогнута од стране САД, Саудијске Арабије и Израела, јер остварује њихове циљеве, шлаг на торту ставио септембра 2013. израелски амбасадор у Вашингтону Мајкл Орен изјавивши за Џерузалем пост да се „највећа претња Израелу протеже од Техерана, преко Дамаска до Бејрута, у чему је кључни сегмент Асадов режим“. „Одувек смо желели Асадов пад и увек смо више волели лоше момке које не подржава Иран у односу на оне које Иран подржава, чак и у случају да су повезани са Ал Каидом“. Јуна 2014, овај човек је на једној конференцији говорећи о Исламској Држави поново изнео недвосмислено јасан став: „Из израелске перспективе, ако мора да победи неко зло, нека то буде сунитско зло“.

Као и ономад нацисти, тако и данас Американци главну оштрицу својих џихадиста усмеравају пре свега на Русију и руску сферу утицаја. У новијој историји ово поглавље отворено је током рата у Босни где је, уз подршку САД, не само фаворизован исламски екстремизам, него су довођени и прекаљени амерички исламисти међу којима су најчувенији припадници одреда „Ел Муџахид“. Командант једне јединице у саставу ове формације који се накнадно покајао за своја недела, Бахреинац Али Хамад, својевремено је отворено признао да је био оперативац Ал Каиде и да је ова организација била добро укорењена у БиХ. Он је понудио да сведочи о злочинима исламских екстремиста у БиХ, али су га и суд у Сарајеву и Тужилаштво за ратне злочине Србије одбили. Муџахедини су у Босну дошли, многи од њих су и отишли, али су своје семе оставили и ова погубна идеологија ту наставља само да се шири. Слично је и са Рашком области и Косовом, Македонијом, Албанијом. Следећи исламистички ратови били су први и други чеченски рат, али ту се присуство муслиманских екстремиста и могло очекивати због етничког састава ове руске републике. Оно што би могло да зачуди, јесте присуство исламиста у Украјини. С обзиром на досадашњи преглед (зло)употребе исламских екстремиста, ово је, међутим, сасвим логично. Учешће исламиста и то не само из Чеченије, него из бројних других муслиманских држава, у борбама против проруских снага у Украјини чврсто је доказано, а о томе је најпрецизнији извештај дао пољски прочеченски и происламистички новинар Мамон Марцин којем су везе с Исламском Државом омогућиле сасвим отворен приступ батаљону „Џохар Дудајев“.

 

ПРЕТЊА НАД БАЛКАНОМ Пошто смо показали начин функционисања исламистичког тероризма и да се он користи за дестабилизацију у одређеним регионима и вршења притиска зарад постизања политичких циљева, вреди се запитати због чега је наш регион у последње време задесио овај низ инцидената који прети да буде само први талас у много већој бури. Као и увек до сада, ради се о спровођењу америчке политике и сузбијању руског утицаја. Ствар са Македонијом је потпуно јасна. На Скопље се очигледно врши жесток притисак како би се онемогућило остваривање руског плана да Европу гасом снабдева преко Турске и Грчке. На то указује и чињеница да је терористички напад на караулу и повишене међуетничке напетости пратио и насилан устанак опозиције предвођене Зораном Заевим у Скопљу. Амерички аналитичар руског порекла Ендрју Корибко указао је да је истовремено са гаранцијама које је Грчка добила да ће јој бити испоручене милијарде кубних метара руског гаса, Македонију уздрмала претња обнове албанског устанка који има за циљ да онемогући руске енергетске планове. „Као што је албански национализам претио да угрози ,Јужни ток‘, тако је сада наизглед намера да се исто учини и са ,балканским током‘, пошто су у само шест месеци Албанија и Косово изазвали неколико шокантних инцидената“, навео је он подсећајући на инцидент са заставом Велике Албаније на стадиону у Београду, отворено залагање за свеалбанско уједињење, оживљавање иредентистичких терористичких организација и, на крају, заузимање карауле у Македонији.

Зарад остваривања својих стратешких циљева у наредном периоду, Русији, али и Кини, потребна је стабилност у регионима који их се тичу као што су Балкан, Блиски исток и Централна Азија. Једини начин на који Вашингтон то сада може да заустави јесте дестабилизација и производња хаоса. Ко би им могао боље помоћи у остваривању ових намера, ако не њихови већ доказани и опробани савезници? Због тога је основано страховање да су турбуленције у Македонији и терористички напад у Зворнику само почетак приче која би се ускоро могла наставити и у Србији – у Рашкој области и у јужном појасу где је албанско становништво већинско.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *