Почетна / Друштво / Македонија на нишану

Македонија на нишану

Драгомир Анђелковић 
Како је Груевски нарушио геополитичко „Свето писмо“ наметнуто Македонији противно њеним интересима и за Запад постао балкански мрачњак

Балкан балканским народима“ – то је мото великог српског државника и дипломате Милована Миловановића. Када су се његовим начелом руководиле балканске државе, заједничким снагама постизале су велике успехе. То није било нити је сада по вољи западних душебрижника, који толико говоре о потреби регионалне сарадње, међунационалне толеранције, хуманости.

Са Запада нам упорно поручују да су ЕУ и НАТО кључни фактори помирења балканских народа. Од нас евроатлантски центри моћи не очекују оно што је основ сваког одрживог помирења, а то је аутентичан дијалог. Другим речима да сами постепено, на бази истинских компромиса, зацељујемо ране и превазилазимо проблеме. Не. Од нас се тражи да слепо прихватамо решења која нам се нуде са стране, а да међусобно сарађујемо као да смо марионете у луткарском позоришту. У тој подели улога и контролисани, па и са стране изрежирани екстремизам и други видови испољавања онога што се третира као „балканско дивљаштво“, имају своје место – пружају оправдање за протекторат.

Западу, који сада толико прича о миру и сарадњи, заправо требају дубински подељени балкански народи како би их он наводно мирио и доминирао по принципу „завади па владај“. С друге стране, њихову истинску сарадњу – шта год извештачено причао – доживљава као проблем за себе. Јер усвајање идеје „Балкан балканским народима“ – макар од стране духовно сродних ту преовлађујућих православних нација ако не и свих Балканаца – отежава страну доминацију.

[restrictedarea]

ПРИНЦИПИ РАЗДОРА Да би се у ери изградње евроатлантског тзв. Новог светског поретка спречио такав сценарио, тек признатој македонској држави извезена су раних 90-их година три носећа геополитичка принципа: 1) основни циљеви македонске спољне политике морају да буду ЕУ и НАТО интеграције; 2) кључни партнер за Скопље је Вашингтон а битно је да регионални стратешки партнери буду ван православног цивилизацијског круга; 3) Македонија мора да одржава дистанцу у односу на суседне православне земље, односно, ни са једном од њих не сме да успостави формалне или неформалне специјалне везе.

Да се разумемо, Западу не треба на активан начин константно испољено непријатељство на Балкану, па отуда и није желео да од Македоније прави „јабуку раздора“, али му требају баријере међу тамошњим народима како би они сарађивали (или се по потреби свађали) под његовим патронатом. Отуда је замишљено да Македонија функционише као нека врста „путне рампе“ коју контролишу странци. И тако је у основи било преко петнаест година. Извесна искакања, као што је у једном периоду било значајније приближавање Бугарској, нису значајније реметила македонску геополитичку архитектуру.

Берлину и Вашингтону милије је да политички и економски регионални примат над Македонијом преузме Турска а културно-образовно-медијски Хрватска (како се не би тамо јаче позиционирала Србија). Но, донекле се толерисао – иако је и он ограничаван – „бугарски продор“, односно „бугарска скретања“ некадашњег македонског лидера Љ. Георгиевског. Најважније је ипак било што више одвојити Македонију од Западу вечно сумњивог, а крајем 20. века поготово стигматизованог, српског фактора.

ПУТ САРАДЊЕ Излазак из окупационе геополитичке матрице, наметнут Македонији, кључни је чинилац агресије – која сада прераста из мирнодопске у ратну – са којом се она данас суочава. У Скопљу је 2006. на власт дошао Никола Груевски. Он је повео енергичну политику – без обзира на извесна античка претеривања – за Македонију корисне идентитетско-државне консолидације. Она је у појединим својим сегментима наилазила на подсмехе како у региону тако и на Западу. Ипак, толерисана је као фактор јачања носећих стубова, како се мислило, македонске баријере у срцу православног Балкана. Оно што би наишло на осуду у већим његовим државама јер би било доживљено као претња постмодерно-окупационом систему, у малој Македонији је, у светлу геополитичке улоге која јој је додељена, сматрано прихватљивим (иако не пожељним на интензиван начин како се одвијало).

Међутим, када је из домена унутрашње политике Груевски прешао у домен спољне и тако нарушио наведене геополитичке параметре – ствари су се из корена промениле. Постао је опасан за Запад. Скопље је последњих година почело да се, на темељу заједничких интереса, све озбиљније приближава Београду (који за разлику од осталих суседа ни на који начин не угрожава територијалну целовитост нити идентитет македонске државе и народа). На згражавање Вашингтона, Берлина и Брисела, учестале су међусобне посете на највишем нивоу и други видови политичке сарадње (која је кулминирала увођењем праксе повременог одржавања заједничких седница влада). Систематски је отпочет рад на томе да нас историја спаја а не раздваја, што се манифестовало и кроз одржавање свечаности посвећених Првом балканском рату (који је од иностраних и домаћих недобронамерника замишљен као историјски камен спотицања међу Србима и Македонцима). Ојачана је безбедносна кооперација.

САТАНИЗАЦИЈА ГРУЕВСКОГ Све речено довело је до тога да је Груевски на Западу редефинисан у негативца. Но, пасивно непријатељство према њему прерасло је у (хипер)активно тек када су се на његове српске „грехе“ надовезали и руски. Скопље је упоредо са приближавањем Београду тихо али упорно радило и на јачању спона са Москвом. У том погледу нова, много динамичнија фаза отпочела је када је постао актуелан план изградње гасовода „Јужни ток 2“, или како се он обично зове, „Турски ток“.

САД и Немачка сломиле су Софију – која је имала кључну регионалну улогу у вези са изградњом „Јужног тока“ – али Руси су уз модификацију одржали пројекат јужног паневропског гасовода тако што су Бугарску замениле Турском и припремили терен да је са Србијом повежу преко Грчке и Македоније. Даље би гасовод ишао старом трасом јер се Орбанова Мађарска показала као много озбиљнија земља од Бугарске, која је због тоталне корумпираности своје политичке елите под притиском спремна да брутално гази сопствене енергетско-економске интересе.

У таквим околностима отпочео је, тамо где је деловало да је тако нешто најлакше извести, нови западни удар по траси реализације руских енергетско-геополитичких планова. Кренуло се у акцију рушења неподобног премијера Македоније. Ради тога је активирана, из евроатлантског угла подобна, опозиција предвођена Зораном Заевим. Но, с обзиром на то да је познато да је Груевски мајстор политичких игара те да га је тешко брзо срушити на изборима или изазивањем немира од стране македонске опозиције – активиран је и албански фактор.

Дугорочно, Запад жели да се реши Груевског и у Скопљу инсталира власт по својој мери. Краткорочно, најважније му је да онемогући изградњу „Јужног тока 2“. Због тога су подстакнута албанска герилско-терористичка комешања. Ко ће кроз земљу над којом се надвија ратна опасност да гради гасовод? Ем би радови били отежани, ем се шаље порука да саграђено у сваком тренутку може да буде лако разорено бар на неким деоницама, кад год неко у НАТО команди пожели да прекине руски гасни ток.

На унутрашњополитичком плану полази се од тога да ће народ бити уплашен ратном опасношћу, што ће опозиција постепено искористити за рушење власти. У првом тренутку грађани ће на националној основи да се хомогенизују око ње, али потом би помоћу западне и македонске опозиционе пропаганде били деморалисани и страхом удаљени од Груевског. Циљ је да сваки Македонац утуви себи у главу да његова држава није у стању ишта самостално да уради, односно да је за Македонију једини спас „НАТО коњица“ а она се плаћа безрезервном покорношћу. Наравно, крајем прошлог века наметнути геополитички принципи – како би Албанци били плаћени за свој рад у корист интереса НАТО – подразумевају се као нешто што мора да добије нов замах.

Груевски као озбиљан политичар све то добро схвата! Зато није пристао да игра на туђу музику и тако допусти да не само он већ и македонски национални интереси постепено буду „разједени“ уз помоћ евроатлантско-опозиционе и НАТО-албанске киселине. Није насео на замку и пристао да води дефанзивну политику. Напротив, одлучно је прешао у офанзиву. Чим су македонске безбедносне структуре дефинисале где и на који начин се у Македонији активира герилско-терористичка мрежа, по њој су енергично ударили. То макар на неко време може да буде спасоносно за Македонију. Запад жели да покаже да може у тој земљи да изазове рат, односно ради тога ствара контролисане војно -политичке тензије. Међутим, док је озбиљно ангажован у Украјини, не жели већи ратни сукоб на Балкану. Намера му је да, по принципу „тиха вода брег рони“, обави свој посао. Али Груевски је озбиљно дигао улог и пореметио такав концепт. Послао је поруку: ако хоћете контролисане сукобе, имаћете прави рат, али нећу мирно ићи ка тачки када ћете лако моћи да извршите „егзекуцију“!

Верујем да је Запад схватио поруку па ће се привремено повући. То се види већ из тога што су пре неколико дана западни званичници избегавали да подрже легалну македонску владу у борби против тероризма а сада јој наједном чак и НАТО одаје признање за успешно изведену акцију. Албанци ће на неко време бити враћени у ратно складиште а акценат ће бити стављен на македонску опозицију и њене јурише на власт како би је за рачун Запада а у своју лично-партијску корист срушила! И тако ће ствари стајати на Балкану док коначно не превлада свест да нам нема спаса док се не окренемо себи уместо да у домену спољне или унутрашње политике калкулишемо са опаким даровима које нам носе брутални евроатлантски империјалисти. Добар корак у том правцу је благовремена и искрена подршка коју је у тренутку када је могао да избије озбиљан рат, супротно вољи Запада, официјелни Београд пружио Скопљу!

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Do sada su ti isti ameri hiljadu puta slagali,tako ce i u buduce.Nista se od njih lepo nece desiti,samo patnja i bol,i to demokratska bol,,,sve foliranje

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Груевском се смеши Слобина судбина, или нешто слично!

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *