Почетна / Култура / Лековита горчина Миодрага Ћупића

Лековита горчина Миодрага Ћупића

Пише Гојко Ђого

Лудачка кошуља је искушана техника стваралачког маскирања и својеврстан алиби аутору који, у друштву неслободе, посведочује истину. Парадигма таквог сведочења у нашој савременој књижевности је роман Миодрага Ћупића Јади Горчина Петровића, објављен седамдесетих година минулог века

Оно што је смоквин лист у ликовној уметности то је лудница у књижевности. Смоквин лист разоткрива све осим оно што скрива својим зеленим прстима, а свако зна шта скрива, тако скривено омогућава да се наго тело, без саблажњавања, не само покаже него и посвети.

Лудница као фиктивна творевина прибавља мотивацију књижевним јунацима да се могу понашати на неуобичајен начин и говорити оно што мисле, што „здрави“ не би смели ако не желе да заврше иза тврђих решетака, у тамници. Лудачка кошуља је искушана техника стваралачког маскирања и својеврстан алиби аутору који, у друштву неслободе, посведочује истину.

Парадигма таквог сведочења у нашој савременој књижевности је роман Миодрага Ћупића Јади Горчина Петровића, објављен седамдесетих година минулог века. Ћупић је несумњиво добро разумео у каквом свету и каквом друштву живи па, можда и стога, свог главног јунака, војника Горчина, на путу између касарне и суднице, смешта у психијатријску болницу. Тамо да пресабере властито искуство, своје ране јаде, и да као стрпљив и проницљив посматрач и саговорник упозна повећу галерију девијантних ликова, манијака и параноика, клептомана и доушника, садомазохиста и воајера, лажова и превараната, лажних споменичара и професионалних сведока, шизофрених војника и официра, свакојаких наказа које наликују стварним и познатим људским сподобама, као и да се наслуша гротескних повести и исповести које се, ма колико фантастичне, никад сувише не удаљавају од реалности.

[restrictedarea]

Овај амбијент Ћупићу је био привлачан и стога што „луда кућа“ у репресивним режимима често служи и као казнена установа за изолацију и ућуткивање непоћудних поданика. Ни његов главни јунак овамо није доведен као болесник, премда се и у његову главу, још у раној младости, уселио мајор Брадавица, фантом „прерушен у шест видова лудила“, што ће се разоткрити тек у судској завршници и кафкијанском „расплету“ романа.

На улазу у пакао луднице је касарна, на излазу суд, три незамењива ослонца сваког, посебно тоталитарног режима, у коме је свако сумњив па и умоболни. Ни њима није допуштено да говоре што мисле. Слобода говора и мишљења је болест и не лечи се пилулом и батином само у азилу за душевне болеснике. Бизарне и кадшто халуцинантне исповести романескних јунака на убедљив начин потврђују да се та врста изопачене колективне терапије не завршава на капијама болнице, касарне и суднице, него да јој је подвргнут знатан део друштва. И нико не зна колико ће потрајати, можда док цео народ доиста не полуди.

У повесму овлаш сплетених епизода овог унеколико постмодерног романа, објављеног пре него што се та поетичка новина код нас колико-толико примила, кроз уста својих ишчашених јунака, као у комедији апсурда, Ћупић разобличује један друштвени систем, његове идеолошке и моралне норме, његове државне и политичке, војне и полицијске, правне и образовне установе и то тако да препознатљиви трагови, и поред мајсторски упослене имагинације, не остављају никакву сумњу које друштво и који систем су служили као негатив за ову трагикомичну романескну фреску.

Понегде у овом Ћупићевом „сликозору“ једног раздобља наше историје и нашег идеолошког распамећења прелије по која кап жучи, сарказам превлада иронију, што је, имајући у виду насиље и хипокризију режима, сасвим разумљиво. Врхуни, ипак, голи живот и мука народна у послератној Црној Гори, транспонована у упечатљиве иреално-реалне слике које роману обезбеђују сугестивност и уметничку уверљивост.

Ово вишеслојно дело, међутим, поред тог аутентичног, субверзивног, има и симболички план, своје значењске завијутке који сежу у архетипске маглине, тако да се може читати и као суморна визија човекове повести, као „стара, незаборављена пјесма“ о људском поразу у долини плача.

Ћупић је, ипак, више скептични оптимист него неизлечиви песимист. Његов Горчин је „побуњени човек“ који осећа да се свет не може темељно преуредити, али се може учинити људскијим. Он се рве са својим демонима и буни против вишка друштвене принуде и бездушног унижавања људског достојанства.

Име главног јунака Горчина својом етимологијом и семантиком сугерише горчину, главну ознаку његова карактера, и свакако није без предумишљаја тако крштен. Чак и да нема аутобиографских спојница, у роману се осећа да писац дели ту горчину са својим јунаком. Као да им се и судбине дозивају. Исти је то пут, само што је једно фикција, а друго живот. Је ли то антиципација или дубинска, генетска шифра коју именујемо и као прст судбине? Мени се чини да има нека невидљива трећа рука која неке људе гурка и придржава да истрају на свом путу, ма какве јаде морали истрпети, као што их је трпео Мијо Ћупић који је, као човек и стваралац, достојно, до краја искорачао своју мартиријску стазу.

Уништен роман и пет година робије, макар и условне, још пре четири деценије – да је само то, мало ли је.

Реч на додели Награде „Миодраг Ћупић“, у Подгорици 9. маја 2015.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *