Кумановска битка за балкански рат

Пише Никола Врзић
Намеру која стоји иза терористичког напада у Куманову понајбоље су разоткрили Џозеф Диогарди у Вашингтону и Амос Хохштајн у Атини, наравно, уз све остале евроатлантске званичнике који ни речју нису осудили албанске терористе у Македонији

Можемо само да се надамо да су српске безбедносне службе у потпуности обрадиле неименованог немачког држављанина који је 9. маја – иначе, на дан сукоба македонске полиције са терористима Албанцима у Куманову – ухапшен на граничном прелазу Батровци зато што су код њега пронађена 1.002 детонатора за активирање експлозива.

Толики детонатори, наиме, одговарају не мањој количини експлозива, и ко зна коликој могућој смрти у њиховим експлозијама. Очигледно да није реч о легалном увозу за, рецимо, потребе Војске Србије, а толика – 1.002 – количина детонатора искључује и могућност њиховог кријумчарења за потребе неке од криминалних група. Остаје, дакле, тероризам. А како је овај неименовани немачки држављанин улазио у Србију – узгред, није незанимљива ни та лакоћа с којом је, одакле год, стигао до српске границе – логично је и претпоставити да су детонатори, експлозије и смрт и намењени баш Србији или њеном најближем окружењу, то јест, да нису на пропутовању ка Сирији или неком другом, удаљеном жаришту; тамо свега тога, уосталом, већ има у довољним количинама. Брига за нашу безбедност је утолико већа што се заплена – на којој српским службама безбедности свакако треба честитати са захвалношћу – догодила баш у време разбуктавања напетости и оружаног сукоба у нашој непосредној близини, у Македонији и то надомак српске границе, у Куманову, па отуда и нада да је овај случај, како рекосмо, полицијски и безбедносно обрађен у потпуности, дакле, укључујући и комуникацију са надлежним немачким службама, и било би заиста занимљиво проучити садржину њиховог одговора.

ХАРАДИНАЈЕВЕ ВЕЗЕ Зашто? Зато што постоје више него снажне индиције да је у терористичку акцију у Куманову умешан Рамуш Харадинај, некадашњи командант ОВК за „Дукађин“, тј. Метохију, а сам Харадинај – како показује један пресек сазнања о њему који су израдиле српске службе безбедности – има безбедносно интересантне везе и са немачким и америчким обавештајним службама.

[restrictedarea]

Терористичка група коју је македонска полиција ликвидирала у Куманову протеклог викенда, 9. и 10. маја – уз 8 убијених полицајаца и 14 убијених терориста, као и 28 ухапшених – са Харадинајем је повезана вишеструко. На ту везу указује укрштање наших информација – свакако, непотпуних – са, такође непотпуним али довољним, информацијама које је објавила македонска полиција (нису, наиме, објављена имена свих који су убијени у акцији). Бег Ризај, један од вођа терористичке групе које је македонска полиција ликвидирала, „бивши припадник ОВК под командом Рамуша Харадинаја“, како наводи документ наших безбедносних служби које спомињемо, „током јуна 2006. године у два наврата посредством телефона упућивао је претње сведоку Тужилаштва (Хашког трибунала у процесу против Рамуша Харадинаја) ЦЦТ7/30, при томе наводећи да су му ‚за петама‘ Маљић Ндрецај и Принц Доброши“. Споменути Харадинајев сарадник Маљић Ндрецај пак у рођачким је и саборачким везама са Мирсадом („командант НАТО“) и Хамдијем („Пантери“) Ндрецајем, који су такође ликвидирани у Куманову а 23. септембра прошле године су – заједно са споменутим Маљићем, Фадиљем, Авнијем, Абдулом и Јусуфом Ндрецајем – упутили једно отворено писмо где су најавили борбу за „Републику Илириду“ која би требало да настане на простору данашње Македоније. Дем Шеху, ухапшен у Куманову, био је Харадинајев телохранитељ. Мухамед „Малишева“ Краснићи и Лирим Краснићи, ухапшени у Куманову, припадају клану одакле је и Рамушов саборац Адријан Краснићи који је убијен 1997. године приликом напада на станицу наше полиције у Клини, као и Муј Краснићи „Капучи“, за кога Харадинај у књизи „Допринос рату и слободи“ наводи да има „посебно поштовање“ јер је „у тешким тренуцима био чувар наше породице“. Међу ухапшенима у Куманову су и Фадиљ и Бајрам Ељшани; њихов рођак Ахмет Ељшани 17. фебруара 2002. био је осуђен у групи са Даутом Харадинајем, а као „припадници клана Рамуша Харадинаја“ у споменутом материјалу наших служби безбедности наведени су и Адем и Рамадан Ељшани, који су у међуклановском обрачуну 5. октобра 2000. убили Исмета Мусаја а теже ранили Самија Мусаја – други Мусај, Садик, пре тога је 7. јула 2000. тешко ранио Рамуша Харадинаја, ручном бомбом – због чега је клан Мусајевих месец дана касније напао возило у којем су били Ељшанијеви, када је убијен Виргил а теже рањени Адем, Гранит и Исуф Ељшани. Штавише, „након окончања оружаних сукоба на КиМ и демилитаризације ОВК, Рамуш Харадинај је формирао криминално -терористичку групу ‚Црни орлови‘, чије језгро чини десетак искусних припадника бивше тзв. специјалне јединице са истим називом која је функционисала у оквиру оперативне зоне ОВК ‚Дукађин‘“, а активности ове групе „организују породице Ељшани и Ахмети“. Додајмо и да су Агим, Ахмет и Адем Ељшани били наведени као припадници „тзв. група за застрашивање сведока“ против Рамуша Харадинаја. Ухапшени Валдет Зекај такође је повезан са Харадинајем, што видимо по везама клана Зекајевих са кланом Харадинајевих – Беким Зекај, и сам припадник споменутих „Црних орлова“, и Рамушов брат Даут заједно су осуђени због убистава припадника супарничких кланова 2002. године, а Ризон Зекај, припадник Косовске полицијске службе у Регионалној станици у Приштини, „идентификован је“ – стоји у материјалу наших безбедносних служби – као „блиска веза клана Харадинај“…

Све у свему, што директно, што индиректно преко клановских веза, већ на основу ових непотпуних података видимо да су са Рамушом Харадинајем повезана деветорица терориста убијених и ухапшених у Куманову. Да је повезан само један, то би и могла да буде случајност, па и двојица, и тројица, али деветорица… И то уз озбиљну могућност да се ни на њима овај списак не завршава.

Најзад, да заиста има основа да се посумња на Рамуша Харадинаја као организатора кумановске терористичке групе, осим ових имена, говори и податак наших служби безбедности да је он „крајем 1999. и почетком 2000. године учествовао у формирању Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ) на југу Србије, као и Ослободилачке националне армије (ОНА) која је деловала на подручју Македоније“, а постоје и „сазнања да је био укључен и у активности у вези са успостављањем Албанске националне армије (АНА) која је, према замисли албанских екстремиста, требало да представља тзв. кровну организацију свих албанских терористичких и сепаратистичких група у региону, односно на подручјима већински настањеним албанским становништвом… Харадинај се лично ангажовао на плану прикупљања финансијских средстава на КиМ и у дијаспори за потребе припадника АНА“.

Али какве све то везе има са оним немачким држављанином који је ухапшен на Батровцима са 1.002 детонатора за експлозив, и зашто смо тако жарко пожелели да видимо шта су немачки безбедњаци у вези са том особом отписали нашима, наравно, ако су им се наши обратили као што би морали? Веза о којој говоримо састоји се у Харадинајевој вези са немачким, а уз њих и америчким обавештајним структурама. Материјал српских безбедњака којим располажемо, нажалост, бави се Харадинајевим криминалним деловањем после рата, тако да посебна пажња оваквим везама није посвећена. Ипак, и овде наилазимо на неколико података који указују на то да веза и те како постоји, ако се већ довољна веза не налази у чињеници да су припадници ОВК, а Рамуш Харадинај је био један од њених вођа, 1999. године деловали као копнене снаге НАТО агресора који нас је бомбардовао. И немамо никаквог разлога да поверујемо да су везе, успостављене уочи НАТО агресије зарад извођења те агресије, по њеном окончању и прекинуте.

У сваком случају, материјал наших безбедносних служби описује како су немачки војници помогли Харадинају да се отараси супарничке групе из Оружаних снага Републике Косово (ФАРК): „Припадници бригаде ФАРК под називом ‚Мергими‘, предвођени Тахиром Земајем, јуна 1999. покушали су да се врате на КиМ… Наведена јединица ушла је на подручје Покрајине из правца Кукса преко Призрена, а потом уз обезбеђење припадника немачког састава КФОР-а до Пећи, где су били разоружани, а затим по налогу Рамуша и Даута Харадинаја одведени у штаб у селу Ратиш, где су испитивани, злостављани, а поједини и ликвидирани (наводе се и имена четворице убијених и петог који је побегао).“ Док је 7. јула, у освети због ових убистава „фарковаца“, Харадинај „задобио теже телесне повреде од ручне бомбе бачене од стране Садика Мусаја“, после чега је „пребачен на лечење у америчку војну базу ‚Бондстил‘ код Урошевца. Касније је, због погоршаног стања, упућен на даље лечење у Немачкој. Располаже се сазнањима да је Харадинај након рањавања (…) ступио у контакт са извесним руководиоцем у америчкој војној бази од кога је затражио да хеликоптером буде пребачен у ‚Бондстил‘“, а у истрази његовог рањавања „учествовали су и обавештајни официри америчких снага КФОР-а, Џејмс Бибер и Гиљем Пенсел, који су се, наводно случајно, затекли на наведеном подручју. Такође, оперативна сазнања указују да су припадници регионалне јединице полиције УНМИК у Пећи 8. јула били онемогућени да узму изјаву од Рамуша Харадинаја, пошто су их надлежни у бази ‚Бондстил‘ обавестили да је подвргнут хитној интервенцији… Прикупљени подаци од стране полиције УНМИК нису предати надлежном општинском суду, на основу гаранције дате од међународног тужиоца за регион Косовске Митровице да ће лично покренути истрагу након повратка из САД…“

Све нам ово, дакле, говори и о озбиљној индицији да иза кумановских терориста стоји Рамуш Харадинај, али и о индицији да иза Рамуша Харадинаја стоје велике, евроатлантске силе које су морале да имају озбиљан мотив да би му прискочиле у помоћ у описаним епизодама из 1999. године.

СРПСКО УПОЗОРЕЊЕ А реакција евроатлантских званичника на кумановска дешавања додатно учвршћује сумњу у њихову умешаност у та дешавања.

Иако је, наиме, реч о групи наоружаних лица која су напала државу која је дубоко у евроатлантским, ЕУ и НАТО интеграцијама, што би осуду овог чина морало да учини и брзом и јасном, као што је то, рецимо, учињено у случају „Шарли ебдоа“, о америчком 11. септембру да и не говоримо, ниједан од евроатлантских званичника кумановске терористе није назвао терористима, и нико, баш нико није осудио њихов напад на Македонију. Јоханес Хан, ЕУ комесар за наш и македонски случај, за преговоре о проширењу, само је изразио „дубоку забринутост због дешавања у кумановском региону“ и затражио „пуну истрагу догађаја на објективан и транспарентан начин“, америчка амбасада у Скопљу изразила је жаљење и саучешће „породицама мртвих и повређених“, што ће рећи и терористима и полицајцима равноправно, и с наивношћу француске собарице затражила да се „утврде чињенице“, ЕУ, НАТО, ОЕБС и, опет, америчка амбасада у Скопљу оценили су да је „наоружана група у Куманову изолован феномен“, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг и сам је саучешће изразио „породицама оних који су били убијени и рањени“ и затражио „транспарентну истрагу која ће“ – као да жели да поручи да ипак није јасно шта се то догодило – „спровести транспарентну истрагу“.

Овај захтев за спровођењем истраге и, тиме, изазивање сумње у оно што би морало да је очигледно – а очигледно јесте реч о нападу албанских терориста на Македонију, присуство Харадинајевих сабораца не оставља простора премишљању – у очигледном је дослуху са „Ројтерсовим“ извештајем с лица места који су потом објавили и „Њујорк тајмс“ и други водећи светски медији. Извештач „Ројтерса“, наиме, од свих становника Куманова с којима је могао да разговара у свом тексту цитира само једног, и то Албанца Елхама Мурада, који каже: „Ово је чиста манипулација… Ово је подвала (премијера Македоније Николе) Груевског како би скренуо пажњу са открића (опозиционог лидера Зорана) Заева. Упитан да ли ће ићи на протест 17. маја, Мурад је одговорио: ‚Ићи ћу, жив или мртав.‘“

Да ли се иза оваквих настојања да се релативизује кумановски окршај заправо крије покушај да се сакрију његови прави виновници и њихови инострани инспиратори? Друго објашњење тешко је пронаћи.

Тек, до Заева и његове улоге у овим дешавањима доћи ћемо ускоро. Пре тога, још мало о сумњама око Куманова.

У данима који су уследили, испоставило се и да су српске безбедносне службе упозориле своје македонске колеге на присуство наоружане групе терориста у Македонији још пре него што су они само мало пре Куманова, 21. априла, заузели караулу Гошинце и потом нетрагом нестали. Ово је у понедељак 11. маја јавности обелоданио Петар Цветковић, директор наше Војнобезбедносне агенције (ВБА). „Печатова“ сазнања иду и корак даље, и тешко оптужују наше (и македонске) НАТО партнере: по добијању сазнања из Србије, Македонци су их проверили код НАТО (КФОР) снага на Косову. Добили су одговор да је информација нетачна. Зато Македонци ништа и нису предузели на време; поверовали су НАТО-у а не Србији. А да је ова наша информација тачна, на известан начин је потврдио председник Македоније Ђорђе Иванов. Како преноси америчко пропагандно средство, Радио „Слободна Европа“, Иванов је рекао да је „о активностима групе (…) земља писмено известила партнерске безбедносне службе из 17 земаља ЕУ и НАТО, али да то није дало резултата“. Постаје ли сада јасније како је то групи од четрдесетак наоружаних терориста, одавно повезаних са НАТО-ом, успело да поред НАТО-а уђу с Косова у Македонију? Постају ли тиме јасније и цитиране реакције евроатлантских званичника и спиновања медија под њиховом контролом, који би одговорност за Куманово са албанских терориста да пребаце на премијера Македоније Груевског?

ЗАЕВ И СЛУЖБЕ И све нас то доводи до Зорана Заева, лидера Социјалдемократског савеза Македоније, који је и сам део ове приче. И његови су инспиратори, налогодавци, помагачи и заштитници, наиме, тамо где су и кумановским терористима: у истим евроатлантским структурама.

Дугогодишња евроатлантска подршка Заеву може се наслутити већ из „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије 08SKOPJE486 из 2008. године, у којој се наводи да је, поред осталих разлога, и начин на који је влада Груевског тада ухапсила Заева, као градоначелника Струмице, утицао на успоравање евроатлантске интеграције Македоније. А да у ту подршку не треба имати никакву сумњу, побринуо се сам Заев. У понедељак 2. фебруара ове године, наиме, македонска телевизија „Сител“ је у централном дневнику емитовала, пренео је „Блиц“ 4. фебруара, „видео-снимак на којем Заев признаје премијеру Груевском да је материјале добио од страних тајних служби“. Реч је, да подсетимо, о компромитујућим материјалима  – прислушкиваним разговорима углавном – које Заев објављује током последњих месеци и који су послужили као повод за масовне антивладине демонстрације у Скопљу и другим македонским градовима. Највећи досадашњи митинг треба да се одржи у ову недељу 17. маја, и Заев од њега не одустаје упркос догађајима у Куманову који ваљда захтевају македонско јединство а не додатно разједињавање. Елем, пренео је тада „Блиц“, на снимку – тајно је сниман док је са Груевским разговарао у премијеровом кабинету – Зоран Заев „понавља премијеру да се са ‚странцима‘ састајао више пута и да је сигуран у оно што је од њих добио. ‚Ти ми кажеш да су ти странци дали?‘, упитао је премијер Заева. ‚Странци, да… странци‘, одговара Заев. На видео-запису се даље чује да је Заев рекао премијеру да службе од којих је добио материјале нису из суседних земаља“.

А који су то странци, ако не пре, постало је јасно 16. априла, када је „Ројтерс“ јавио да Сједињене Америчке Државе притискају Груевског да истражи самог себе и своју владу на основу материјала које је обелоданио Заев пошто их је добио од једне стране тајне службе. После састанка са Груевским, Брајан Хојт Ји, заменик помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, овај је захтев поновио и јавно, пред новинарима, рекавши да су власти „дужне да истраже садржину трака“ које говоре о „могућој корупцији званичника, могућем неприкладном утицају владе на медије, на правосуђе, о вероватној изборној злоупотреби и другим злоупотребама власти“.

Овиме је и непобитно показано да Американци стоје иза Зорана Заева. Да су његове намере, заправо, америчке.

Тако да су актуелне македонске власти сада заправо изложене двоструком, очигледно синхронизованом удару, оружаном и (пара)политичком.

ДВОСТРУКА НАМЕРА Зашто? Зашто баш сада? Шта се овим ударима жели постићи? Шта се жели постићи етничком дестабилизацијом Македоније и довођењем Заева на место Груевског? Таква се намера више и не крије, о чему сведочи и позив потпредседника Европског парламента (ЕП) грофа Александра Ламбсдорфа, који је и један од оснивача Атлантске иницијативе, организације чији је циљ промоција немачко-америчког пријатељства и у чијем Борду саветника седи и Чарлс Капчан, који је у време Била Клинтона био члан америчког Савета за националну безбедност задужен за Европу. Немачког грофа зато треба саслушати пажљиво, а он је овог уторка позвао Груевског да поднесе оставку: „Груевски мора да се повуче као препрека на путу за смањење међуетничких тензија које су се поново разбуктале, као и за нове изборе који ће се одржати у одговарајућим демократским условима.“

Циља су, чини се, два. Први је хитнији и изнуђен, други стратешки и нешто дугорочнији. Први циљ је пресецање нове руске гасне иницијативе, гасовода „Турски ток“ на његовом најтањем месту, у Македонији; други, федерализација Македоније као међукорак на путу ка стварању „Велике Албаније“ као новог балканског хегемона који ће руски утицај избацити са ових простора. Отуда, уосталом, и америчко-немачка подршка читавом пројекту.

Шта нас уверава да је прва мета заиста руски гасовод који треба да замени „Јужни ток“? Пре свега, познато је већ, писали смо у више наврата, колико су напора и деструктивне енергије Американци уложили у минирање „Јужног тока“. Зашто би другачије било са „Турским током“? Затим, ту је и та неугодна околност да у Македонији није пукло док је био актуелан „Јужни ток“ који је Македонију заобилазио, него је пукло – иначе, без икаквог видљивог повода када су Албанци у питању – баш када је „Јужни ток“ замењен турским, који би требало да прође и кроз Македонију о чему се влада Груевског у начелу већ сагласила. И треће, како пише „Њујорк тајмс“ 8. маја, Американци су и Грке покушали да натерају да одустану од „Турског тока“, због чега нема баш никакве сумње да исто – само мало другачијим средствима – сада раде и у Македонији. „Њујорк тајмс“: „Изасланик Стејт департмента Амос Хохштајн у Атини је у петак наговарао Грчку да се, уместо гасоводу који намерава да изгради Москва, прикључи западном пројекту који би Европу повезао са гасом из Азербејџана… Амос Ј. Хохштајн је рекао да би Грчка повећала привлачност за западне инвеститоре – и помогла Европској унији да редукује зависност од снабдевања руским гасом – ако би одбила да буде домаћин гасоводу који је предложио руски државни енергетски гигант ‚Газпром‘.“

И отуда изненадна производња немира и оружаних сукоба у Македонији који изградњу гасовода чине немогућом, отуда и покушај да се влада која на „Турски ток“ пристаје, влада Николе Груевског, смени владом Зорана Заева која би у том погледу била далеко конструктивнија у односу на америчку жељу да руског гасовода не буде уопште.

А федерализација Македоније, као дугорочнији циљ ове туре америчког деловања у тој земљи? О томе је, пред Поткомитетом за Европу америчког Сената, 29. априла посведочио бивши конгресмен Џозеф Диогарди, дугогодишњи албански лобиста који се у том својству сада и појавио пред Поткомитетом Сената: „У погледу Македоније, Албанци морају да буду третирани као једнак партнер у новом Уставу ове земље која пропада, или морамо да се суочимо са опцијом федерализације, која ће Албанцима омогућити да преузму (…) контролу над својом судбином као део македонске федерације етничких Албанаца и етничких Македонаца. Македонија је већ земља апартхејда, у којој главне етничке групе живе одвојено али не и равноправно, и то се мора исправити.“ А да овде није реч само о жељи албанског лобисте већ и о плану који се разрађује, показује и позив Ива Вајгла, сталног известиоца ЕП за Македонију, који је од македонских власти после Куманова затражио – какав отровни цинизам! – да конструктивно реше политичку кризу и покажу „инклузивност“ према тамошњим Албанцима. Најзад, важно је у овом контексту подсетити и да, како рекосмо, кумановски терористи нису названи терористима већ наоружаном групом; са терористима се, наиме, не преговара, али може да се преговара са наоружаном групом која се бори за остварење својих права… И мисли ли ико да би Заев, који би на власт у Скопљу дошао уз сву описану америчку помоћ, могао да одбије амерички налог да са овим наоружаним групама, које су Американци и наоружали, седне и договори се о уставном преуређењу Македоније које би Албанцима дало још већа права, и од Македоније практично начинио и трећу албанску (квази)државу на овом простору, на путу ка њиховом уједињењу у „Велику Албанију“?

До прекида „Турског тока“ и неког вида федерализације Македоније може доћи насилнијим, или нешто мање насилним путем ако Заев ускоро преузме власт. Које ће од та два решења бити изабрано, моћи ће да се наслути већ у ову недељу, кад Заев буде организовао протест на који ће „Ројтерсов“ Кумановчанин Елхам Мурад стићи жив или мртав. Да ли ће то бити македонски 5. октобар, или македонски „Мајдан“ где ће, као у Кијеву, неке непознате пушке запуцати по демонстрантима и натерати их да насилно сруше легитимну владу? Или ће, ипак, Груевски превладати? У том случају, уверени смо, треба очекивати наставак терористичких напада у Македонији.

И не само у Македонији. Изненадна, и очигледно синхронизована поплава УЧК (Ослободилачка војска Косова) графита по Краљеву и Нишу, који треба да изазову некакву српску контрареакцију у виду полупаних излога на пекари неког Албанца, што би онда изазвало протесте обесправљених Албанаца на југу Србије и дестабилизацију наше земље, представља озбиљно упозорење. О оном немачком држављанину са 1.002 детонатора у гепеку да и не говоримо.

У сваком случају, налазимо се усред веома, веома опасне ситуације. Мирише на нови балкански рат, у чијем је изазивању и суштина дводневне кумановске битке. Због тога, потребне су нам озбиљне службе безбедности, којима верујемо када нас на опасност упозоре. И баш зато, на опасност додатно упозоравају и сви они силни и континуирани медијски напади на српску полицију, војску и њену безбедносну агенцију ВБА, који упорно пристижу из овдашњих кругова чији евроатлантски покровитељи стоје и иза кумановског и скопског напада на Македонију. Какви год да су, нису Небојша Стефановић и Братислав Гашић мете сталних напада зато што нама нису добри – има их још таквих па их овдашњи заступници евроатлантског интереса не дирају – већ зато што је потребно пољуљати наше поверење у институције на чије су чело они доспели. И које сутра, не дај Боже, треба да нас одбране од ових који су данас напали Македонију…

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *