Почетна / Култура / Крајпуташи и Србија за памћење

Крајпуташи и Србија за памћење

Бранко В. Радичевић (1925–2001)

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ
Тачно на 90. годишњицу рођења великог песника и прозаисте, у родном Чачку, на „Дисовом пролећу“ које је и засновао, одржан је научни скуп Поезија Бранка В. Радичевића, које би требало да врати у књижевноисторијска разматрања овога особеног и разноврсног аутора

У последњу збирку Нове песме (1997) Радичевић увршћава и рану песму коју свакако није могао објавити поратне године кад је датована (1947). У песми „Сумња“ непреваспитани партизански курир исписује следеће речи, интуитивно и презрело: „Још палим малу наду./ И кријем велики стид./ Има ли спаса под овим густим небом./ Са чим пред свет. И какав је то привид./ И може ли се крити/ То чудо да Србе треба посрбити.“ У изреченом програмском смеру васпитаваће своју поезију и прозу, у знаку наслова и смисаоне окоснице унеколико резимирајуће песме „Похвала земљи“ из 1971. године: „Земља се неком јавља.// Полако, слог по слог, слово по слово,/ поскакује моја срицаљка./ Хвалим земљу а ништа не разумем./ Почех од себе, па из почетка – од себе…“ Неразговетни знаци земље зарана су га привукли, остајући да их сриче и раскрива до краја богатог песничког полувека.

ЖЕНА, БИЋЕ ОПСЕСИВНО… У Радичевићевој поезији Жена биће опсесивно удвајана је са Земљом, архетипском двојницом, а њен мушки лирски субјект сједињаваће се с родном земљом из које је поникао. Као у песми „Без наслова“, и то с лозинком родне реке на уснама: „Па онда трипут шапнем: Мораво!/ И будем све до неба плава:/ птица, звер, дрво чвораво/ и трава.“ Еротски набој и динамика сексуалности – о чему је редовно говорено поводом овог песника – прожима читаву творевину, као одјек митског мотива Свете свадбе неба и земље изнова уведен у српској књижевној авангарди. Критика је пропустила да у Радичевићевом еротизму не сагледа нешто више од индивидуалне тематске опсесије – а то је континуитет с магистралном линијом међуратне књижевности, оличеној, пре других, у базичној симболици Растка Петровића, у бизарном чулном лиризму Црњанског, као и са ослобођеним реторичким размахом Рада Драинца.

[restrictedarea]

Унутар данас преовлађујуће књижевноисторијске слике о модернистичком прелому средином педесетих упадљиво недостаје поезија Бранка В. Радичевића, временом потиснута из разлога разних, понајмање књижевних. Радичевић – као ни Раичковић рецимо – није раскидао са романтичким наслеђем, полемички свођеним на „лирику меког и нежног штимунга“, већ га је регенерисао, преображавао на трагу у том часу скрајнутих „реакционара“ из грађанског крила авангарде. У наредној збирци, Вечита пешадија (1956) Радичевић почиње да заснива својствен, повлашћени круг националних симбола, што је била жаришна тема поставангардне концепције утицајног критичара Зорана Мишића, а коју је препознавао код Попе или Миљковића – зачудо не и код Радичевића. А упоредо са радом на српским традицијским изворима, одао је почаст „дечачки наивној и непосредној“ циганској поезији коју је преводио, поезији народа бескућника у име свога народа, избеглице и погорелца, с којим су Цигани увек људски живели, али и гинули од истих крвника.

МОДЕРНА НАЦИОНАЛНА МИТОПЕЈА Мада је доследно остао песник који се више усредсређује на извођење појединачних песама и обнову повлашћених тема него на пројектовање и компоновање циклуса и ширих целина, од Вечите пешадије почиње обликовање његовог расејаног „крајпуташког“ лирског корпуса. Већина данас и не помишља да крајпуташ није стари народни назив војничких споменика у западној Србији – премда је ова реч тек једна од успелих лексичких творевина нашег песника. Ова живописна камена знамења постаће песнику симболички ослонац за пројекцију противуречне историјско-егзистенцијалне драме појединца, сељака и ратника, бранитеља земље, куће и жене – жедног рада, плођења и живота. Ако је први корак у заснивању нових овдашњих симболичких упоришта био митологизација земље из угла онога што за Земљу (која је и Жена) безусловно изгара и гине, други је корак био песничко тумачење широког распона недожељених тежњи неме множине палих сељака бораца, кроз небројене нараштаје. Тиме заснива песничку слику света што обухвата и високо и ниско, и патос бола и смех, и свето и опсцено. Радичевић заснива једну продуктивну линију модерне националне митопеје, што ће у послератној српској поезији заузети нарочито место и у опусима других песника. У поређењу са пробраним песмама Љубомира Симовића, од „Епитафа са каранског гробља“ обележеним ужичким простором, претходнички значај Бранка В. Радичевића и његови домети – наравно код оних изразитих остварења – само добијају на вредности. Превласт живог фолклора, завичајног, знаног и вољеног, не значи сигуран ослонац на готове усмене моделе, него преозначење његових чинилаца, чак и кад буде ослабила тежња за деформативном страном тога модерног лирског поступка, у познијем периоду стварања. А народној основи био је све оданији, са њом све приснији, како је она потискивана на периферију идентитетског хоризонта. Најцеловитији песнички подухват, након прекретне Земље, Радичевић обелодањује 1970. под насловом Са Овчара и Каблара. Реч је о „певањима“ у којима се укршта његово приповедачко са истанчаним лирским умећем. Опеван је и опричан лик сељака Велизара Милосављевића и његовог локалног универзума, у наративним песмама дугог даха, углавном у форми усменог казивања. Означен је тиме сврховит повратак дијалекту у политоној модерној песничкој реализацији, исте године када се, рецимо, појављује и прва дијалекатска поема Матије Бећковића.

ЗАВИЧАЈ – НАЈВИША ТАЧКА СВЕТА Овог песника ванредне доживљајне и обликовне разноврсности, језичког осећања и окретности првог реда – без обзира на местимичне појаве семантичких замућења, фељтонизма и репетитивности – није нимало лако читалачки обухватити. Није одвише марио да обликује и представи целину или целине свога полувековног опуса. Разноврсност поезије Бранка В. Радичевића треба, за њено и наше књижевно добро, привести строгој селекцији и заокружењу, потражити и оне остале изван књига.

Зависност између разумевања завичаја и разумевања света уопште Бранко В. Радичевић разумевао је боље од других. Вероватно би и сам радо потписао речи остарелог Црњанског да „онај који не воли свој завичај, то мора да је, нећу да кажем курва, али тако нешто“. Једном је Радичевић објаснио: „Завичај је највиша тачка света. Кад се човек тамо испење, када са те, разумне, висине погледа око себе, осетиће сигурност и стваралачки мир. И схватиће, лако, какве су му снаге, шта може и колико може да учини за овај свеколики узнемирени свет.“ Колико је више урастао у језички свет матичног простора, толико је, да препричамо Гадамера, више израстао као песник. То није само Бранков наук, у столећу хероизованих бездомника и апатрида, одисеја и ахасфера, али је тај наук овај лирски доносилац чачанске и драгачевске боје сасвим уверљиво показивао у својој поезији. Бројни песнички текстови Бранка В. Радичевића припадају особеним висинама иначе плодне српске поезије друге половине двадесетог века.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *