Почетна / Друштво / Кофер пун изговора

Кофер пун изговора

Пише Никола Врзић
Какве понуде које не може, али истовремено мора да одбије, чекају премијера Србије Александра Вучића следеће недеље у Вашингтону када се буде састао са потпредседником САД Џозефом Бајденом?

Гостујући протекле недеље увече на телевизији Б92 – телевизији насталој 6. октобра 2000. године на таласу револуције финансиране из Сједињених Америчких Држава, телевизији насталој из Радија Б92 који су уочи петооктобарске револуције Американци и њихови европски партнери такође финансирали обилато – премијер Србије Александар Вучић упутио је озбиљно упозорење и Американцима и њиховим европским партнерима. Рекао је, наиме, да се српски пут у Европску унију налази у опасности, и да наставак тог пута зависи од њега лично.

Вучић је то учинио тако што је обелоданио резултате истраживања јавног мњења, које је показало да пут Србије у ЕУ подржава тек 48 одсто испитаних, док му се – „изричито“ – противи чак 36 одсто, што иначе ниједна анкета објављена у јавности досад није показала. Притом, наставио је, Српска радикална странка тренутно је трећа партија по популарности, дакле, испред жутих у свим њиховим појавним облицима, а показаће се потом да се испред Демократске странке Бојана Пајтића и Социјалдемократске странке Бориса Тадића налазе и Демократска странка Србије и „Двери“ са 6,6, наспрам Пајтићевих 6,1 и Тадићевих 4,9 одсто подршке. Све у свему, закључио је Вучић своје упозорење евроатлантским партнерима, европско опредељење Србије зависи од његове Српске напредне странке, и ако би та странка променила своју проевропску политику, од те политике и наставка европског пута Србије – са свим његовим последицама и прикривеним намерама – не би остало ништа.

 

УПОЗОРЕЊЕ Овиме је Вучић, практично, евроатлантску заједницу упозорио да му не подиграва испод појаса, да га не дестабилизује и не поставља му претешке задатке, зато што би то могло да јој се – евроатлантској НАТО и ЕУ заједници – обије о главу тако што ће Вучића натерати да се окрене на другу страну, што би пак пореметило готово комплетну балканску геостратешку доктрину НАТО и ЕУ заједнице јер се, речима председавајућег Комитета за спољне послове Европског парламента Елмара Брока, „ствар око Западног Балкана састоји у томе да је од асолутне (utmost) важности да се у то укључи Србија, зато што од ње зависи стабилност читавог Западног Балкана“. Што заправо значи да је увлачење Србије у ЕУ и НАТО у првенственом интересу самих (евро)атлантиста а не наше Србије.

[restrictedarea]

Новооткривеном свешћу о сопственом значају и политичкој импотенцији својих потенцијалних такмаца из оног искрено проевропског, дакле жутог табора, те извесном дозом куражи која је из свега тога проистекла, могло би да се објасни и одбијање Вучића и његове власти да промптно, као што је од њих затражено, врате Војислава Шешеља у Хашки трибунал. Овај захтев сумњиве легалности – захтев за враћањем Шешеља упутило је Србији Жалбено веће, пошто је Претресно веће то одбило да учини; и у Жалбеном већу усвојен је једва, прегласавањем; и упућен је без неопходне пратеће документације, која је неопходна да би законски механизам екстрадиције био покренут – имао је за циљ да изазове нестабилност у Србији, каква би (макар у извесној мери) уследила да је поступљено онако како се од нас затражило. Власт је, елем, поступила куражно утолико што се определила да поступи у складу са српским законодавством, и овај покушај изазивања нестабилности засад је, ако не отклоњен, а онда успешно одложен.

Но много ће више куражи какву је демонстрирао у случају Војислава Шешеља – а захваљујући гостовању на Б92 знамо и на чему је она заснована – Александру Вучићу бити потребно следећег понедељка и у потоњих неколико дана, када ће боравити у званичној посети САД на позив потпредседника Џозефа Бајдена. Ако већ не намерава да испуни оно што ће Американци од њега затражити – а од њега ће затражити да у Србији испуни амерички интерес који је српском интересу супротстављен већ по самој природи америчког геополитичког циља на Балкану – Вучићу ће уз кураж бити потребан и позамашан кофер испуњен аргументованим изговорима. Изговорима да америчке жеље не испуни у потпуности, аргументованим тако да одбацивање америчких захтева не изгледа брутално као што заслужују и директно као што бисмо волели, зато што би брутално и директно одбијање представљало шамар који би онда морао да изазове америчку контрареакцију по узору на оно што су изазвали у Македонији, испровоцирану њиховом потребом да нас дисциплинују као и Македонију. Уосталом, када би се догодио такав напад на Србију – напад неком врстом „обојене револуције“ обогаћене тероризмом – питање је и на колику бисмо, првенствено руску помоћ, могли да рачунамо; не због недостатка воље да нам се помогне већ због недостатка могућности и средстава, а извесно је и да Русији, као нашој јединој потенцијалној заштитници, ако бисмо ушли у отворени сукоб с Американцима/НАТО/ЕУ, у овом тренутку није потребно отварање још једног жаришта. Најзад, и сами су толико пута поновили да немају ништа против српског пута у ЕУ, не зато што жарко желе да чланица ЕУ постанемо, већ зато што добро знају шта би наше – у овом тренутку – нагло одустајање од чланства у ЕУ, које нам је иначе потребно колико и чир на желуцу, овде изазвало. Зато нам је мудрост заснована на куражи данас потребнија од саме куражи.

 

АТЛАНТСКИ САВЕТИ Елем, шта ће Американци у лику Џозефа Бајдена затражити од Србије оличене у Александру Вучићу? И шта би он морао да му одговори ако му је интерес Србије у Србији пречи од интереса Америке? Пошто је у супротном одговор садржан у само једној речи, „да“, јер, како то после Дејтона Ричард Холбрук рече Слободану Милошевићу – чему је посведочио Момир Булатовић амерички су пријатељи у кудикамо неповољнијем положају од њихових непријатеља јер непријатељима понешто и можемо да пропустимо, али пријатељи увек морају да ураде све по нашем диктату

За помоћ у одгонетању америчких намера у Србији и на Балкану, које ће Џозеф Бајден пренети Александру Вучићу, позивамо вашингтонски Атлантски савет (Atlantic Council). Зашто? Зато што је реч о организацији, think tank-у који окупља и политичку и безбедносну и бизнис елиту САД, то јест оне блискe извору одлука које се доносе у Вашингтону, а уз то на доношење тих одлука утичу и сами, те их отуда треба послушати јако, јако пажљиво.

О утицају Атлантског савета на политику САД, да најпре око тога не буде никакве сумње, сведочи већ и састав његовог Борда директора и Међународног саветодавног одбора. Бићемо поприлично опширни иако ћемо прескочити многе. Међу почасним и доживотним директорима Атлантског савета су и некадашњи шефови америчке дипломатије (државни секретари) Џејмс Бејкер, Медлин Олбрајт, Колин Пауел и Кондолиза Рајс, министри одбране Френк Карлучи, Роберт Гејтс и Вилијам Пери, бивши директори Централне обавештајне агенције (ЦИА) Леон Панета, Мајкл Хејден и Џејмс Вулзи и бивши заменик директора ЦИА Џон Гордон, бивши начелник Генералштаба америчке војске Мајкл Мален, актуелни председавајући Саветодавног одбора за националну безбедност Вилијам Вебстер, бивши национални саветници за безбедност председника САД Хенри Кисинџер, Брент Скоукрофт и Стивен Хедли, бивши подсекретар за финансије задужен за међународне односе Тимоти Адамс, бивши главнокомандујући америчке војске у Европи Ричард Лосон, заменик команданта америчке Централне команде Џон Ален, Јан Лодал задужен за политику одбране, Џејн Хол Лут која је од 2009. до 2013. била заменица секретара за домовинску безбедност, бивши подсекретар за одбрану Вилијам Лин III, Џозеф Нај, актуелни члан државних савета за спољне послове и за одбрану, за кога магазин „Форин полиси“ каже да „сви путеви ка разумевању америчке спољне политике пролазе кроз Наја“, генерал који нас је бомбардовао 1999. Весли Кларк, бивши амерички представник у НАТО Иво Даалдер, доскорашњи НАТО командант у Европи Џејмс Ставридис, а у Међународном саветодавном одбору су и водећи амерички геостратег и некадашњи национални саветник за безбедност Збигњев Бжежински, бивши шведски шеф дипломатије Карл Билт, бивши секретар за одбрану Чак Хејгел, те представници крупног, корпоративног капитала попут главних извршних директора (ЦЕО) компанија као што су „Ербас“, „Локид Мартин“, „Кока-Кола“, „Шеврон“, „Унилевер“, „Голдман Сакс“…, а са њима и медијски магнат Руперт Мардок. Уза све то, Атлантски савет је у блиском односу и са будућим Вучићевим домаћином у Вашингтону Џозефом Бајденом, који је у јулу 2011. био и почасни говорник на прослави јубиларне, 50. годишњице Атлантског савета, а само током прошле године је у два наврата учествовао у догађајима које је Савет организовао, 30. априла 2014. у Вашингтону и 22. новембра у Истанбулу.

Шта, дакле, амерички Атлантски савет има да открије о америчким намерама које се и нас тичу?

ОПСЕДНУТОСТ РУСИЈОМ Њихове опсесивне теме јесу Русија и њен председник Владимир Путин, јер, речима извршног потпредседника Атлантског савета Дејмона Вилсона пред надлежним одбором америчког Сената 4. марта ове године (под насловом „Трансатлантска стратегија за одвраћање Путинове агресије“) „председник Путин данас представља директну претњу америчким интересима и вредностима… Његов рат у Украјини и његови покушаји да посеје раздор међу нашим савезницима имају циљ да покидају светски поредак успостављен после Хладног рата и да поткопају амерички кредибилитет и утицај“. Што се тиче Балкана и Србије: „Нови, агресивни став Русије претворио се у интензивни дипломатски напор да се руски утицај прошири даље, нарочито у Југоисточној Европи, и да се омету текући процеси европских интеграција.“ И отуда: „(Путиновој) агресији на истоку Европе треба да се супротставимо консолидовањем европског југа. А то значи да (треба да) позовемо Црну Гору да се прикључи НАТО, да изнова подстакнемо решавање проблема имена Македоније, и да интензивирамо напоре да изградимо стратешка партнерства САД са Србијом и Кипром.“

Другим речима, украјинским ратом САД и Русије – којим би Сједињене Државе да Русију избаце из Европе како би задржале сопствену хегемонију над Европом а од Русије начиниле тек регионалну, али не и глобалну силу која би могла да угрози америчку хегемонију, јер само је о томе реч – овим су, дакле, украјинским ратом захваћени и Балкан и Србија. Као што је избачена из Украјине, Русија треба да буде избачена и са Балкана као свог последњег преосталог пута ка средишту Европе. И зато смо ми, данас, Американцима толико важни.

О томе, преко Атлантског савета у тексту „Балканско парче Путинове слагалице“ од 14. априла, сведочи и Стивен Бланк, виши сарадник Америчког савета за спољну политику, тела које „блиско сарађује са члановима Конгреса, извршних власти и заједницом која доноси политичке одлуке“ у Вашингтону. „И док је претња Пољској и балтичким државама изазвала оправдану забринутост, империјална авантура руског председника Владимира Путина подједнака је претња и Балкану. Москва – употребљавајући испоруке енергената, информациони рат, трговину, продају оружја и покушаје да успостави војне базе на Кипру, у Црној Гори и у Србији – као у кошарци врши пресинг по читавом терену како би поткопала процес европских интеграција… Да би се то видело, не треба ићи даље од Србије. Руси користе поплаву етно-религијске пропаганде како би истакли наводно јединство српског и руског народа, претњу НАТО и Европске уније, драж руских енергената, и нерешеност питања на Косову… Српска политика колеба се између сиренског зова Москве и много световније музике Брисела.“ После руског одустајања од „Јужног тока“, наводи Бланк даље, „Београд је објавио да би добродошлицом дочекао снабдевање гасом са Запада… То пружа златну прилику коју Запад треба да искористи“ јер, „иако је балканско енергетско тржиште мало по светским стандардима, његова локација даје му велики стратешки значај. САД и ЕУ сада имају прилику да организују решења која ће дуго очекивани Јужни гасни коридор из Азербејџана и Турске довести до Балкана, или пак амерички течни природни гас (ЛНГ) и гас из шкриљаца у овај регион. Енергија остаје геополитички инструмент, и Запад сада може да предузме кораке да замени субверзивни и коруптивни утицај Русије“. Али ово није, открива даље Стивен Бланк, „и једина прилика која је Западу на располагању. С обзиром на одлуку Србије да затражи учлањење у ЕУ, Запад треба да отпочне дискретне разговоре с Београдом како би установио да ли је он заинтересован да, за Хрватском, уђе у НАТО. Ако такво интересовање постоји, оно треба да буде охрабрено. Чланство у НАТО погурало би (…) жељу ове земље да приступи ЕУ. Учлањење у НАТО затворило би главне канале подршке Русији и материјално ојачало читаво Балканско полуострво против покушаја Русије да подрије јединство ЕУ и НАТО.“ Све у свему, „Москва користи сву своју моћ да утиче на Србију, Мађарску, Грчку и Кипар да раскину везе и са ЕУ и са НАТО“, али „украјинска криза донела је неочекивану прилику за Запад и за Балкан. Они треба и да је искористе, док још има времена“.

 

БАЈДЕНОВИ ЗАХТЕВИ У овим ће се оквирима, сва је прилика, кретати и захтеви које ће у понедељак пред Александра Вучића ставити Џозеф Бајден, тај „поносни атлантиста“ како је себе описао у једном од говора пред Атлантским саветом. Ако је, као што очигледно јесте, главни циљ америчког деловања на Балкану да Америка са Балкана избаци Русију, Бајден ће од Вучића баш то и затражити, и то тако што ће пред њега изнети захтеве чији ће збир дати управо овакав коначни резултат. Конкретно, имајући притом у виду и најаву америчког амбасадора у Београду Мајкла Кирбија да ће се „прво разговарати о ситуацији у региону. О односу са Косовом, али и о Босни и Херцеговини, где има одређених дешавања, којих је премијер Вучић сигурно свестан“: Бајден ће од Вучића тражити да се одрекне Милорада Додика у Републици Српској као главног руског савезника на западу Западног Балкана; да убрза дијалог са Косовом чији крајњи резултат, као што већ знамо, треба да буде признање независности Косова, којим ће Србија изгубити потребу за руском политичком подршком у Савету безбедности а Русија заузврат остати без могућности да, захваљујући тој својој подршци, утиче на Србију; да се одрекне руског гаса и окрене се америчком и оном проамеричком, преко најављеног ЛНГ терминала на Крку и из Азербејџана, Јужним коридором, чиме би, после политичког, и руски економски утицај у Србији био минимизиран. Остварењем свега овога, америчка визија антируске тврђаве на Западном Балкану, попут оне изграђене на кијевском Мајдану, била би у доброј мери остварена.

Имајући у виду да је већ пропустио низ прилика да Русији уведе санкције, и да је и у минулу недељу на Б92 без увијања рекао да санкције Русији Србија неће уводити, треба веровати да ће и у Вашингтону Александар Вучић остати при том ставу. Да ли је то гаранција и да неће удовољити и свим осталим захтевима које ће, како изгледа, Американци пред њега изнети, а којима је заједнички циљ избацивање Русије с Балкана преко наше грбаче? Ако намерава да их одбије, као што већ рекосмо, биће му потребни добри изговори да то учини а да их не разбесни; другим речима, треба само да пристане на све што нас не кошта ништа, и да се уз то не обавеже ни на шта што би могло да нас кошта.

Отуда, отприлике, може овако некако.

Милорад Додик? Он је легитимно изабрани председник Републике Српске, с којом сарађујемо у складу с Дејтонским споразумом, при чему ионако немамо права да се мешамо у унутрашње политичке ствари суседне државе докле год се догађаји у њој одвијају легалним политичким каналима; узгред, подршка Дејтону значи и подршку Босни и Херцеговини а не само Републици Српској, а ту је подршку Вучић демонстрирао – узгред, на радост евроатлантиста – и када је за своју прву званичну посету у улози српског премијера одабрао баш Сарајево, те би сада могао Бајдена да на то и подсети, и тиме покуша да стави тачку на ово питање. А кад смо код регионалне сарадње, да подсети и на свој одлазак у Загреб на инаугурацију Колинде Грабар Китаровић, и на свој одлазак у Тирану ове среде и претходну посету Едија Раме Београду, чиме је уверљиво услишио захтев за изградњом добросуседских и конструктивних односа са нашим неискреним суседима.

Косово? Па, Србија је већ показала добру вољу потписивањем и спровођењем Првог бриселског споразума, а ка Другом се споразуму ионако не може док Први не буде испуњен, што ће рећи, док не буде формирана Заједница српских општина чије оснивање сада коче косовски Албанци; притом, нормализацију односа додатно отежава оклевање Приштине да формира Специјални суд за злочине ОВК, што иначе кажу да траже и Американци, те бисмо око тога и заједно могли да извршимо притисак на Приштину.

Економија и (гео)политика гаса? Вучић нема разлога да не каже да ће Србија с добродошлицом дочекати и амерички гас са Крка и онај проамерички из Азербејџана. Диверсификација је реч која је у моди. Ипак, ваљало би том приликом и да примети да ће амерички течни гас, како је пред Немачким Маршал фондом Сједињених Држава рекао амерички сенатор Кристофер Марфи, „када саберете трошкове транспорта преко Атлантика, бити много скупљи“ од руског гаса; и да је летонска министарка енергетике Дана Реизнице-Озола почетком маја рекла да „не постоји инфраструктура која би омогућила доставу гаса из САД. Терминали за извоз гаса из САД могу да буду покренути тек 201618. Тако да не видим да ће САД постати реалан снабдевач гаса у блиској будућности“, а све се ово, колико на Балтик, односи и на Балкан, уз додатну отежавајућу околност у виду непостојања инфраструктуре која би с непостојећег ЛНГ терминала на Крку гас спровела до Србије; с тим у вези пак, док сва та инфраструктура буде изграђена, ако буде изграђена, мада није јасно чијим новцем, америчког гаса из шкриљаца – захваљујући којем су Американци и дошли у прилику да га имају за извоз – могло би да нестане, јер, студија Универзитета Тексас о којој је известио угледни часопис „Нејчер“, и за коју каже да је „најауторитативнија прогноза производње гаса из шкриљаца до сада“, предвиђа да ће 2020. доћи до пада производње тог гаса јер ће га бити све мање за експлоатацију, што ће његову цену повећати „а то ће терминале за извоз ЛНГ учинити непрофитабилним“; штавише, угледни „Форбс“ је прошлог септембра, позивајући се на заиста опсежно истраживање, јавио да „већина басена гаса из шкриљаца у Америци већ исказује опадајућу производњу“ те да је, са садашњим обимом производње, тог гаса за експлоатацију остало, по најоптимистичнијој званичној прогнози, за само 19 наредних година, премда релевантна геофизичка истраживања, која „Форбс“ детаљно цитира, показују и да би права бројка могла да буде и читава три пута мања… А ни евентуални азербејџански гас не може се сматрати алтернативом руском гасу, не само зато што ни овај гасовод није изграђен нити нам је игде близу, већ и зато што ће, и ако га буде до 2020, он бити – према речима Ричарда Морнингстара, бившег специјалног изасланика САД за енергетска питања Евроазије – капацитета од само 10 милијарди кубних метара годишње, то јест, шест и по пута мањег капацитета од планираног руског гасовода, звао се он „Јужни“ или „Турски ток“, свеједно. Те због свега тога ми заиста нисмо у могућности да се унапред одрекнемо руског гаса јер бисмо тиме угрозили сопствену енергетску безбедност, а наши амерички партнери нам то сигурно не би пожелели…

Тако да, очигледно, не недостаје уверљивих изговора да не спроведемо америчке замисли у Србији, што нас пак враћа на питање куражи да те изговоре и искористимо. Да их искористимо како бисмо себи купили мало времена, у ишчекивању расплета судбине саме Европске уније која, признаје немачки државни Радио „Дојче веле“ оно што је и иначе очигледно, „све више клизи у политичку кризу“ и „има велике проблеме који ће наредних месеци само да се повећавају… Некакав очигледан излаз из ове ситуације не постоји… Куд год човек да погледа, све теже се распознају прави заједнички циљеви 28 шефова држава и влада. Улазак у темељне реформе, које би намах задовољиле Британце, Шпанце, Грке, Пољаке и Немце, не може да се очекује. Највероватније ће се и даље овако наставити… Ако и Француска пређе у табор евроскептика, Унија, која је срастала 60 година, наћи ће се пред својим крајем“. А насупрот томе, заменик руског шефа дипломатије Сергеј Рјабков најављује „диверсификацију активности БРИКС и јачање могућности ове асоцијације да утиче на светске процесе, на глобалну политику и економију“…

Оствари ли се макар једна од ове две прогнозе, ето коначно и Србији прилике да промени своју (до)садашњу политику, која нас је и довела ту где јесмо. Уосталом, она анкета о којој је говорио Вучић, говори да расположење за ту промену постоји већ и данас.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Миливоје

    Премијер Вучић јуче рече америчкој агенцији АП како само ЕУ долази у обзир и да је то и Путину исто у лице рекао. Још им је Вучић рекао да ће Србија да учествује у гасоводу који Американци подржавају што ваљда треба да значи да од руског гасовода нема ништа.

  2. Дакле окрени обрни, наша судбина зависи од добре воље гс Вучића,
    а, дали је то стварно тако? Вероватно има нешто истине у томе, па по гс Вучићу, ми крећемо незадрживо у ЕУ, како он рече да још није срео човека са толиком харизмом и толиком интелигенцијом, као што је има
    гс Бајден. Дале алфа и омега наше судбине гс.Вучић + гс.Бајден. Трећи фактор народ Србије није у разматрању, то јест његова воља и жеље су неважне, а за разум га и онако нико не пита.
    А, дали то мора тако да буде, ко је њега изабрао, гс, Бајден или народ Србије. Потребан је Р Е Ф Е Р Н Д У М гс Вучићу, и о вашој политици и о судбини Србије, не о Бајдановој вољи и жељи Амера!—-милан

    • Samo pre dve godine bio sam zestoki pristalica E.U. ali sad sam kao ogromna vecina protivnik. Posebno ako znamo da ta I takva EVROPA zeli da Ustaskog krvnika Alojzija Stepinca proglasi za SVECA. Ata ce nama takva Evropa. Mora u Srbiji da se sprovede referendum o E.U.a Srbi ako to jesu I ako znadu misliti glavom, da glasaju protiv E.U.stasije, jer to nije ona Evropa.

  3. Све више сам убеђен, да нас наводе на погрешну воденицу / пут ?

    Кључ обнове снаге Србије сваке државе, аимамо примере око нас, је успешан развој домаће привреде, и ташка. Одатле почињу сви успеси и дипломатски и друштвени и војни, и све кризе и распади!
    Погледајте само феникс земље Немачка и Кина…

    Ми смо санкцијама и агресијом на Србију, уништени и економски и друштвено, докрајчени смо после 2000. године кад сузавладали западни пучисти и кризни штабови!
    Неолиберлани крвничко деструктивни концепт економске политике је довео до краха економј,па самим тим и друштва!

    Помажемо субвенцијама стране фирме и приватнике и neke банке , сви су нас ојадили у милијардама евра и нико не одговара за лоповлук и нечињење???
    Дали смо једну милијарду евра за ЗАСТАВА-ФИЈАТ, дали 500 милиона евра за дугове Железаре Смедерево?

    + Са друге стране:

    – ликвидирамо домаће банке које имају девизни приход ипотраживања (Беобанка, ББ,Југобанка, Инвестбанка, ЈИК,Привредна…), уместо да обоновимо и ујединимо!?

    – укидамо индустрију ИМТ, ИМР,Змај, ИМК, Вагони,МИН, Гоша,Магнохром,ДМБ, Рекорд,ПП,Слобода,ФАП,Застава камиони,… и све ове фирме имају мање дуговања од једне Железаре, а имају добар програм,извозни, запошљавају хиљаде радника, хиљаде коопераната???

    -Одбрамбена индустрија која треба да буде коловођа индустријализације, да буде водећа извозна грана која уводи нове технологије, је на коленима, нешто се чека?

    Нема обнове без развоја Домаће привреде друштвене и приватне на здравим корпоративним/привредним принципима и етици.

    Вулин је покренуо новим законом неке ствари, али многи забушавају, инспекције, пореска, налазе се рупе у закону, много радника се шиканира и избацује, уцењује, …плате су на минималцу без додатка за храну( или је дневно 5 динара), уза превоз. Стигли су до пола са применом закона!
    Сва половична и непотпуна решења су осуђена на неуспех читаве обалaсти, то неко и жели!

    —————————–

    * Цитат о сулудости нашег система, који форсира приватнике лопове и банкарску мафију а не поизводне фирме:

    >>> Чињеница да рецимо Фонд за развој није дао ни динара јер ИМР има више од 30 одсто друштвеног капитала. Таква су правила. Нема помоћи за друштвене фирме. Због несолвентности, а разлог су често били дугови из прошлог века за неисплаћене плате. Ускраћена је била и помоћ од СИЕПА, Агенције за осигурање и финансирање извоза, комерцијалних банака… <

    -Нама заиста непријатељ не треба, довољни смо ми !Докле бре!?

    • Кратко:
      Држава контролисано треба да побмогнестратешке производне фирме и да им опрости део дугова.
      Да се уведе корпоратина етика, да одговају сви за свој посао.

      Али и радници би требали да схвате да за своја потраживања-плате од фирме некористе ТУЖБУ против сопствене фирме?
      Нема смисла да туже и блокирају сопствену фирму а хоће да раде?
      Нека се нађе компромис, нека попусте и нека фирме почну да раде и зарађују, или фајронт, бре!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *